Црква

Владика Артемије – Правоверје и правоживље-два крила којим узлећемо на небо

Са једне стране вода, са друге стране ватра. Не пасти ни у воду ни у ватру јер и једно и друго је опасно него се држати средњега пута – то значи ревновати, али не са страшћу, јер то када уђе наша страст и жеља пошто-пото да ја победим, да ја будем… Онда је то већ поново крајност једна која није по Богу. А отићи у супротну страну и сматрати „Mа, није важно ништа..“ – то је тај индеферентизам. Каже Господ: „Ко у једном погрешује, крив је за све.“ У Јеванђељу има сво учење Христово, многе заповести. Е, сада не може човек да бира: „Ову ћу да извршавам, а ову нећу да извршавам.“ јер каже – као што државни закон има многа правила, многе законе, па онда ако погрешиш у једноме – прекршиш закон, ти идеш у затвор. Значи, крив си зато што си прекршио закон. Тако и у духовном животу – без обзира коју заповест Христову да пренебрегнемо, да омаловажимо, да је не поштујемо, да је не вршимо, ми смо преступници закона. Зато се трудити али са смирењем. Јер, смирење је Господ поставио као темељ сваком духовном животу. „Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство Небеско“ – прво блаженство. Прва врлина је то. Постоји лествица којом се иде у Царство Небеско – смирење је прва лествица, а све друге долазе после тога. А без смирења свака друга врлина се превара у себи супротан порок зато што ако нема смирења онда има супротна страна њему – има гордости, има сујете. А гордост и сујета и себељубље – све је то у ствари отров који са сваком својом капи квари нашу врлину, нашу веру, наш труд. Као на пример што имате теглу меда, најбољег меда. И неко дође и само вам стави једну кап отрова у мед – нећете га појести, сигурно. Тако и овде – ако неко квари Христово учење у било којој тачки, он је крив за то и ми не можемо и не треба да га следујемо.

Него, да се трудимо да останемо пре свега у вери јер без вере је немогуће угодити Богу. А каже свети апостол Павле: „Све је могуће ономе који верује.“ – све. Јер, од величине вере зависе сва чуда која је Господ извршио. За свако своје чудо исцељења и слепога и хромога и болеснога и Јаирове кћери и слуге капетановога свуда је било: „Верујеш ли?“ и „Нека ти буде по вери твојој“. Што је већа вера, толико је човек већи чудотворац. Сваки човек. Јер Бог свакоме од нас каже „по вери нека ти буде“. Ако ми нешто желимо, а немамо веру, онда нам се неће ни испунити. Тако да, средњи пут је труд да останемо пре свега у вери исправни и у животу по вери. То су две ствари –правоверје и правоживље. То су два крила ствари којима узлећемо на Небо. Као птица са једним сломљеним крилом не може да лети, врти се у круг.

Тако и ми – вера без добрих дела је мртва. А добра дела без вере не спасавају. Доказ: имате Корнилија, капетана једнога, незнабожца, који до тада још није био у хришћанској вери али је био, људски гледано, што и данас кажемо – „добар је човек“. Он је био добар човек, чинио добра многима, помагао сиротињу, трудио се да спроведе правду међу онима који се гложе и тако. Али, та његова доброта није била довољна за његово спасење. Јави му се Анђео па каже: „Пошаљи и позови Петра из Јопе, из града. Он ће ти рећи шта треба чинити.“ И кад је он послао слуге, и Петар дошао и проповедао му Јеванђеље Христово, онда се он крсти и сав дом његов, цела породица. Дакле, његова добра дела су била само припрема да прими благодат крштења али нису могла сама да га спасу. Тако, да се ми трудимо да останемо оно што јесмо – Православни Хришћани по вери и по животу кол’ко год је могуће. А то значи, што рече владика Максим, да се не бавимо трачарењем која су присутна сувда – „Овај је рекао оно, онај је у радио оно, онај је рекао…“ и то је… Тобоже ми се боримо за добру ствар и осуђујемо брата свога или сестру своју.

Ето то је тај средњи пут по мени. Да се трудимо да останемо на њему, да останемо пре свега верни Господу Христу, Његовом учењу, Његоим заповестима онако како су нас свети оци учили и како су они примили од светих апостола. Ето то је оно што је наша дужност данас. Пророк Илија, он се осетио сам у једном моменту и пожелео је да умре: „Господе, узми душу моју од мене јер све пророке Твоје побише, ја остадох сам.“ А Господ му каже: „Илија, ниси сам. Има још седам хиљада који не преклонише колена своја пред Ваалом.“ Ми не знамо који су то сви .Сигурно да има оних који се труде на Божјем путу и мимо нас који смо овде сабрани. Не можемо присвајати право „ми смо једини и само смо ми остали.“ Господ зна своје слуге. Ми се трудимо да останемо Господње слуге и то је доста.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!