Pre 70 godina u Matici srpskoj na dogovaranju s Hrvatima srpski predstavnici pristali su na “postepenu” zamenu srpske azbuke
Rezultat trodnevnog dogovaranja srpskih predstavnika iz lingvistike i kulture s hrvatskim predstavnicima u Matici srpskoj 8, 9. i 10 decembra 1954. u Novom Sadu jeste potpisan Novosadski dogovor o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku i “ravnopravnosti latinice i ćirilice”, kako formalno stoji u posebnoj jednoj od ukupno deset tačaka Dogovora – u trećoj tački.
Šta je neposredno prethodilo Novosadskom dogovoru (1954) i današnjem ponižavajućem položaju srpske azbuke
Čim je od Hitlerove nacističke Nemačke okupirana prva Jugoslavija (1941), nemačka zaštitnica NDH pod poglavnikom Pavelićem doneta je Zakonska odredba o zabrani ćirilice i Artukovićeva Provedbena naredba Zakonskoj odredbi o zaabrani ćirilice – koje su objavljene istoga dana 25. travnja (aprila) 1941. godine u Narodnim novinama brzo po okupaaciji prve Jugoslavije i samo deset dana po uspostavljanju ustaške dražve, koja se pokazala, naročito po srpski, jevrejski i (sa današnjim promenjenim odnedavno imenom) romski narod, prosečno najubistvenije genocidne tvorevinu, posle nacističke Nemačke, u vreme celog Drugog svetskog rata.
Posle oslobođenja od Nemačke ponovo je osnovana (drugi put) sada Brozova komunistička Jugoslavija. A devet godina posle njenog osnivanja održan je skup lingvista i kulturnih radnika i potpisan Novosadski dogovor o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku i formalnoj “ravnopravnosti latinice i ćirilice”, a, u stvari, dogovor o “postepenom” napuštanju srpskog pisma i njegove zamene hrvatskim nacionalnim pismom gajicom.
Po tom Novosadskom dogovoru o srpskohrvatskom jeziku i formalnoj “ravnopravnosti latinice ćirilice” (po trećoj tački Dogovora o zvaničnom dogovornom menjanju srpskog jezika u “srpskohrvatski, hrvatskosrpski jezik” pretvoren je jezik srpskog naroda u Vukovoj reformi u tzv. zajednički jezik Srba i Hrvata, da bi se, po tom dogovoru, ubrzo hrvatski lingvisti već 1967. godine odrekli Novosadskog dogovora i Deklaracijom o nazivu i položaju hrvatskog jezika poništili Novosadski dogovor i svoje (su)vlasništvo nad srpskim vukovskim jezikom preimenovali u svoje, što je kasnije 1992. godine, politički, a ne naučno – lingvistički, ozvaničeno u svetu 1992. godine u vreme građanskih krvavih ratova za razbijanje Jugoslavije kome su se opirali samo Srbi (i danas nacionalno deo Srba preimenovan u Crnogorce), a svi drugi (najpre Slovenci i Hrvati) sa stranom vojnom pomoći ispresecaše, po volji stranih sila i dela domaćih moćnika, državu koju je stvorio srpski narod svojom krvlju i milionskim žrtvama. Nadajući se u buduće “jugoslovensko bratstvo” ukinuše Srbiju i pretopiše je u Jugoslaviju i sebe preimenovaše u Jugoslovene, dok su druga dva tada naroda Hrvati i Slovenci s manjim žrtvama dobili “zajedničku državu” u kojoj su sve vreme radili na svom nacionalnom uzdizanju posle darovanog im oslobođenja iz Austrougarske monarhije. A Srbi u svojoj naivnosti sa opet velikim žrtvama i oko pola miliona proteranih Srba u Srbiju i razne zemlje po svetu skupo platiše braneći se od 1991. do 1995. godine u građanskom ratu sa Slovenima, Hrvatima i Muslimanima preimenovanim u Bošnjake u bivšoj jugoslovenskoj Republici BiH platiše i nastaviše u miru da plaćaju svoju veliku grešku u stvaranju prve Jugoslavije i neizbežnom nastojanju da se odbrane u novom građanskom ratu po želji svetskih moćnika.
I kako je prošla Jugoslavija, tako je i još mnogo lošije po Srbe prošao njihov srpski jezik, a srpsko pismo je, već u Jugoslaviji ubijano preko 60 odsto. Srbi su, opet, u svojoj naivnosti, u Srbiji posle razbijanja druge, poslednje Jugoslavije, praktično nastavili srpskohrvatskim dvoazbučjem da sami ubiju još 30 odsto ćirilice za novih 30-ak godina, tako da danas u Srbiji nema više u upotrebi prosečno ni desetak procenata srpske azbuke. Tako su spomenuti malopre Pavelić i Artuković doživeli u vanzemaljskom svetu da se njihova Zakonska odredba o zabrani ćirilice i Sprovedbena naredba tome sprovede u postjugoslovenskoj “slobodnoj Srbiji”, gde do danas po svim relevantnim istraživanjima i proceni na osnovu tih istraživanja i brojanja ubijeno (zamenjeno) već preko 90 odsto srpske azbuke. A sve ono što Srbi napišu danas hrvatskim pismom umesto svojom ćirilicom to se još od 1992. godine u bibliotečkom razvrstavanju “knjiži” u hrvatsku kulturnu baštinu.
Tako srpski lingvisti i državnici svojim insistiranjima na “srpskohrvatskom bogatstvu dvoazbučja” u protivustavnom pravopisu Matice srpske i Odbora za standardizaciji srpskog jezika i neustavnim zakonima o srpskom jeziku i pismu ostaju i dalje na osnovama Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku i rado im od Hrvata prepuštenom štetnom srpskom “svojatanju” hrvatske latinice, zbog čega srpski narod u zabludi i dalje uči u školi i misli da su “i ćirilica i latinica naša pisma”, a neki lingvisti čak su “umilili” Srbima tuđe, hrvatsko pismo preimenovljavanjem u “srpsku latinicu”, a jedan filolog (P. Milosavljević) čak ju je, protivno Vukovom zapisu, preimenovao u “Vukovu srpsku latinicu” – tako da ta latinica sve srpske knjige na njoj otuđuje u hrvatsku kulturnu baštinu jer je srpskim izdavačima knjiga mila koja kuna više iz Hrvatske preko kupovine srpskih latiničkih knjiga.
Dogoreva lomača za srpsku ćirilicu (i) u Srbiji
Srpsko pismo (azbučko) – hvaljeno od istraživača u svetu i ocenjeno kao “najlepše, najjednostavnije za upotrebu, najsavršenije najpovoljnije i u kompjuterskoj upotrebi, pa i najlekovitije za oči i dušu po nemačkim i engleskim stručnjacima – u Srbiji tako doživljava sa svojih desetak preostalih procenata praktično pomor i uništavanje (zamenjivanje) – najviše zahvaljujući srpskim lingvistima i njihovim nastavljanjem u pravopisu neustavnog[1] dvoazbučja. Stoga od pre sto godina, pre toga hiljadu godina stopostotno suvereno srpsko pismo među Srbima, danas u Srbiji i izvan Srbije, živi u jedva desetak procenata u javnosti, a u bankama, prodavnicama u reklamama, u etiketama na proizvodima i slično gotovo da nema ni pola procenta ćiriličkog pisma. Njega nema više od dva-tri procenta ni u novinama u Srbiji ni na TV-ekranima jer se privatnicima dozvoljava da za njih ne važi ustavna zaštita ćirilice iz spomenutog Člana 10. Ustava Srbije. Na TV-ekranima jedva da se može naći i jedno srpsko ćiriličko slovo srpskog pravoslavnog više od deset vekova ćiriličkog naroda. Sve je preplavilo i vlada nadmoćno hrvatsko Pavelićevo i Artukovićevo latiničko pismo, poznato u nauci kao gajica ili gajevica po njegovom tvorcu (tačnije sastavljaču) Ljudevitu Gaju (1835. godine), uz jedan jedini dodatak slova đ umesto Gajevog dvoznaka dj Đure Daničića iz sedamdesetih godina 19. veka, kada je Daničić radio u ekipi hrvatskih stručnjaka za pretvaranje, uz malu doradu i preimenovanje, Vukovog Rječnika srpskog jezika u Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika.
Tako se može reći da dogoreva lomača potpaljena za srpsku ćirilicu u Matici srpskoj 1954. godine koju ne gasi, nego danas potpaljuje i predsednik Matice srpske u drugom mandatu koji podržava dvoazbučje iz Novosadskog dogovora na poseban način. On je rekao da je „nama istorija dala dva pisma i tako mora da ostane“. Na naš odgovor na to iz „Ćirilice“ da je „nama istorija da(va)la i mnogo okupacija, pa nije moralo tako da ostane“ – ostao je nem.
Srpski stručnjaci i vlasti neće ili ne smeju da spasu srpsko pismo po Ustavu Srbije i opštoj praksi u svim drugim jezicima
Kako rekosmo, u Novosadskom dogovoru (1954) formalno je zapisana “ravnopravnost pisama”, a, u stvari, bila je u praksi odmah započeta sve vidnije postepena favorizacija (davanje prednosti) hrvatskog latiničkog pisma koje je sastavio 1835. Ljudevit Gaj za hrvatske potrebe i koje je i danas u upotrebi u osamostaljenoj vukovskoj varijanti srpskog jezika pod političkim nazivom “hrvatski jezik”, koji je registrovan zvanično u svetu s latiničkim pismom koje u sebi ima samo jedno slovo koje im je, kako rekosmo, pridodao srpski lingvista Đura Daničić u vreme kada je krajem 19. veka radio u JAZU-u kao tajnik (sekretar) koji im je započeo izradu Rječnika hrvatskog ili srpskog jezika.
U objavljenoj Anketi Matice srpske pre Dogovora i u samoj raspravi (sve pod budnim okom komunista kao inicijatora tog dogovora) na skupu (8, 9. i 10. decembra 1954), najviše reči potrošeno je na izlaganja o latinici i ćirilici u čemu su se predstavnici podelili u tri grupe. Ne baš procentualno tačno, jedna (bučnija) trećina ih je otprilike bila za to da se izabere jedno pismo, i to ne tada većinsko u okviru Hrvata i Srba srpsko ćiriličko pismo, nego manjinsko – hrvatsko latiničko pismo koje je i tada bilo i danas ostalo kod Hrvata kao jedino, dok je kod Srba sve do 1954. godine, osim kod komunista, takođe bilo jedno i jedino pismo – ćiriličko.
Druga tiha većina je bila za to da sve ostane kao i do tada: da Srbi koriste svoje milenijumsko pismo ćiriličko, a da Hrvati i dalje pišu svojim latiničkim pismom. Treća (najtiša) trećina je bila za to da za sada sve ostane kao do tada: Srbi da pišu svojim ćiriličkim pismom, Hrvati da pišu svojim latiničkim pismom, a šta će biti ubuduće – neka pokaže vreme. Među tim stručnjacima i kulturnim radnicima bio je tada i dugo pre toga vodeći među Srbima lingvista akademik Aleksandar Belić koji je svojim autoritetom produžio život srpskoj ćirilici za neko neodređeno vreme. Tako su se i komunisti samo formalno saglasili s tim da bude zapisano tako kao u trećoj tački Dogovora, ali time nije zaustavljen njihov plan. Umesto komunističke planirane ćirilice za ukidanje i za izbor samo hrvatske latinice, prošla je formalna ravnopravnost pisama (pazite tu igru “ravnopravnost latinice i ćirilice”, kao da pisma mogu međusobno biti ravnopravna, a ne “ravnopravnost Srba i Hrvata” u okviru upotrebe pisma!).
Da je bilo planirano od komunista dogovorno ukidanje srpske azbuke dokaz je u bučnoj trećini predstavnika čiji je jedan predstavnik iz Hrvatske bio sasvim jasan u svom zalaganju za ukidanje srpske ćirilice u srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku. On je jasno i glasno rekao: “Ja lično bio bih za latinicu čak i onda kad bi me njeni protivnici mogli uvjeriti da latinica nije ništa drugo nego bijedna i lukava – ideja Austrije HVIII veka.“[2]
Samo se u Srbiji još čuva šizofrena srpska dvoazbučnost
Istina je da, objektivno, dvoazbučje je u jednom srpskohrvatskom – hrvatskosrpskom jeziku stvarno neka vrsta šizofrenije (kako je to u naše vreme dobro nazvao i objasnio prvi prof. V. Đorđević). Ali, nije niko predložio da do tada većinsko ćiriličko pismo bude 1954. godine predloženo za jedno pismo, nego su svi predlagali i(li) mislili na hrvatsku latinicu iako je ona bila manjinsko pismo, iako je bilo i Hrvata koji su priznavali da je ćirilica savršenija za pismo srpskohrvatskog jezika od hrvatske latinice, ali nju nije niko predložio da bude jedno pismo jer to, sasvim očigledno, komunistička vlast nije sugerisala.
Bilo je i tada i danas sasvim jasno da je komunistička vlast bila za ukidanje srpske ćirilice.
Jedan Hrvat je, hrabrije od srpskih lingvista, branio srpsku ćirilicu
Bilo je čak jednog umerenog Hrvata koji je istakao: “Pustite nas na miru! I Srbe i Hrvate. Nek Srbi pišu ćirilicom dok im bude drago. Ne će se oni nje odreći kao ni Bugari ni Rusi. Zato smatram razgovore o tim pitanjima neumjesnima i nesavremenim danas kao i god. 1917. i 1921.”[3]
Što se Bugara i Rusa tiče, oni se zaista još nisu, verujem da nikad i neće, odrekli svojih ćirilica. Na srpsku žalost, komunistička vlast je uspela da velika većina Srba, pogotovo Srba – antisrba – zahvaljujući pomoći pre svega od srpskih lingvista serbokroatista i inteligencije (tzv. učenih Srba) – napusti srpsko nacionalno pismo i pređe na od komunista nametano hrvatsko nacionalno latiničko pismo.
Ta pomoć u polatiničavanju Srba posle 1954. traje sve do danas, kada, kako smo malopre spomenuli, imamo u Srbiji jedva preostalih desetak procenata srpskog pisma. A lingvisti su i u ovom času najveći progonitelji ćirilice jer su nastavili ono što su od njih ranije tražili i dobili komunisti zadržavanjem dvoazbučja i “bogatstva dvoazbučja” i kada im to ne dozvoljava Ustav iz 2006. godine, i kada više nema srpskohrvatskog jezika i bilo kakve jezičke zajednice s Hrvatima, ali i s novoimenovanim nacijama i njihovih nacionalnih preimenovanja srpskoga jezika, kakvo se više nigde u ostatku sveta ne događa.
Po(d)učavanje Srba na Novosadskom dogovoru kako da brže zamene svoje pismo latiničkim
Jedan od učesnika rasprave i potpisnika Novosadskog dogovora u Matici srpskoj 1954. godine po(d)učavao je Srbe kako je najlakše i najbrže moguće da napuste ćirilicu i pređu na hrvatsku latinicu. On je na tom skupu kazao:
“Nužan, ali ne i dovoljan uslov za uvođenje jednog pisma kod nas biće ispunjen kad većina naroda ne bude više smatrala ćirilicu srpskim, a latinicu hrvatskim pismom. Međutim, danas ni škole ne rade dovoljno u tom pravcu.”[4]
To je čak bio Srbin i sebe je smatrao “braniteljem ćirilice”. Kako bi tek savetovao Srbe da nije bio “zastupnik ćirilice”!?
Pošto to nije bio dovoljan i dovoljno brz način za napuštanje ćirilice i prelazak na latinicu, jedan učesnik Dogovora, očigledno odlično upućen u plan komunista o zameni ćirilice, dao je po(d)uku: “Prihvaćam što se pisma tiče, samo ne znam da li je put, koji je ovdje preporučen – da najprije čekamo, da ćirilica i latinica postanu jednako ,mileʻ svakom stanovniku naše zemlje – zajedno najkraći, koji vodi do toga cilja. Ne radi se o tome da mi naprečac doneseno zaključak da se ukine jedno ili drugo pismo (preko saveznog izvršnog vijeća ili drugačije), nego o tome, da za to nađemo put, možda, putem preporuka. Drug Lalić je spomenuo Redakciju Letopisa Matice srpske. Ona je postavila načelo da će (u anketi) donositi svaki članak onako (onim pismom), kako je napisan. Možda bi i to mogla biti ovakva preporuka. S vremenom bi se išlo dalje u izjednačavanju (dok se strojevi za jedno pismo, koji su sada u pogonu, ne bi istrošili).”[5]
Tačno tako se i dogodilo. Mnogo brže “su se istrošili” ćirilički strojevi, a kad i to “trošenje strojeva” bilo za komunističku vlast sporo, mašine za kucanje s ćiriličkim tastaturama najpre su bacane u podrume, a onda na đubrišta. A onda je i prekinuta proizvodnja tih mašina kod nas. Pojedinci su poneku od tih mašina odneli s đubrišta u svoje kuće, pa su mogli da tako imaju te “strojeve” koji nisu bili baš jeftini. Zato su se pojedinci služili ćirilicom makar u ličnoj upotrebi jer su komunisti bili “blaži” u progonu ćirilice. Oni je nisu, kao u NDH-u, zabranili makar u ličnoj upotrebi, kako su to učinili Pavelić i Artuković 25. travnja (aprila) 1941. godine.
Eto kako je sprovođena “ravnopravnost pisama” iz Novosadskog dogovora (1954).
Srpski lingvisti su danas mnogo napredovali u tome kako da lažno brane srpsku ćirilicu
Danas je većina srpskih lingvista pokazala da je mnogo napredovala u “finoći” u progonu srpske ćirilice i iz srpskog jezika i bez današnje saradnje s Hrvatima u tome. Oni se u pravopisu, protivno ranije ovde citiranoj jasnoj odredbi (obavezi) iz Člana 10. Ustava Srbije o nerazdvojivosti srpskog jezika od srpskog ćiriličkog pisma, ne oglašavaju protiv pogubnog dvoazbučja u srpskom jeziku, čime omogućuju nastavak zatiranja srpske azbuke na ovaj način. U Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske, “rekonstruisanjem” 2010. onog istog Pravopisa iz 1993. godine, ima ovaj zapis lingviste M. Pižurice, glavnog redaktora: “Takav, istina redak suživot dvaju pisama, za nas s jedino prihvatljivim redosledom savladavanja i prioritetom upotrebe – ćirilica, pa latinica, verujemo, ne može biti štetan po srpsku kulturu sve dotle dok ćirilica ne bi zaista bila egzistencijalno ugrožena.“[6]
Matina ranija (2002) i današnja pravopisna odbrana ćirilice
Dakle, autor rešenja pitanja pisma srpskog jezika, protivno Ustavu Srbije i opštoj praksi u svetu u pravopisnim rešenjima pitanja pisma u svakom drugom jeziku, jedan uistinu predivan čovek i saradnik, kao jezički stručnjak protivureči svim institucijama za srpski jezik u kojima niko ne kaže da srpska ćirilica “još nije ugrožena” u Srbiji sa prosečnih 10-ak odsto u upotrebi, a i sam prof. Mato je, dok je bio veoma aktivan član Udruženja “Ćirilica”, tvrdio u izlaganju na prvoj godišnjoj redovnoj sednici Skupštine (2002) da je srpska ćirilica krajnje ugrožena i istakao u svom, šestom po redu, odgovoru:
“6. Zato što značaj očuvanja ćirilice potcenjuje struka umesto da njenu zaštitu smatra svojom profesionalnom i službenom obavezom. (Rat za ćirilicu možemo dobiti samo ako ga prvo dobijemo u lingvističkom ,esnafuʻ a potom u školstvu od osnovne škole do univerziteta. Imam utisak da smo od tog cilja daleko.)[7]
Matin “kopernikanski obrt”
Šta se dogodilo s tim divnim čovekom i jednim od desetoro potpisnika – osnivača Udruženja “Ćirilica” 2001. godine i zamenikom predsednika Stručne grupe “Ć-5 više” da se promeni u odbrani ćirilice za 360 stepeni – možda je najtačnije pogodio dipl. inž. Nemanja Vidić, više godina član “Ćirilice” i njen jedan od najvećih dobrotvora, potonji osnivač Udruženja “Srpska azbuka”, pisac nekoliko knjiga i mnoštvo posebnih radova o progonima ćirilice i kako ju je jedino moguće danas sačuvati punim vraćanjem u život. On je kazao: “Video je Pižurica da nema podršku drugih lingvista, pa je morao da okrene ćurak kako bi sačuvao svoj ,autoritet` među kolegama.”
Takav Pižuričin “kopernikanski obrt” zaista se teško može objasniti na drugi način.
Sada je taj isti čovek, po mom proverenom ubeđenju, divno ljudsko biće, ponovo u tročlanoj ekipi stručnjaka u okviru Komisije za izradu novog srpskog pravopisa koji će rešiti pitanje srpskog pisma u srpskom jeziku. Već nam je, oči u oči, rekao da “nema šansi da u novom pravopisu bude ćiriličko jednoazbučje”, kako to propisuje Član 10. Ustava Srbije i sva praksa u svim drugim prestižnim jezicima u Evropi i svetu. Očigledno, ćirilicu i u novom srpskom pravopisu čeka nastavak daljeg zatiranja procenat po procenat – “postepeno” kako je bilo u vreme Brozove komunističke vladavine u srpskohrvatskom jeziku.
Ubrzano ubijanje srpske ćirilice uz pomoć srpskih komunista i globalista
Rukovodstvo i lingvisti u Matici i dalje se iz petnih žila trude, prvenstveno kao izdavači pravopisa, da se sačuva dogovorena lažna “ravnopravnost latinice i ćirilice”, što je dovelo do današnje 90-procentne zamene srpskog pisma hrvatskim pismom u Srbiji, koja je od čiste ćiriličke zemlje do pre sedam decenija danas (2024. godine) postala latinička hrvatska potkultura u kojoj se sve srpske knjige i publikacije svake vrste na hrvatskoj latinici bibliotečki svrstavaju zvanično u hrvatsku kulturnu baštinu.
Današnja štampana sredstva obaveštavanja, pre svega mnogo decenija cenjena stoletna ćirilička Politika i poluvekovne Večernje novosti često se, istina povremeno, posvećuju ćiriličkom pismu, ali objavljuju samo intervjue i tekstove lingvista koji ne spominju dvoazbučje kao glavnog zatirača ćirilice, nego se izjašnjavaju samo lepo verbalistički, ali prazno u efektu i istini o tome šta je i ko poseban krivac što Srbija ostaje sve više bez svog milenijumskog srpskog nacionalnog pisma u korist tuđeg, hrvatskog parapisma.
Politikina petogodišnja blokada za imenovanje suštinskih krivaca – srpskih jezikoslovaca i vlasti u Srbiji za zamenjivanje srpske ćirilice hrvatskim nacionalnim pismom (gajicom) slična je onoj u ćiriličkim Večernjim novostima. I uopšte sredstva obaveštavanja o nedopustivom neustavnom, krajnje ponižavajućem položaju srpskog pisma u srpskom narodu (i) u Srbiji uglavnom su u poslednjih nekoliko godina blokirana, kao da je svuda uvedena cenzura za suštinsku istinu o srpskoj ćirilici i njenom neprekinutom zamenjivanju tuđim pismom ne samo izvan Srbije nego i u Srbiji – matici Srba i srpskog jezika i pisma. Ranije nije uvek tako bilo.
Bilo bi normalno da naše najstarije srpsko ćiriličko glasilo – koje je u Prvom svetskom ratu, u vreme okupacije Srbije prestalo da izlazi jer bi inače moralo preći na nametnutu hrvatsku latinicu posle zabrane srpske ćirilice u Srbije – skine blokadu i cenzuru za dobro argumentovane tekstove, poput ovih naših, koje je pre blokade i cenzure objavilo pod ovim naslovima, na primer, „Latinica je Srbima nametnuto pismo“ (13. decembar 2018), „Dvoazbučje nije obogatilo Srbe“ (17. jul 2019), „Latinicom nismo otvorili izlaz bilo kuda“ (8. jul 2019), „Neustavni i zakon i pravopis“ (1. avgust 2019), „Srpski jezik još je u rasulu“ (26. avgust 2019), „Za rasulo u srpskom jeziku i pismu nisu krivi samo političari“ (17. oktobar 2019), „Ćirilicu potkopava srpski pravopis“ (6. novembar 2019), „Nedopustivo protiv ćirilice“ (22. novembar 2019), „Nemoguća je ravnoteža oba pisma“ (24. decembar 2019).
Ovaj poslednji naslov bio je kraj i uvedena je na ovo ime i ovakve naslove blokada i cenzura. Slično je i u Večernjnjim novostima. Cilj je, očigledno, da se ne zaustavi sprovođenje onog što je planirala komunistička vlast i ono što su nastavili da rade srpski lingvisti u skladu s komunističkom serbokroatistikom i lažnom „ravnopravnošću pisama“ koja ne postoji ni u jednom drugom prestižnom jeziku Evrope i sveta. U svakom drugom jeziku nacionalnom pismu se ne uvodi tuđe pismo u alternativnoj upotrebi, jer je to šizofrenija s pismom koja deli samo srpski narod.
Suštinsku istinu o ćirilici nastavili su da objavljuju posle usvajanja navedenog neustavnog zakona u Srbiji (2021) samo neki stvarno slobodoumni i rodoljubivi sajtovi. Oni su danas gotovo jedina slobodoumna glasila uopšte, pa i za srpsko pismo. Među tih nekoliko sajtova u nastavljanju da predočavaju istinu o problemu pisma koje postoji danas samo među Srbima u njihovom jeziku, posebno se već dugo ističe po objektivnosti i želji za istinom, kao Božjoj zapovesti, nekako logično, sajt Borba za istinu, a ostali su retki.
Začudo, ni opozicija u Srbiji ne razume i ne brine je problem srpske ćirilice, pa o tome ne vodi računa, a vlast i lingviste za tešku laž i obmanu da je „i latinica naša“ i „Srbi imaju dva pisma“ lepe se i latinička i ćirilička glasila, a podršku zamenjivanju i ponižavanju ćirilice gotovo cela tzv. srpska inteligencija daje srpskim jezikoslovcima (lingvistima) za neustavan pravopis i vlastima za neustavan zakon o srpskom jeziku i pismu. Tako svi koji su plaćeni za spas ćirilice u skladu s Članom 10. Ustava Srbije i s praksom u Evropi i svetu – srpski jezikoslovci i vlast neometano (osim od nas u udruženjima za vraćanje ćirilice Srbima), uz veliku ćutnju nedužnog naroda jer ga lažni srpski naučnici i sve vlasti obmanjuju 70 godina, čereče svoj od njih obmanuti narod tuđim pismom, zatirući svoje pismo u „nezavisnoj Srbiji“ danas, potpuno zavisnoj od laži o nepostojećoj „srpskoj latinici“. A dva spomenuta uticajna srpska ćirilička glasila često daju reč da govore o ćirilici samo oni koji u tome bagatelišu Ustav i lažu da je „i latinica naša“. A ona je stvarno naša taman koliko je naša i engleska, francuska i svaka druga latinica, pa i hrvatska abeceda (gajica).
Zato srpska ćirilica danas u Srbiji strada i nema budućnost još zato što i lingvisti i vlasti ne poštuju većinsku narodnu volju koja je izglasala na referendumu za Ustav 2006. da i srpski jezik bude, kao svaki drugi jezik, nerazdvojan od svog pisma, a ne da se zadržava drugo, tuđe, alternativno pismo koje je tačno 70 godina (1954-2024) svakodnevno nametano Srbima radi konačne potpune zamene ćiriličkog pisma. Ta komunistička namera nije nikad, kao danas, bila bliža potpunoj zameni ćirilice (i) u Srbiji. Srpski pravopisci su, protivustavno i protivno praksi u Evropi i prestižnom svetu u drugim jezicima, uz srpsko pismo, ubacili alternativno, tuđe (hrvatsko) pismo, čime je, bez primera u drugim jezicima, istisnuto do danas rečenih 90 odsto svog pisma iz srpskog jezika.
Autor: Dragoljub Zbiljić (profesor srpskog jezika, pisac 17 objavljenih knjiga o polomima u srpskom jeziku i zatiranju srpske ćirilice i osnivač prvog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ i, praktično, u ime „Ćirilice“, s Branislavom Brborićem, koautor normalnog aktuelnog ustavnog rešenja pitanja nerazdvojne upotrebe srpskog jezika i ćiriličkog pisma)
[1] Srpskim lingvistima i srpskim svim vlastima i posle uspostavljanja u svetu odrednice „srpski jezik i ćiriličko pismo“ 1992. godine i postojanja narodnog Ustava Srbije iz 2006. godine, već 18 godina ništa ne znači ustavni jasan propis za sve normalno opismenjene i zdravorazumske ljude u nerazdvojivosti srpskog jezika i ćiriličkog pisma na sasvim jasan način: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“ Oni se drže i dalje onog jugoslovenskog – „srpskohrvatski jezik i latiničko i ćiriličko pismo“, zbog čega većina Srba danas nema dovoljno prilike da sazna da je za Srbe stvoreno jedno pismo: opštesrpsko ćiriličko pismo u današnjoj varijanti koju je dovršio Vuk Stefanović Karadžić.
[2] Marijan Jurković, Deseta godina…, Anketa o pitanjima srpskohrvatskog jezika i pravopisa, Letopis Matice srpske, godina 130. oktobar 1954, knj. 374, sv. 4, str. 244.
[3] Julije Benešić, Glas protiv Ankete, Anketa o pitanjima srpskohrvatskog jezika i pravopisa, Letopis Matice srpske, godina 130. april 1954. knj. 373, sv. 5, str. 356.
[4] Svetislav Marić, O našem jeziku i pravopisu, Anketa o pitanjima srpskohrvatskog jezika i pravopisa, Letopis Matice srpske, godina 130, novembar 1954, knj. 374, sv. 5, str.353.
[5] D-r. Josip Ham, diskusija na sastanku – Anketa o pitanjima srpskohrvatskog jezika i pravopisa, Letopis Matice srpske, godina 131, januar 1955, knj. 375, sv. 1, str. 44-45.
[6] Pravopis srpskoga jezika („rekonstruisan“ 2010. godine, slično kao što je „rekonstruisana“ nadstrešnica na zgradi Železničke stanice, takođe u Novom Sadu, pa ubila 15-oro sirotih ljudi, a „rekonstruisani“ Pravopis 2010. nadmoćno pomaže da se zatre i ovih prosečnih desetak odsto do sada sačuvane srpske ćirilice u srpskom jeziku u Srbiji), Matica srpska, Novi Sad, str. 15.
[7] Mato Pižurica, Zašto branimo ćirilicu?, prvi put objavljeno u listu Udruženja „Ćirilica“ Ćirilica, godina II, broj 2 (februar 2003), strana 4.
