Pravoslavno učenje o postu i pričešćivanju za sva vremena
Vernici Pravoslavne Crkve koji žele da pristupe svetoj tajni Pričešća, moraju stalno bditi na svojim ponašanjem, kako bi držali dušu što čistiju i neokaljanu telesnim i duhovnim grehovima. Da bi mogli uopšte da se pričeste, potrebno je da pristupe pripremnom periodu koji podrazumeva post, molitvu, pokajanje, opraštanje, svaki vid milosrđa i ispovest, u toku šest dana. Držanje posta podrazumeva telesni i duhovni post, u naročitom čuvanju srca, kao i u čuvanju očiju, ušiju, i sviju čula od svega grešnog.[1]
Šta za duhovni život hrišćana, znači sveto Pričešće, jasno je iz reči samoga Gospoda, koji kaže:
„Ja sam hljeb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hljeba živjeće vavijek; i hljeb koji ću ja dati tijelo je moje, koje ću ja dati za život svijeta. Ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni;i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan“ (Jovan, 6, 51 -54).
Nakon utvrđenja apostola kao učenika Hristovih, kao i nakon propovedi o veri u Boga Živog, svi oni koji su poverovali i pristupili crkvenoj zajednici, počeli su da žive prema učenju Crkve Hristove, shodno Rečima Gospodnjim. Kao sastavni deo crkvenosti, svi vernici su pristupali pripremi za sveto Pričešće, prema osećaju i doživljju vere. Naravno svi hrišćani u apostolsko vreme, živeli su punim životom koji je preporučivala Crkva, i to svakodnevno, spontano, sa svakodnevnim molitvenim kodeksom, a naročito na nedeljnim bogosluženjima, odaju ći veliko poštovanje Hristovom Vaskrsenju. Za ove vernike najranije Crkve uopšte nije bio problem kad se na svetoj Liturgiji čuo poziv, preko đakona – „sa strahom Božjim i verom pristupite!“ svi su u redu, prilazili i pričešćivali se u potpunoj čistoti i svetosti srca i duše, kao kršteni vernici u ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Zbog ove činjenice, nije teško shvatiti zašto su se ovi hrišćani nazivali „sveti,“ jer su zaista bili sveti, čuvajući su se od svakog greha, kako ne bi postali robovi tog istog greha. Niko od njih nije želeo da živi suprotno od učenja Gospodnjeg, koje bi im onemogućilo pristupanje svetom Pričešću. Onaj ko bi ipak pao u greh, odmah se dizao, vršio pokajanje i ispovešću čistio dušu od njega da ne bi u nečistoti primio sveto Pričešće. Zapravo svi su dobro znali da „koji nedostojno jede i pije (Hleb i Čašu Gospodnju) sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela i Krvi Gospodnje.“
U svojoj veri hrišćani su se strogo držali posta, prema uputstvu samog Gospoda Isusa Hrista (Mat. 9,14 – 17), znajući pritom da je post božanska ustanova, jer je još u Starom Zavetu Bog naredio post kao „naredbu večnu.“ “Ovako veli Gospod nad vojskama: Post četvrtoga mjeseca, i post petoga i post sedmoga ipost desetoga obratiće se domu Judinu u radost i veselje i u praznike vesele; ali ljubite istinu i mir“ (Jer. 41, 1; 52, 4 – 6; 52, 12; Zah. 7, 3, 5). U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos postio i rekao da će Njegovi učenici postiti. Postili su svi apostoli i svi sveti ljudi (Mat.6,18). Post su vernici držali u određeno vreme radi potrebe posta, ustanovljenjem crkvenim, a pričešćivali se radi potrebe pričešća uz obavezni pripremni period. Oni vernici koji su hteli da se pričešćuju i van posta, onda kad je bio mrs, oni su se takođe pripremali, kroz molitvu, pokajanje, trpljenje, opraštanje, i svaki vid milosrđa u ispovesti. Moralni život hrišćana tada je bio na velikoj visini.
Vremenom je vera kod pojedinaca slabila, kako kod vernika, tako i kod sveštenoslužitelja, pa je kriterij za pričešće počeo da opada. Jedni su počeli da izbegavaju svaki vid pripreme, drugi su počeli da odlažu pričešće za neko drugo vreme, dok je jedan deo hrišćana ostao uzoran svojoj veri i svojoj Crkvi, strogo poštujući pravilo pripremnog posta.
Primetivši nedoslednost u ponašanju hrišćana po pitanju pričešćivanja koji su destruktivno delovali na crkvenu zajednicu, Crkva je uvela red u verskom ponašanju po pitanju posta. Crkveni život je ustrojen tokom godine, određenim postovima, kada je hrišćanima omogućeno neometano pričešće uz adekvatnu pripremu. Tako je i ustanovljen 40-dnevni post pred Božić i Vaskrs: „primetivši štetu koja dolazi od nemarnog postupanja, Oci odrediše 40 dana, da bi smo svi mi, očistivši se pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, tako pristupili svetom Pričešću čiste savesti, koliko je to moguće.“ Sveti Oci su opominjali vernike da se moraju truditi ne povremeno, pred samo Pričešće, nego da im valja da stalno žive tako da čiste savesti mogu redovno pristupati. Nakon ova dva posta uveden je posti u čast Presvete Bogorodice, kao i post koji je namenjen apostolima Petru i Pavlu. Ova četiri posta se poste na ulju, ali ako žele da se verni pričeste u toku tih istih postova moraju postiti na vodi šest dana, a nakon pričešća nastavljaju post na ulju.
Isto tako je ustaljena praksa shodno učenju o pričešćivanju da se recimo na Božić prvog dana vernici mogu da pričeste (naravno ako su se pripremali preko posta, molitve, pokajanja i ispovesti), pa nakon pričešća kad odu svojim kućama mogu da jedu mrsnu hranu, jer je inače Božić kao praznik dan radosti, ali se nikad niko nije pričešćivao na drugi treći dan Božića, što se nikako ne preporučuje, niti sme da se praktikuje. Ista je situacija i što se tiče pričešća na Vaskrs: prvi dan se pričešćuje, opet ako je ispoštovana priprema posta, a drugi i treći dan Vaskrsa se ne pričešćuje! Ovakav vid odnosa prema svetom Pričešću traje više od osamsto godina postijanja Srpske Pravoslavne Crkve. Sa ovakvim poučavanjem i ponašanjem Crkva je iznedrila mnoge svete ljude, počevši od Svetog Save pa sve do svetog Justina Popovića.
Kad je u pitanju sveto Pričešće koje je vezano za ženski rod, tu postoji takođe određeno pravilo koje moraju da primene sve žene i devojke. Naime, kad žena ili devojka ima menstruacioni ciklus, one tada mogu da poste, da vrše molitvu u svojim domovima, ali ne smeju da se pričešćuju u to vreme jer se tada žensko biće očišćava preko curenja menstruacione krvi. Tada nije preporučeno da žena ili devojka uopšte ulazi u Crkvu, prema učenju Svetog Pisma, koje je jasno dalo do znanja da u to vreme žensko biće nije čisto, i da ne bi trebalo da ide u svetinju.
Naravno, tokom vekova se hrišćani nisu slagali sa različitim pristupom verskom životu, a naročito po pitanju pričešća. Tako su duhovnici i dobijali pitanja „kojima treba dati za pravo, onima koji se retko pričešćuju, ili onima koji to čine često.“ Tada bi dobijali odgovor sledeće sadržine: „ni jednima ni drugima, ne treba dati za pravo, nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, čistim srcem i besprekornim životom, sa dostojnom pripremom. Takvi neka pristupaju uvek kad mogu, dok oni drugi koji ne čine i ne pripremaju se za pričešće po savesti sa pokajanjem, postom molitvom i ispovedanjem, da se ne pričešćuju ni jednom. Zato što oni na sebe navlače sud, osudu, kaznu i muke.“
No od svih sredstava čišćenja duše za ovaj najprisniji susret i za sjedinjenje sa Gospodom, o primanju Njegovog Tela i Krvi, u svesti našeg naroda kao pripremno pravilo primenjuje se telesni post, potom pokajanje, milosrdnost, svaki vid opraštanja i ispovest. Zbog tog i takvog hrišćanskog znanja, svaki sveštenik u svojoj parohiji dobro poznaje svoje vernike, koji ih je pritom pripremio za sveto pričešće kako bi vernici pristupili rasterećeni, jer su dobro pripremljeni za ovu svetu Tajnu. Naravno, pod ovim se podrazumeva dobro podučeno katihetstvo, koje podrazumeva i znanje Simvola vere, značaj molitve, kodeks hrišćanskog života, preko truda za spasenje duše, itd. Svakao da ćemerilo verskog života biti Deste Božijih zapovesti preko Dve najveće Božije zapovesti:
- Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom.
- Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.
Napomene radi, moramo reći da je Novi Zavet savršeniji od Starog Zaveta u poimanju ljubavi i prema Bogu i prema bližnjima, jer Hristos insistira na blaženoj ljubavi u Gospodu. A da bi sve ovo vernik uspeo da sazna neophodno je da isčitava Sveto Pismo, da traži odgovore od svog sveštenike u svemu onom gde ne može da razume poruke Reči Božijih, da vrši neprestanu molitvu, da prihvata hrišćanske vrline i da ih ugrađuje u svoj verski život, neprestano.
Poznavajući dobro duhovno stanje svakog člana svoje pastve, odnosno crkvene zajednice, sveštenik vodi svakog pojedinca duhovnim lestvicama i svakom određuje način ponašanja i ophođenja po pitanju svetog Pričešća, da li će neko češće ili ređe da se pričešćuje, kako za vreme posta, tako i van posta, ali nikad bez pripreme. Sam proces posta koji se sprovodi radi pričešća mora biti u neprekinutom kontinuitetu, za zdrave psihofizičke osobe od najmanje šest dana.[2] Osobe koje su slabog zdravstvenog stanja, imaju drugačiji tretman i u zavisnosti od bolesti sveštenik im određeuje koliko dana moraju da poste, kao što je i za teške bolesnike drugačiji pristup odnosa prema postu. Postoji poseban tip pričešća za teške bolesnike koje sveštenik može da pričesti kod njihovih domova. Takođe je post i za decu skraćenog obima, kao što je i za veoma malu decu snishodljiv. Veoma mala deca prilaze Čaši Gospodnjoj bez pripreme, dok malo starija deca do uzrasta od deset godina, mogu da imaju poseban pristup, sa skraćenim brojem dana za pripremu pričešća. Roditelji kao uzorni vernici, u stalnom kontaktu sa svojim sveštenikom vrše savetovanje i prema njegovoj preporuci oni sprovode kod svoje kuće pripremni period svoje dece, koju žele da pričeste.
Neosporna je činjenica, da shvatanje naših vernika treba uzdizati i usmeravati prema pravilnom pristupu pričešću, bez insistiranja da to bude često, ali ni retko. Pre svega je potrebno da nakon uzornog pripremnog perioda uz post telesni i duhovni, sa odlukom srca svog da se iz duše imaju isterati sve ogrehovljene misli, namere i radnje, zlobe, pakosti i sva nehrišćanska ponašanja uz pokajanje i opraštanje, preko milosrdnosti i ispovesti, pristupi svetom Pričešću. Samo se na ovaj način čovek može nazvati hrišćaninom i članom crkvene zajednice! Na ovaj način može očekivati spasenje svoje duše!
U današnje vreme, ukoliko postoje ljudi koji vape za češćim pričešćivanjem, a posebno što im je odobreno od strane nepravoslavnog patrijarha Porfirija, da to mogu da učine kad god požele bez pripreme, morali bi da razmisle o sledećem:
Sveto Pričnjšće predstavlja svojevrsno sjedinjenje sa Gospodom. U toj situaciji moramo sebe preispitivati dali smo učinili dovoljno pripreme i ponašanja da bi mogli da Ga pogledamo u oči, zbog svog ponašanja i delovanja, ne samo fizičkim načinom, nego i preko misli i želja koje nas okupiraju svakodnevno. Bez trpljenja (Jevr. 10, 36), oprašatanja (Mat. 18, 23 – 35), sa pokajanjem (Mat. 4, 17), za sve naše grehove koje smo učinili sa trudom u postu i molitvi, nema pravog pristupa svetom Pričešću.
Hrišćansko dostojanstvo i verska sloboda neće imati istinsku i pravu prirodu ljudske integracije u crkvenu zajednicu svakog pojedinca, ako ne pristupamo na pravilan način prema svim hrišćanskim obavezama, a naročito prema svetom Pričešću, jer su svi vernici jedno telo i svaki je vernik zglavak organizma, koji treba da funkcioniše na korist svih crkvenih članova. Ako je jedan ud tela bolestan, onda je i celo telo bolesno. A Crkva Hristova nudi svim ljudima mir, ljubav, slobodu hrišćansku, koja treba da preovlada kod svakog vernika, o poštovanju svih Odredaba Božijih, koji su dati u Starom Zavetu a u Novom Zavetu zapečaćeni Hristovim stradanjem i ljubavlju za sve ljude svih vekova ljudske istorije.
Dakle, mi samo trenutno živimo na zemlji, bez obzira na dužinu našeg života, i ništa nećemo poneti sa sobom nakon naše smrti, već ostavljamo amanet čuvanja Jevanđelja, budućim generacijama, onako kako su to učinili naši preci. U meri u kojoj izgradimo savršene hrišćanske odnose, bez obzira da li nam se, naš život dopada ili ne, ili ljudi koji nas okružuju, moramo se truditi da ne budemo nikako razjedinjeni, da ne živimo van potreba crkvene zajednice, jer će ljubav i briga za bližnjeg svog da nas objedini i prisajedini, kad god skrenemo sa pravog puta, sa potpunim pokajanjem i molitvenim nastojanjem kako bi nas Bog spasio. Samo briga za bližnjeg svog preko neprestane molitve i pokajanja, opraštanja trpljenja, i nesebične ljubavi, može održati našu veru kao stamenu i nepokolebivu na putu sopstvenog spasenja, koju nam Bog omogućava. U svemu ovome treba pristupiti na pravilan način prema svetom Pričešću, koji se sastoji u provrenoj pripremi, koja je u praksi Crkve od Svetoga Save pa sve do današnjeg dana.
Zato ćemo svima reći pouke apostola Jovana, koji kaže. „Ljubljeni, ne vjerujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izišli u svijet“ (1. Jov. 4, 1). Jer svi oni koji propovedaju ili bolje reći govore da se pristupa svetom Pričešću neduhovno, odnosno samo po telu, a to znači kad smo uveče bivali u kafani, spavali sa ženom, jeli meso i pili vina, pa nam je to ponašanje i delovanje neki vajni sveštenik odobrio i omogućio da priđemo Čaši Gospodnjoj, onda je kako kaže apostol Pavle, to „tjelesno mudrovanje smrt…jer nema u sebi duhovno ponašanje. „Jer je tjelesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može. A koji su po tijelu ne mogu ugoditi Bogu. A vi niste po tijelu nego po Duhu, pošto Duh Božiji živi u vama. Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije njegov“ (Rim. 8, 6 – 9).
[1] Napomena: Patrijarh srpski Porfirije, pogrešno poučava verni i neverni narod da mogu kad god požele da priđu Čaši Gospodnjoj bez bilo kakve pripreme, nego je dovoljno samo da ispolje želju da se pričeste. Ovo njegovo pogrešno učenje polako ukorenjuje u crkveni život, usađujući divlje i neokalemljene mladare, koj irasu kao šiblje u čestaru, svojim usmenim nalogom, protivno učenju Srpske Pravoslavne Crkve i uopšte Pravoslavne Crkve, te na taj način razboljeva čitavu crkvenu zajednicu.
Sa druge strane, patrijarh Porfirije je pristupio bacanju anateme na verni narod koji ispravno tumači veru i po njoj se ponaša, i koji ispovedaju veru po kojoj Duh Sveti ishodi od Boga Oca. Prosto je neshvatljivo ovakvo ponašanje ovog patrijarha imajući u vidu da smo tražili od Sabora Srpske Crkve, dakle kao stav i obaveštenje svih arhijereja da se izjasno povodom njegovog deovanja, po pitanju novotarstva u vezi pričešća, a od njega samog smo tražili samo da objasni šta je mislio sa rečima da postigne koje je izgovorio u vidu kletve vernicima u Orvoj nedelji Časnog posta uoči Vaskrsa, 2024. godine. Povodom ove činjenice ostali su nemi i Sabor i sam patrijarh Porfirije. Sabor u maju – redovni se završio, a arhijereji su ostali bez obaveštenja crkvenoj zajednici, o čemu su na saboru raspravljali , itd.
[2] Kad vernik krene da posti sa namerom da se pričesti, onda mora da sastavi šest dana u neprekinutom kontinuitetu. Pa ako se dogodi da taj pripremni period obuhvata i subotu i ona se posti na vodi. Što znači da nije dozvoljeno da se recimo posti od ponedeljka do petka na vodi, pa u subotu da se posti na ulju a u nedelju da se pričesti. To nikako. Nego, ako vernik krene da posti on mora da sastavi šest dana na vodi, u neprekinutom kontinuitetu. Na primer: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota – sve na vodi, pa u nedelju na pričešće. Ne postoji ni jedan dan u nedelji koji je značajniji i stariji po bilo kom osnovu od pripreme za sveto Pričešće.
Pazi! Subota je starozavetni praznik i hrišćani pravoslavne veroispovesti nemaju nikakvu obavezu prema tom danu. Subotu poštuju inoverci, kao što su protestanti rimokatolici, i muslimani, ali ne i pravoslavci! O suboti kao danu koji treba da se ne posti nameću ekumenisti modernog doba! Kad bilo ko od sveštenoslužitelja pomene subotu da ne mora da se posti (nego može tog dana da se jede na ulju), bez obzira što već sledećeg dana treba da pristupimo pričešću, taj sveštenik nema pravoslavno veroispovedanje. Čuvajte se ovakvog nepravoslavnog pristupa i budite verna deca Svetoga Save, onako kkao je on učio verni narod.
Autor: ipođakon Dušan Miljković
