Предах од голооточког ужаса

Голи оток (итал. Isola Calva — „голо острво”)  је ненасељено острво у Јадранском мору. Има површину од око 4,7 km². Налази се  источно од Истре у Велебитском каналу, између острва Раб, Свети Гргур и Првић.

Острво је све до почетка 20. столећа било ненасељено. У  Првом светском рату Аустроугарска је на Голи оток слала руске заробљенике са Источног фронта.  (Harold B. Segel, „The Walls Behind the Curtain: East European Prison Literature, 1945-1990“, р. 323-325)

Од 1949. до 1956. године на Голом отоку је био мушки, а на Светом Гргуру женски логор. Више од 90 одсто заробљеника доведено је овамо без претходног суђења, тако да им није била позната ни дужина казне. Оптужница је махом била иста. Сви заробљеници су показивали наклоност према Информбироу, што је значило да су против Тита и Партије. Било је ту и угледних људи, српских националиста и припадника демократских покрета и странака супротстављених Титовој комуно–усташкој револуцији. Сви су они подвргнути „преваспитавању”. Основни задатак било је враћање „посрнулих” другова и „буржоаске реакције“ на прави пут, при чему су сва средства била дозвољена. Физичко малтретирање било је само део тортуре, јер је основни циљ био сломити личност и убити јој достојанство и моћ критичког размишљања.

Према неким проценама, кроз Голи оток је прошло између 30.000 и 60.000 затвореника, званична историја КПЈ каже – 11.000. За осам година (од 1949–56) на Голом отоку и Светом Гргуру живот је на најсуровији начин изгубило око 600 кажњеника. Највише је страдало Срба и Црногораца.

Касније су на острву казну издржавали и криминалци и тешки млади делинквенти. ⁽„Višestruki ubojica s Golog otoka opet ubio”. Jutarnji list. 31. 5. 2006.; „Na Golom otoku žalio sam što nisam kriminalac”. Večernji list. 1. 1. 2005. приступљено 27. 2. 2017)

Затворски комплекс између увале Мала Тетина и Мелна, активан од 1949–56.

Голи оток је као затвор коначно укинут 1988. године. Од тада се (углавном неуспешно) ради на томе да се претвори у специфичну туристичку дестинацију.

Драгана Чолић Биљановски (р. 1958), професорка Факултета драмских уметности у Београду и кустос Музеја Народног позоришта, аутор је књиге и изложбе „ПОЗОРИШНИ ЖИВОТ НА ГОЛОМ ОТОКУ 1949–1954” (Београд, 1994). Из књиге сазнајемо да су на аудицији за глумце прве голооточке представе „Безимена оперета“, пред бараком били редови затвореника. Логораши су се гурали да добију било какву улогу, јер су за време припреме ових представа били поштеђени тортуре и физичког рада. По изведеној представи враћали су се „редовним активностима“, тако да је ово позориште за њих у овом Титином инферну заиста било кратки ПРЕДАХ ОД УЖАСА. Биле су то, дакле, ДАСКЕ КОЈЕ НА ГОЛОМ ОТОКУ ЖИВОТ ЗНАЧЕ.

Године 1949. ухапшен је и на Голи оток послат Александар Аца Поповић (1929–96), касније убедљиво најплоднији и свакако један од најзначајнијих српских драмских писаца. Поповићева драма „Развојни пут Боре Шнајдера“, изведена премијерно 12. фебруара 1967. у Атељеу 212 у Београду, проглашена је за најбољи драмски текст објављен у периоду 1944–1994. Иначе, Аца Поповић је говорио да је у паклу Голог отока изгубио пуних пет година своје младости (од 1949. до 1954). Његово „Мрешћење шарана“ из 1984. се бавило темом Голог, па је зато забрањивано.

У ова „вунена времена“ један од млађих голооточана био је и Миодраг Миле Гајић (ваљевска Мионица, 1925–2012). Милетов једини грех је био што је као студент филмске режије у Москви у фебруару 1948. заједно са другим поштоваоцима носио ковчег на сахрани чувеног совјетског филмског режисера Сергеја Ајзенштајна (рус. Сергей Михайлович Эйзенштейн, 1898–1948). Гајић је ухапшен две године касније (1950) приликом снимања филма „Црвени цвет“; где је тада био ангажован као асистент режисера Густава Гаврина (право име Gustav Schwarz, 1906–76). Филм је сниман по сценарију чувеног Ота Бихаљи Мерина (1904–93).

У књизи професорке Чолић Биљановски читамо да је Миле Гајић на Голом отоку започео позоришну каријеру обрадом „Песме мртвих пролетера“ Бранка Ћопића (1915–84) и „Светлих гробова“ Ј. Ј. Змаја (1833–1904). У Гајићевим представама играли су тада двадесетогодишњи голооточани Драгослав Михаиловић (1930–2023), потоњи књижевник и српски академик, и Драгољуб Мићуновић (рођен 1930), касније професор философије и политичар демократске опозиције.

Голооточки редитељ је био и Сарајлија Предраг Делибашић (1928–2016), глумац, редитељ и касније професор Факултета драмских уметности у Београду. На Голом је режирао две представе: „Пут злочина“ Словенца Мишка Крањеца (1908–83) и „Покондирену тикву“ Јована Стерије Поповића (1806–1856). Биографија и живот Предрага Делибашића описана у његовој књизи „Готово заборављена историја“ је драматичнија од саме његове драмске уметности. Већ је у родном Сарајеву 1941. као Србин ухапшен од власти НДХ. Из Усташког логора у Вишеграду побегао је приликом транспорта. Затим је боравио у Ужицу као избеглица из НДХ. Године 1942. Делибашића хапсе четници на терену Прибоја, па је и одатле побегао приликом спровођења. Године 1950., када је имао 22 године. ухапшен је и заточен у логору на Голом отоку. Одавде већ није могао да побегне, али је пуштен на интервенцију Милована Ђиласа (1911–95). Предраг Делибашић је рехабилитован тек 2010. године. (То се зове спорост Правде.)

Прва и последња позоришна улога благородног Властимира Власте Велисављевића (1926–2021) била је везана за Нушића и „Госпођу министарку“. На Голом су и женске улоге играли мушкарци, па је Власта играо насловну улогу – Живку министарку. Иако његово име није у списку заточеника логора Голи оток („Списак заточеника“) Власта је тврдио да је на Голом провео чак три године, на који је наводно одведен 1950. пошто су код њега пронашли забрањене руске књиге.

Аутор овог чланка је имао част да од 1971–75. године у Југословенском драмском позоришту у Београду са нашим великим драмским уметником Властом Велисављевићем, игра у више од 50 представа драме „Самоубица“ (1928) совјетског писца Николаја Ердмана (1900–1970). Ова горка комедија је у Совјетском Савезу била забрањена,  а за нас Југословене и Србе „вунена времена“ Голог отока су тада, срећом, већ била ствар прошлости.

Аутор: Драган Р. Млађеновић

Извор: Наука и култура

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!