Православно учење о посту и причешћивању за сва времена
Верници Православне Цркве који желе да приступе светој тајни Причешћа, морају стално бдити на својим понашањем, како би држали душу што чистију и неокаљану телесним и духовним греховима. Да би могли уопште да се причесте, потребно је да приступе припремном периоду који подразумева пост, молитву, покајање, опраштање, сваки вид милосрђа и исповест, у току шест дана. Држање поста подразумева телесни и духовни пост, у нарочитом чувању срца, као и у чувању очију, ушију, и свију чула од свега грешног.[1]
Шта за духовни живот хришћана, значи свето Причешће, јасно је из речи самога Господа, који каже:
„Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни;и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јован, 6, 51 -54).
Након утврђења апостола као ученика Христових, као и након проповеди о вери у Бога Живог, сви они који су поверовали и приступили црквеној заједници, почели су да живе према учењу Цркве Христове, сходно Речима Господњим. Као саставни део црквености, сви верници су приступали припреми за свето Причешће, према осећају и доживљју вере. Наравно сви хришћани у апостолско време, живели су пуним животом који је препоручивала Црква, и то свакодневно, спонтано, са свакодневним молитвеним кодексом, а нарочито на недељним богослужењима, одају ћи велико поштовање Христовом Васкрсењу. За ове вернике најраније Цркве уопште није био проблем кад се на светој Литургији чуо позив, преко ђакона – „са страхом Божјим и вером приступите!“ сви су у реду, прилазили и причешћивали се у потпуној чистоти и светости срца и душе, као крштени верници у име Оца и Сина и Светога Духа!
Због ове чињенице, није тешко схватити зашто су се ови хришћани називали „свети,“ јер су заиста били свети, чувајући су се од сваког греха, како не би постали робови тог истог греха. Нико од њих није желео да живи супротно од учења Господњег, које би им онемогућило приступање светом Причешћу. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, вршио покајање и исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио свето Причешће. Заправо сви су добро знали да „који недостојно једе и пије (Хлеб и Чашу Господњу) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње.“
У својој вери хришћани су се строго држали поста, према упутству самог Господа Исуса Христа (Мат. 9,14 – 17), знајући притом да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као „наредбу вечну.“ “Овако вели Господ над војскама: Пост четвртога мјесеца, и пост петога и пост седмога ипост десетога обратиће се дому Јудину у радост и весеље и у празнике веселе; али љубите истину и мир“ (Јер. 41, 1; 52, 4 – 6; 52, 12; Зах. 7, 3, 5). У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су сви апостоли и сви свети људи (Мат.6,18). Пост су верници држали у одређено време ради потребе поста, установљењем црквеним, а причешћивали се ради потребе причешћа уз обавезни припремни период. Они верници који су хтели да се причешћују и ван поста, онда кад је био мрс, они су се такође припремали, кроз молитву, покајање, трпљење, опраштање, и сваки вид милосрђа у исповести. Морални живот хришћана тада је био на великој висини.
Временом је вера код појединаца слабила, како код верника, тако и код свештенослужитеља, па је критериј за причешће почео да опада. Једни су почели да избегавају сваки вид припреме, други су почели да одлажу причешће за неко друго време, док је један део хришћана остао узоран својој вери и својој Цркви, строго поштујући правило припремног поста.
Приметивши недоследност у понашању хришћана по питању причешћивања који су деструктивно деловали на црквену заједницу, Црква је увела ред у верском понашању по питању поста. Црквени живот је устројен током године, одређеним постовима, када је хришћанима омогућено неометано причешће уз адекватну припрему. Тако је и установљен 40-дневни пост пред Божић и Васкрс: „приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана, да би смо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили светом Причешћу чисте савести, колико је то могуће.“ Свети Оци су опомињали вернике да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да чисте савести могу редовно приступати. Након ова два поста уведен је пости у част Пресвете Богородице, као и пост који је намењен апостолима Петру и Павлу. Ова четири поста се посте на уљу, али ако желе да се верни причесте у току тих истих постова морају постити на води шест дана, а након причешћа настављају пост на уљу.
Исто тако је устаљена пракса сходно учењу о причешћивању да се рецимо на Божић првог дана верници могу да причесте (наравно ако су се припремали преко поста, молитве, покајања и исповести), па након причешћа кад оду својим кућама могу да једу мрсну храну, јер је иначе Божић као празник дан радости, али се никад нико није причешћивао на други трећи дан Божића, што се никако не препоручује, нити сме да се практикује. Иста је ситуација и што се тиче причешћа на Васкрс: први дан се причешћује, опет ако је испоштована припрема поста, а други и трећи дан Васкрса се не причешћује! Овакав вид односа према светом Причешћу траје више од осамсто година постијања Српске Православне Цркве. Са оваквим поучавањем и понашањем Црква је изнедрила многе свете људе, почевши од Светог Саве па све до светог Јустина Поповића.
Кад је у питању свето Причешће које је везано за женски род, ту постоји такође одређено правило које морају да примене све жене и девојке. Наиме, кад жена или девојка има менструациони циклус, оне тада могу да посте, да врше молитву у својим домовима, али не смеју да се причешћују у то време јер се тада женско биће очишћава преко цурења менструационе крви. Тада није препоручено да жена или девојка уопште улази у Цркву, према учењу Светог Писма, које је јасно дало до знања да у то време женско биће није чисто, и да не би требало да иде у светињу.
Наравно, током векова се хришћани нису слагали са различитим приступом верском животу, а нарочито по питању причешћа. Тако су духовници и добијали питања „којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често.“ Тада би добијали одговор следеће садржине: „ни једнима ни другима, не треба дати за право, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом, са достојном припремом. Такви нека приступају увек кад могу, док они други који не чине и не припремају се за причешће по савести са покајањем, постом молитвом и исповедањем, да се не причешћују ни једном. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.“
Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа као припремно правило примењује се телесни пост, потом покајање, милосрдност, сваки вид опраштања и исповест. Због тог и таквог хришћанског знања, сваки свештеник у својој парохији добро познаје своје вернике, који их је притом припремио за свето причешће како би верници приступили растерећени, јер су добро припремљени за ову свету Тајну. Наравно, под овим се подразумева добро подучено катихетство, које подразумева и знање Символа вере, значај молитве, кодекс хришћанског живота, преко труда за спасење душе, итд. Свакао да ћемерило верског живота бити Десте Божијих заповести преко Две највеће Божије заповести:
- Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
- Љуби ближњега свога као самога себе.
Напомене ради, морамо рећи да је Нови Завет савршенији од Старог Завета у поимању љубави и према Богу и према ближњима, јер Христос инсистира на блаженој љубави у Господу. А да би све ово верник успео да сазна неопходно је да исчитава Свето Писмо, да тражи одговоре од свог свештенике у свему оном где не може да разуме поруке Речи Божијих, да врши непрестану молитву, да прихвата хришћанске врлине и да их уграђује у свој верски живот, непрестано.
Познавајући добро духовно стање сваког члана своје пастве, односно црквене заједнице, свештеник води сваког појединца духовним лествицама и сваком одређује начин понашања и опхођења по питању светог Причешћа, да ли ће неко чешће или ређе да се причешћује, како за време поста, тако и ван поста, али никад без припреме. Сам процес поста који се спроводи ради причешћа мора бити у непрекинутом континуитету, за здраве психофизичке особе од најмање шест дана.[2] Особе које су слабог здравственог стања, имају другачији третман и у зависности од болести свештеник им одређеује колико дана морају да посте, као што је и за тешке болеснике другачији приступ односа према посту. Постоји посебан тип причешћа за тешке болеснике које свештеник може да причести код њихових домова. Такође је пост и за децу скраћеног обима, као што је и за веома малу децу снисходљив. Веома мала деца прилазе Чаши Господњој без припреме, док мало старија деца до узраста од десет година, могу да имају посебан приступ, са скраћеним бројем дана за припрему причешћа. Родитељи као узорни верници, у сталном контакту са својим свештеником врше саветовање и према његовој препоруци они спроводе код своје куће припремни период своје деце, коју желе да причесте.
Неоспорна је чињеница, да схватање наших верника треба уздизати и усмеравати према правилном приступу причешћу, без инсистирања да то буде често, али ни ретко. Пре свега је потребно да након узорног припремног периода уз пост телесни и духовни, са одлуком срца свог да се из душе имају истерати све огреховљене мисли, намере и радње, злобе, пакости и сва нехришћанска понашања уз покајање и опраштање, преко милосрдности и исповести, приступи светом Причешћу. Само се на овај начин човек може назвати хришћанином и чланом црквене заједнице! На овај начин може очекивати спасење своје душе!
У данашње време, уколико постоје људи који вапе за чешћим причешћивањем, а посебно што им је одобрено од стране неправославног патријарха Порфирија, да то могу да учине кад год пожеле без припреме, морали би да размисле о следећем:
Свето Причњшће представља својеврсно сједињење са Господом. У тој ситуацији морамо себе преиспитивати дали смо учинили довољно припреме и понашања да би могли да Га погледамо у очи, због свог понашања и деловања, не само физичким начином, него и преко мисли и жеља које нас окупирају свакодневно. Без трпљења (Јевр. 10, 36), опрашатања (Мат. 18, 23 – 35), са покајањем (Мат. 4, 17), за све наше грехове које смо учинили са трудом у посту и молитви, нема правог приступа светом Причешћу.
Хришћанско достојанство и верска слобода неће имати истинску и праву природу људске интеграције у црквену заједницу сваког појединца, ако не приступамо на правилан начин према свим хришћанским обавезама, а нарочито према светом Причешћу, јер су сви верници једно тело и сваки је верник зглавак организма, који треба да функционише на корист свих црквених чланова. Ако је један уд тела болестан, онда је и цело тело болесно. А Црква Христова нуди свим људима мир, љубав, слободу хришћанску, која треба да преовлада код сваког верника, о поштовању свих Одредаба Божијих, који су дати у Старом Завету а у Новом Завету запечаћени Христовим страдањем и љубављу за све људе свих векова људске историје.
Дакле, ми само тренутно живимо на земљи, без обзира на дужину нашег живота, и ништа нећемо понети са собом након наше смрти, већ остављамо аманет чувања Јеванђеља, будућим генерацијама, онако како су то учинили наши преци. У мери у којој изградимо савршене хришћанске односе, без обзира да ли нам се, наш живот допада или не, или људи који нас окружују, морамо се трудити да не будемо никако разједињени, да не живимо ван потреба црквене заједнице, јер ће љубав и брига за ближњег свог да нас обједини и присаједини, кад год скренемо са правог пута, са потпуним покајањем и молитвеним настојањем како би нас Бог спасио. Само брига за ближњег свог преко непрестане молитве и покајања, опраштања трпљења, и несебичне љубави, може одржати нашу веру као стамену и непоколебиву на путу сопственог спасења, коју нам Бог омогућава. У свему овоме треба приступити на правилан начин према светом Причешћу, који се састоји у провреној припреми, која је у пракси Цркве од Светога Саве па све до данашњег дана.
Зато ћемо свима рећи поуке апостола Јована, који каже. „Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1. Јов. 4, 1). Јер сви они који проповедају или боље рећи говоре да се приступа светом Причешћу недуховно, односно само по телу, а то значи кад смо увече бивали у кафани, спавали са женом, јели месо и пили вина, па нам је то понашање и деловање неки вајни свештеник одобрио и омогућио да приђемо Чаши Господњој, онда је како каже апостол Павле, то „тјелесно мудровање смрт…јер нема у себи духовно понашање. „Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може. А који су по тијелу не могу угодити Богу. А ви нисте по тијелу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама. Ако пак неко нема Духа Христова, он није његов“ (Рим. 8, 6 – 9).
[1] Напомена: Патријарх српски Порфирије, погрешно поучава верни и неверни народ да могу кад год пожеле да приђу Чаши Господњој без било какве припреме, него је довољно само да испоље жељу да се причесте. Ово његово погрешно учење полако укорењује у црквени живот, усађујући дивље и неокалемљене младаре, кој ирасу као шибље у честару, својим усменим налогом, противно учењу Српске Православне Цркве и уопште Православне Цркве, те на тај начин разбољева читаву црквену заједницу.
Са друге стране, патријарх Порфирије је приступио бацању анатеме на верни народ који исправно тумачи веру и по њој се понаша, и који исповедају веру по којој Дух Свети исходи од Бога Оца. Просто је несхватљиво овакво понашање овог патријарха имајући у виду да смо тражили од Сабора Српске Цркве, дакле као став и обавештење свих архијереја да се изјасно поводом његовог деовања, по питању новотарства у вези причешћа, а од њега самог смо тражили само да објасни шта је мислио са речима да постигне које је изговорио у виду клетве верницима у Орвој недељи Часног поста уочи Васкрса, 2024. године. Поводом ове чињенице остали су неми и Сабор и сам патријарх Порфирије. Сабор у мају – редовни се завршио, а архијереји су остали без обавештења црквеној заједници, о чему су на сабору расправљали , итд.
[2] Кад верник крене да пости са намером да се причести, онда мора да састави шест дана у непрекинутом континуитету. Па ако се догоди да тај припремни период обухвата и суботу и она се пости на води. Што значи да није дозвољено да се рецимо пости од понедељка до петка на води, па у суботу да се пости на уљу а у недељу да се причести. То никако. Него, ако верник крене да пости он мора да састави шест дана на води, у непрекинутом континуитету. На пример: понедељак, уторак, среда, четвртак, петак, субота – све на води, па у недељу на причешће. Не постоји ни један дан у недељи који је значајнији и старији по било ком основу од припреме за свето Причешће.
Пази! Субота је старозаветни празник и хришћани православне вероисповести немају никакву обавезу према том дану. Суботу поштују иноверци, као што су протестанти римокатолици, и муслимани, али не и православци! О суботи као дану који треба да се не пости намећу екуменисти модерног доба! Кад било ко од свештенослужитеља помене суботу да не мора да се пости (него може тог дана да се једе на уљу), без обзира што већ следећег дана треба да приступимо причешћу, тај свештеник нема православно вероисповедање. Чувајте се оваквог неправославног приступа и будите верна деца Светога Саве, онако ккао је он учио верни народ.
Аутор: ипођакон Душан Миљковић
