Vladika Artemije – Pravoverje i pravoživlje-dva krila kojim uzlećemo na nebo
Sa jedne strane voda, sa druge strane vatra. Ne pasti ni u vodu ni u vatru jer i jedno i drugo je opasno nego se držati srednjega puta – to znači revnovati, ali ne sa strašću, jer to kada uđe naša strast i želja pošto-poto da ja pobedim, da ja budem… Onda je to već ponovo krajnost jedna koja nije po Bogu. A otići u suprotnu stranu i smatrati „Ma, nije važno ništa..“ – to je taj indeferentizam. Kaže Gospod: „Ko u jednom pogrešuje, kriv je za sve.“ U Jevanđelju ima svo učenje Hristovo, mnoge zapovesti. E, sada ne može čovek da bira: „Ovu ću da izvršavam, a ovu neću da izvršavam.“ jer kaže – kao što državni zakon ima mnoga pravila, mnoge zakone, pa onda ako pogrešiš u jednome – prekršiš zakon, ti ideš u zatvor. Znači, kriv si zato što si prekršio zakon. Tako i u duhovnom životu – bez obzira koju zapovest Hristovu da prenebregnemo, da omalovažimo, da je ne poštujemo, da je ne vršimo, mi smo prestupnici zakona. Zato se truditi ali sa smirenjem. Jer, smirenje je Gospod postavio kao temelj svakom duhovnom životu. „Blaženi siromašni duhom jer je njihovo Carstvo Nebesko“ – prvo blaženstvo. Prva vrlina je to. Postoji lestvica kojom se ide u Carstvo Nebesko – smirenje je prva lestvica, a sve druge dolaze posle toga. A bez smirenja svaka druga vrlina se prevara u sebi suprotan porok zato što ako nema smirenja onda ima suprotna strana njemu – ima gordosti, ima sujete. A gordost i sujeta i sebeljublje – sve je to u stvari otrov koji sa svakom svojom kapi kvari našu vrlinu, našu veru, naš trud. Kao na primer što imate teglu meda, najboljeg meda. I neko dođe i samo vam stavi jednu kap otrova u med – nećete ga pojesti, sigurno. Tako i ovde – ako neko kvari Hristovo učenje u bilo kojoj tački, on je kriv za to i mi ne možemo i ne treba da ga sledujemo.
Nego, da se trudimo da ostanemo pre svega u veri jer bez vere je nemoguće ugoditi Bogu. A kaže sveti apostol Pavle: „Sve je moguće onome koji veruje.“ – sve. Jer, od veličine vere zavise sva čuda koja je Gospod izvršio. Za svako svoje čudo isceljenja i slepoga i hromoga i bolesnoga i Jairove kćeri i sluge kapetanovoga svuda je bilo: „Veruješ li?“ i „Neka ti bude po veri tvojoj“. Što je veća vera, toliko je čovek veći čudotvorac. Svaki čovek. Jer Bog svakome od nas kaže „po veri neka ti bude“. Ako mi nešto želimo, a nemamo veru, onda nam se neće ni ispuniti. Tako da, srednji put je trud da ostanemo pre svega u veri ispravni i u životu po veri. To su dve stvari –pravoverje i pravoživlje. To su dva krila stvari kojima uzlećemo na Nebo. Kao ptica sa jednim slomljenim krilom ne može da leti, vrti se u krug.
Tako i mi – vera bez dobrih dela je mrtva. A dobra dela bez vere ne spasavaju. Dokaz: imate Kornilija, kapetana jednoga, neznabožca, koji do tada još nije bio u hrišćanskoj veri ali je bio, ljudski gledano, što i danas kažemo – „dobar je čovek“. On je bio dobar čovek, činio dobra mnogima, pomagao sirotinju, trudio se da sprovede pravdu među onima koji se glože i tako. Ali, ta njegova dobrota nije bila dovoljna za njegovo spasenje. Javi mu se Anđeo pa kaže: „Pošalji i pozovi Petra iz Jope, iz grada. On će ti reći šta treba činiti.“ I kad je on poslao sluge, i Petar došao i propovedao mu Jevanđelje Hristovo, onda se on krsti i sav dom njegov, cela porodica. Dakle, njegova dobra dela su bila samo priprema da primi blagodat krštenja ali nisu mogla sama da ga spasu. Tako, da se mi trudimo da ostanemo ono što jesmo – Pravoslavni Hrišćani po veri i po životu kol’ko god je moguće. A to znači, što reče vladika Maksim, da se ne bavimo tračarenjem koja su prisutna suvda – „Ovaj je rekao ono, onaj je u radio ono, onaj je rekao…“ i to je… Tobože mi se borimo za dobru stvar i osuđujemo brata svoga ili sestru svoju.
Eto to je taj srednji put po meni. Da se trudimo da ostanemo na njemu, da ostanemo pre svega verni Gospodu Hristu, Njegovom učenju, Njegoim zapovestima onako kako su nas sveti oci učili i kako su oni primili od svetih apostola. Eto to je ono što je naša dužnost danas. Prorok Ilija, on se osetio sam u jednom momentu i poželeo je da umre: „Gospode, uzmi dušu moju od mene jer sve proroke Tvoje pobiše, ja ostadoh sam.“ A Gospod mu kaže: „Ilija, nisi sam. Ima još sedam hiljada koji ne prekloniše kolena svoja pred Vaalom.“ Mi ne znamo koji su to svi .Sigurno da ima onih koji se trude na Božjem putu i mimo nas koji smo ovde sabrani. Ne možemo prisvajati pravo „mi smo jedini i samo smo mi ostali.“ Gospod zna svoje sluge. Mi se trudimo da ostanemo Gospodnje sluge i to je dosta.
