Православно разматрање екуменистичког документа из Кјетија 2016. године

понедељак, 15. 04. 2024.среда, 17. 04. 2024. Kefalo

На текст проф. др Златко Матић, Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, Београд, Документ из Кјетија (2016), са насловом: Саборност и примат током првог миленијума, поводом заседања Мешовите међународне комисије за богословски дијалог Римске Католичке Цркве и Православне Цркве, XIV пленарна седница. Саборност и примат током првог миленијума: према заједничком разумевању у служби јединства Цркве, Кјети, Италија, 16–21. септембар 2016.

У образложењу Кјетијевског докумнета из 2016.године, при крају свог образложења које је описано испред доношења текста из Кјетија, проф. др Златко Матић пише:

„Саборност Цркве припада сфери одговорности читавог еклисијалног Тела, а не само епископа. Како нема основног и кључног сабора (евхаристијског сабрања) без свих чланова Цркве, тако нема ни сабора (синода, васељенских сабора) без коначне потврде народа Божјег, без „амин“ локалних црквених заједница. Документ који анализирамо изражава се мало другачије, али са истом поруком: „Рецепција Цркве као целине је увек био коначни критеријум васељенскости једног сабора“ (Кјети документ, 18). Сматрамо да ће позивање документа на праксу апелације (уп. Кјети документ, 19), отворити питање важности и поруке Сардичког сабора (343), чији су канони прихваћени у Православној Цркви на Трулском сабору (692), као и проблематику богословске анализе саме институције апелације. Може ли се таква пракса примењивати данас ван канонских граница тзв. аутокефалних Цркава? Може ли свргнути клирик или одлучени лаик потражити последње прибежиште, обраћајући се цариградском архиепископу, васељенском патријарху? Да ли, с тим у вези, саборност пројављује такву онтолошку категорију, која једина може да спасе Цркву од нове јереси аутокефализма (модификацији осуђеног етнофилетизма), коју морамо осудити у 21. веку?“

Одговор православне вере: Црква Христова не припада никаквој сфери, него је она Тело Христово и који је њена Глава (Рим. 12, 5), и као таква она је вечита, славна и без било какве мане (Еф.1,4), савршена јер је Господ Исус Христос савршен. И заиста, православна вера може потврдити да нема основног и кључног сабора (евхаристијског сабрања) без свих чланова Цркве, као што нема ни сабора (синода, васељенских сабора) без коначне потврде народа Божјег, који изговара „амин“ у свим локалним црквеним заједницама. Зато било који документ, без обзира од кога потиче и кога сриче, не може другачије да тумачи деловање Цркве Христове, него преко Тела Христовог и саборског деловања Цркве Христове, као једномислијско веровање и деловање у Духу Светом. Црква је истовремено и посебно сакупљање верног народа (Дела ап.14, 27; 1. Кор.1, 2), где се обзнањује премудрост Божија (Еф. 3, 10).

Дакле, Црква Христова делује искључиво преко Речи Божије и Његовг закона, који се обзнањује преко Јеванђеља, те свако друго тумачење није православног облика. Зато и није могуће прихватити поједине речи које гласе: „може ли свргнути клирик или одлучени лаик потражити последње прибежиште, обраћајући се цариградском архиепископу, васељенском патријарху? Да ли, с тим у вези, саборност пројављује такву онтолошку категорију, која једина може да спасе Цркву од нове јереси аутокефализма (модификацији осуђеног етнофилетизма коју морамо осудити у 21. веку?“

Оваква констатација која долази од једног професора православног универзитета, тим пре је зачуђујућа јер он добро зна јеванђеоско учење, по коме су у цркви „сви синови Божији вјером у Христа Исуса. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, [1]нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу“(Гал.3, 26 – 28). Исто тако, према учењу Јеванђеља, сваки верник је дужан да се моли Богу и за непријатеље своје, што се може сведочити на примеру православног молитвеника:

Господе Исусе Христе, Боже наш, прими од мене недостојног слуге Твога молитву за непријатеље моје и наше, и опрости нам све грехе наше, буди милостив свим непријатељима нашим који нас мрзе, или вређају, или прогањају, или муче, и немој им судити како заслужују, него по великој милости Твојој обрати их све: неверне правоверју и побожности, а верне да се уклоне од зла и чине добро – како не би нико од њих погинуо, због нас, недостојних слугу Твојих.

Господе Милостиви, молим Ти се особито за оне који су ме било чиме увредили или ожалостили, или ми било какво зло учинили: не кажњавај их ради мене грешнога, него излиј на њих богату благост Твоју. Молим ти се, Господе, и за оне које сам ја грешни изазвао или навео на грех непријатељства, и опрости и њима и мени. Сети се Господе, да смо сви ми људи, и да као људи грешимо према Теби и једни према другима; но Ти, Боже наш, као Творац и Отац наш, милостиво нам опрости и помилуј.

Господе Човекољубиви, Боже Спаситељу наш, опрости нам грехе наше и међусобна непријатељства; ишчупај, Господе, из срдаца наших свако међусобно незадовољство, самољубиву злобу и злопамтљивост, и све што може спречавати љубав и умањити братољубље. Јер си Ти Бог милости и човекољубља, и заповедио си да праштамо и непријатељима својим, и да Ти се молимо за оне који нас мрзе и гоне. Теби, Једини Човекољупче, слава и хвала за све и сва у све векове. Амин!

Ово све треба појаснити, све ради истине. А ево о чему се ради:

Прво, Црква не делује по основу било какве онтолошке категорије. Зато и није тачна формулација да „такву онтолошку категорију, [2] која једина може да спасе Цркву од нове јереси аутокефализма[3] (модификацији осуђеног етнофилетизма),[4], коју морамо осудити у 21. Веку,“ јер није могуће да онтолошка категорија може спасити Цркву, којом руководи Господ Исус Христос. Црква није никаква имагинациона творевина, нити појам који се приказује на филозофски начин, него је Црква Христова живи организам, која је створена Речју (Еф. 4, 15 – 16), која служи на поправљање људи (1. Кор. 14, 25 – 31), у нђењу спасења душа људских и живот у вечности. Дакле, Исус Христос спашава људе, а не фраза онтолошке категорије, коју употребљавају теологуменски писци.

Друго, не постоји аутокефална јерес у Цркви Христовој, зато што аутокефалност не подразумева самовласно понашање и непослушност Васељенским саборима и Канонима Цркве и неко другачије учење од црквеног. Напротив, свака помесна Црква која има аутокефалност има истоветно учење у јединственој Цркви Христовој, са исповедањем вере у усвојеним догматима и Символа вере, чувајући једномислено учење црквено. Свака локална Црква је један уд тела Христовог, односно Тела Једне и Једине Цркве, која служи једном организму Цркве Христове.

Опште је позната чињеница да су називи црква, као локалних заједница у оквиру свеопште и јединствене васељенске цркве добијале имена по местима или пространствима где су настајале, у почетку најчешће по градовима (Ефеска, Солунска, Коринтска, Антиохијска Александријска, Јерусалимска, Римска), а касније су добијана имена по ширем простору деловања и организованости (Руска, Румунска, Грчка, Српска, итд.), имајући у виду географски положај и говорно подручје. У свакој од ових црква, може било ко да буде крштен и буде члан било које црквене заједнице (руске, румунске, српске, итд), без обзира којој нацији, раси, боје коже или пола припада. Значи, у црквама помесног карактера не постоји ни један вид било какве дискриминације. Односно, у Српској Цркви нису више привилеговани Срби од Руса, Грка или Румуна, него су сви браћа у Господу, потпуно једнаки пред Господом, који се сагледавају само као чланови једне црквене заједнице.

Треће, етнофилетизам није својствен учењу Цркве Христове. Црква може бити организована на различитим географским пространствима, на једном говорном подручју, али то свакако искључује сваку врсту национализма, који је стран учењу Цркве Христове. У Српској Православној Цркви, може бити крштен било који човек, као припадник било које националности. Сам назив Српска Православна Црква, је само одредница за простор где се она налази, односно у којој држави делује, која није стриктно ограничена државним границама, нити говорним подручјем, као ни расним и националним определењима. Члан Српске Цркве може постати било који човек без обзира на боју, пол – мушко или женско, расу или националност.

У овом образложењу цењеног проф. др Златка Матића има још много нетачности, али смо се ми базирали смо на ову појединост, која је веома значајна, како би се упознала црквена јавност о штетности оваквог облика писања.

Увод Кјетијевог документа:

„Што смо видели и чули објављујемо вама да и ви са нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом. И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна“. (1Јн 1, 3–4)

Одговор православне вере: Православни верници, не желе никакву нову заједницу, па ни екуменистичку заједницу јер они већ знају за Свето Предање и Свето Писмо, као и учење Цркве Христове, укрепљујући се у вери 2000 година, тако да су већ видели и чули Речи Господње преко проповедника и Светих Отаца, како треба пребивати у вери, живећи у црквеној заједници.

Истовремено морамо рећи, да нико нема право да заступа православне вернике у њихово име, кад нису ником дали пуномоћје о заступништву, како би створили некакав екуменистички савез у име вере. Подсећамо поштовану комисију, да без обзира какав год документ буду усвојили, да он неће бити валидан без верификације васељенске саборске одлуке, уз пристанак верног народа.

Документ из Кјетија, чл.1: Црквена заједница директно настаје Оваплоћењем вечног Логоса Божијег, по благовољењу Оца, Духом Светим. Дошавши на земљу, Христос је основао Цркву као своје Тело (уп. 1Кор 12, 12–27). Јединство које постоји међу Личностима Свете Тројице одражава се у међусобној заједници (koinonia) чланова Цркве. На тај начин, као што је говорио Свети Максим Исповедник, Црква је икона (eikon) Пресвете Тројице.[5] Током Тајне Вечере Исус Христос је молио Оца: „Сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми“ (Јн 17, 11). То тројично јединство пројављује се у Светој Евхаристији, где се Црква моли Богу Оцу кроз Исуса Христа у Светоме Духу.

1. Одговор православне вере: Пошто Максим Исповедник, у једном тренутку свог живота сматра да је Црква Рима “од самог Оваплоћеног Логоса, као и сви свети сабори, према освећеним канонима и одредбама, добила и има у свему и за све, над свим светим Црквама које су на лицу земље, сувереност, ауторитет и моћ да везује и разрешује, он Римску цркву свог времена, сматра за “прву међу црквама (рrinсерs ессlеsiаrum),” односно несумњиво као најдревнију и квантитативно највећу, али и као ону која заузима прво место у поретку, ону која долази на врху и која првенствено мора бити узета у обзир, дужни смо да мало проговоримо о овом ставу.

Треба се само подсетити да је током боравка у Риму, Максим Исповедник имао очигледан интерес да добије подршку Римске цркве, на основу чега је хтео и да истакне њен ауторитет. Он у својим списима признаје Римској цркви привилеговану улогу и сматра је за „прву међу Црквама“ (лат. princeps ecclesarium). У питањима вере он види Цркву Рима као упоредник и норму за друге цркве, јер се римске папе током контроверзи моноенергиста и монотелита, никада нису удаљиле од православне вере, док су источни патријарси у његово време, према његовом схватању, били у јереси.[6] Односно, Максим Исповедник није био незадовољан учењем и устројством Цркве Христове, него неким понашањима црквених великодостојника.

Прво, не постоји јеванђеоско оправдање, а ни богословско да било која црква може имати неко посебно првенство на локалном нивоу, у било ком историјском тренутку, које би се пренело на читаву васељену за вечна времена, без обзира на личност и светитељство достојанство које поседује заговорник оваквог посматрања вере. Црквени организам у еклисиолошком, кинониском и литургијском животу, једино може да егзистира у саборском деловању, на нивоу јединствене и једне цркве,без било каквих примата и привилегија.

Друго, време у коме је живео Максим Исповедник (581—662), било је време једне и јединствене цркве, а то је период, 6 и 7 века. Након изласка Римске цркве из поредка и учења Цркве Христове, 1054. године, она престаје да буде једна од цркава у административној поставци и догматском учењу, губећи сва могућа својства јединствене црквене заједнице и организације на васељенском нивоу, те се као таква не сматра једном од многих локалних цркава у свеопштој, једној и јединственој Цркви Христовој.

Дакле, да је Римска црква остала доследна поредку и учењу Цркве Христове, она би опет остала у том истом поредку као једна од многих помесних цркава, а никако као Римска црква која мора да има некакво првенство. Свето Предање, као и Јеванђеље не познају никакво првенство. Ни једна посланица апостола Павла, као ни једна његова реченица у Јеванђељу не говори о некаквом првенству, а да не говоримо о Речима Господа Исуса Христа, који не даје никакву могућност било коме у било којој ситуацији да може и помислити да има могућност да у нечему буде први, по некаквој нужности или верском поредку, само зато што се она налази у некаквом великом граду који има политичку, економску, научну и социјалну моћ. Ко год жели у нечему да буде најбољи, он мора да свима служи. Односно, црквена заједница је саслужење једни другима, у сваком опраштању, трпљењу, вери и љубави Христовој.

И најзад, кад већ екуменистички састав, помиње светог Максима Исповедника, морали су онда навести и светог Марка Ефеског, који не заступа овакав вид понашања и приступа вери,[7] не признавајући папи никакав примат.

Кад читамо даље текст Кјетијевог документа, морамо се запитати шта је заправо намера следећег текста у овом првом члану који каже:„Током Тајне Вечере Исус Христос је молио Оца: „Сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми“ (Јн 17, 11). То тројично јединство пројављује се у Светој Евхаристији, где се Црква моли Богу Оцу кроз Исуса Христа у Светоме Духу.“ Засигурно, одговор екумениста је да сви будемо јединствени. И то је добро. Рекли би смо одлично. Али је потребно још нешто да би били јединствени. А то је јединствено исповедање вере. Једномислије у вери. Ако тога нема, све је за бадава. Није могуће промишљати јединствено у раздвојеним погледима различитих заједница. Па ипак, јединство је могуће, ако се одметник врати својој кући са покајањем, онда ће свакако моћи да седне за исти сто са свима светима. А не да се приликом повратка својој кући позива на некаво своје првенство, на своје право, иако је избегао све могуће обавезе током свог одсуствовања. Нико не може да оствари своје право ако не испуњава и обавезе које му следују. То Закон Божији одлично препознаје (5. Мојс. 17, 11), као што и каже апостол Матеј, да нико нема право да поквари ни једну заповест Божију, или да криво учи народ верни (Мат. 5, 19). А римокатоличко учење, као и протестанско, знатно се разликује од православног учења.

Документ из Кјетија, чл.2: Од најранијих времена, једна Црква је постојала као многе локалне Цркве. Заједница (koinonia) Духа Светога (уп. 2.Кор 13, 13) доживљавана је како унутар сваке локалне Цркве тако и у њиховим односима, као јединство у различитости. Руковођена Духом (уп. Јн 16, 13), Црква је развила моделе поретка и различите праксе, сагласно својој природи „народа који је уведен у јединство према јединству Оца и Сина и Светога Духа“.

2. Одговор православне вере: Ова реченица да је Црква Христова функционисала, по систему многих локалних црквених заједница, по моделу различитости, уопште се не може применити ни теоретски ни практично. Наиме, све помесне цркве, које су распрострањене на различитим географским положајима, имају истоветно црквено учење, у крштењу, еклисиологији, евхаристији и свакој врсти киноније, са могућношћу да самостално воде административе послове. То и ништа више од тога. Зато што Црква Христова делује на васељенском нивоу, руковођена Светим Предањем, Светим Писмом и Васељенским саборима, као параметри који важе за све локалне цркве, као многе које су у саставу једне и јединствене Цркве Христове. Црква је вечна, савршена и света, и она не функционише по систему различитости, него на супрот, она делује на основу јединства вере и љубави Христове, која се простире кроз целокупно вечно постојање црквене заједнице, прошлости, садашњости и будућности.

Без обзира на културу, социолошке прилике, менталитет и традицију једног народа, црквено учење се увек пројављује и остварује у свом јединственом и јеванђеоском учењу, које је непромењиво.

Документ из Кјетија, чл.3: Саборност је темељни квалитет Цркве као такве [као целине]. Као што је говорио Свети Јован Златоусти: „Црква значи и састанак и сабор“.[8] Сам термин долази од речи сабор (synodos на латинском concilium), чиме се првенствено означава окупљање [сабирање] епископа, под руководством Светога Духа, ради заједничког разматрања и деловања у старању (у бризи) за Цркву. У ширем смислу, тиче се активног учествовања пуноће верног народа у животу и у мисији Цркве.

3. Одговор православне вере: Није довољно рећи да „Црква значи и састанак и сабор,“ као што каже овај члан. Зато морамо мало појаснити целу ствар, коју екуменисти окрећу само према себи. Мора се знати да Црква Христова – Православна Црква има своје црквено јединство, заједничку веру и једнодушно исповедање вере. „А у народа који вјерова бјеше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко“(Дела ап. 4, 32). Из овога произилази да је црква сједињење свих верних кроз векове (Кол. 1, 18; Јевр. 12, 22 – 23; ), где су сви браћа и сестре у Христу (Мат. 28,10), и која служи за поправљање верника (2. Кор. 13, 10), преко Духа Светог (Гал.3, 14; Лука, 24 , 48 – 49), који је увек присутан на молитвеним литургијским богослужењима. Верници остварују у Цркви заједницу са Богом на богослужењима (1.Кор. 10,16) у заједничкој молитви са свим особинама хришћанске љубави, јер вера дејствује кроз љубав (Гал.5, 6). У Цркви као верској заједници која сачињава скуп, сабор свих верујућих људи заједно са својим свештенством, сви имају своју улогу и своје место у црквеној заједници коју обједињује Господ Исус Христос, који је њена Глава, јер друге главе не може бити.

Зато, овде није било потребе да екуменистички састав подсећа на темељни квалитет Цркве Христове, шта она представља у бити, с обзиром на то да Православље има исправно и непромењено деловање и мишљење по питању саборности, свештенства, црквеног заједништва у свакодневном животу верника, које је приказано у њеним догматима и богословљу.

Документ из Кјетија, чл.4: Термин примат односи се на првог [бити први] (primus, protos). Примат у Цркви припада њеној Глави, Исусу Христу, који је „почетак, прворођени из мртвих, да у свему Он буде први“ (Кол 1, 18). Хришћанско предање јасно показује да је у саборном животу Цркве на различитим нивоима један епископ увек признаван као „први“. Исус Христос повезује то бити „први“ са службом (diakonia): „који хоће да буде први, нека буде последњи од свих и свима служитељ“ (Мк. 9, 35).

4. Одговор православне вере: Ако се већ у овом члану тврди да „термин примат, односи се на првог [бити први] (primus, protos). Примат у Цркви припада њеној Глави, Исусу Христу, који је „почетак, прворођени из мртвих, да у свему Он буде први“ (Кол 1, 18),“ онда је овде требало и да се заустави. Свако друго и додатно објашњење је апсолутни вишак. Даље продубљивање ове теме и тражење места за некакав примат по људској линији, где ће неко од епископа или патријарха, или чак папе да има улогу првог, не одговара јеванђеоском учењу. Није могуће разумети реченицу на православан начин која каже: „примат у Цркви припада њеној Глави, Исусу Христу, који је „почетак, прворођени из мртвих, да у свему Он буде први“ (Кол 1, 18). Шта овде запажа правосалвни верник? Тачно је да је Исус Христос Глава Цркви, али није тачно да је Христос прворођени из мртвих! Христос је Прворођени и Јединородни Син Божији, оваплоћен од Духа Светог, вољом Бога Оца! А потом је у својој 33 години живота био разапет на крсту, и васкрсао у трећи дан по Писму! Символ Вере, јасно показује догматичност вероисповедања, а не теологуменство модерног времена које се тумачи како је коме воља. И Он је у свему први, говори нам Јеванђеље за Господа Исуса Христа! И нико га не може заменити нити може поред Њега било ко имати било какав примат.

Одувек је епископ у пракси црквеног живота посматран као чувар вере, као учитељ вере, као светао пример како треба да се понаша сваки верник по на особ, коме је додељивано поштовање части, без било каквих других принадлежности који би га истицали у својој посебној важности и неприкосновености, јер сваки епископ мора да делује саборно у духу Светог Предања и Светог Писма, укључујућу Васељенске саборе и Догмате цркве. Од епископа се само тражи да се нађе веран у Богу, а не да тражи престиж и примат! О томе, да не треба инсистирати на никавим приматим,аепископоцентризмима, нити посебнм приматом папе, или било кога у Цркви Христовој – Православној Цркви, говори нам и само Јеванђеље: „Испуните моју радост, да једно мислите, једну љубав имате, једино душни и јединомислени: ништа не чините уз пркос или за празну славу; него понизношћу чините један другога већег од себе. Не гледајте сваки за своје, него и за другијех“(Филиб. 2, 2-4).

Пази! Као што су апостоли научени од свог Учитеља Господа Исуса Христа, примајући благодат Светога Духа, како би добро савладали црквено учење, а потом проповедали и рукополагали своје ученике ради наставаљања вере, то исто важи и за данашње епископе, који прво морају да буду поучавани и научени у Цркви Христовој о самом црквеном учењу, па тек онда путем хиротоније да приме благодат чувања вере у Христу, коју ће да преносе народу верном и неверном.

Документ из Кјетија, чл.5: У другом миленијуму разорена је заједница Истока и Запада. Учињени су многи напори да се васпостави кинонија католика и православних, али безуспешно. Мешовита међународна комисија за богословски дијалог Католичке Цркве и Православне Цркве, у свом текућем раду на превазилажењу богословских разлика, разматрала је однос саборности и примата у животу Цркве. Различита разумевања ових реалности одиграла су значајну улогу у подели православних и католика. Стога је суштински важно покушати да се достигне заједничко поимање тих међуодносних, комплементарних и нераздвојивих реалности.

5. Одговор православне вере: Овај члан нам казује како је разорена наводна заједница између православних и римокатолика, и то у другом миленијуму, што наводи читаоца да обе стране имају подједнаку одговорност. А ситуација је сасвим другачија, Римокатолици су се сами одвојили од Матице Цркве, још у првом миленијуму, формирајући кроз векове своју догматичност и своје саборе, апсолутно различите од православне вере. Кулминација различитости је дошла до изражаја на самом почетку другог миленијума, боље речно 1054. године, када је дошло до коначног одвајања услед велике резличитости у приступу вери. Имајући ову чињеницу у виду, веома је чудно формулисан овај члан, кад се каже како „мешовита међународна комисија за богословски дијалог Католичке Цркве и Православне Цркве, у свом текућем раду на превазилажењу богословских разлика, разматрала је однос саборности и примата у животу Цркве.“

Прво, овде се помињу две цркве: римокатоличка и православна, а ми у пракси имамо само једну Цркву Христову – Православну цркву. Зашто овако? Зато што постоји само једна Црква Христова, као што је иједан Бог – Господ Исус Христос, који је чува јединство Цркве Његове (Јован, 10, 16). А пошто се римокатоличка вероисповест осамосталила, одвојила и формирала своје ванцрквено учење, које није у духу учења Цркве Христове, имајући своје саборске конциле, своју догматику и своје обичаје који су нецрквени, она се самим тим и не може назвати црквом.

Друго, помиње се прво „римокатоличка црква,“ а ортодоксна црква православља се помиње као друга? Значи веома тендециозно и смишљено, да се и на овој поставци додели примат Рима. Није могуће некога третирати као партнера, и као заједничког преговарача, ако се тај неко одрекао исконског учења и формирао неко своје теологуменско учење. Свакако да римокатоличка вероисповет може ступити у крило Цркве Христове, и то искључиво као покајник, а папа да буде само један од епископа васељенске цркве, ако се одрекне свог нецрквеног учења и своје непогрешивости.

Реченица која каже: „мешовита међународна комисија за богословски дијалог Католичке Цркве и Православне Цркве, у свом текућем раду на превазилажењу богословских разлика, разматрала је однос саборности и примата у животу Цркве,“ привлачи пажњу православног верника. Наиме, кад се каже превазилажење богословских разлика, онда се свакако ставља у исту раван и православна богословска мисао и римокатоличка мисао. А у овом случају, ситуација је сасвим јасна. Постоји православна богословска мисао – православна теологија, која извире из Светог Писма, и римокатоличка мисао која има своје огледе и проматрање црквеног живота, преко својих концилских сабора и својих догмата.

Међутим и ово није све. Имамо још једну реченицу која није природна и која не одражава право стање ствари. Наиме, у овом члану пише „различита разумевања ових реалности одиграла су значајну улогу у подели православних и католика. Стога је суштински важно покушати да се достигне заједничко поимање тих међуодносних, комплементарних и нераздвојивих реалности.“ Дакле, нису наступиле различите разумевања неких реалности због чега су се две стране разјединиле, него је Православна црква остала на поштовању Божијег закона и сопственог учења, док се римокатолицизам одвојио формирајући своју мислену доктрину, која се манифестује преко непогрешивости папе, постојању филиоквеа, индулгенција, чистилишта, посебног начина причешћивања, учење о безгрешном зачећу Деве Марије од својих родитеља Јоакима и Ане, благосиљања истополних бракова, итд. И на све ово, овај члан додаје још да је потребно да се достигне заједничко поимање комплементарности, што би другим језиком значило да је потребно да се постигне неки допунски споразум који би подразумевао и некакв компромис, без обзира што имамо врло прецизан и тачан Божији закон, који пребива у Цркви Христовој – Православној цркви. Односно, екуменистички покрет налаже, преко ове мешовите комисије, да се овај закон допуни и измени, по жељи људској.

Документ из Кјетија, чл.6: Да би се постигло поменуто заједничко разумевање примата и саборности, неопходно је проучити историју. Бог се открива у историји. Изузетно је важно да заједно богословски ишчитамо историју Литургије Цркве, духовности, институција и канона, који су увек имали теолошку димензију.

6. Одговор православне вере: На земљи не постоји заједничко разумевање примата и саборности, него постоји свако испуњење саборско преко поштовања Божијег закона и несебичне хришћанске љубави. Али, ако баш неко жели да се испита историја црквеног деловања и понашања, онда ћемо свакако доћи до сазнања да нам је све дато преко Јеванђеља, које нам тачно казује како треба да се владамо у животу у свом верском једномислију. Па се стога треба подсетити да је некада и Римска црква имала једномислије у вери, све док се није одвојила од Матичне Цркве. Са друге стране, историју еклисиологије, евхаристије и канона цркве можемо посматрати и пратити преко непромењивог учења у Православљу које је добијено од самог Христа (Мат.7, 28 – 29), као образац здраве науке (2. Тим.1,13), коју је Римска црква само требала да настави, а не да преиначује ову исту здраву науку у неке своје догматске одлуке преко концилских сабора, које су дијаметрално различити од учења Цркве Христове.

Документ из Кјетија, чл.7: Историја Цркве првог миленијума је одлучујућа. Упркос неким привременим раскидима, током тог периода хришћани Истока и Запада живели су у заједници и, у том контексту, конституисане су неопходне црквене структуре. Однос саборности и примата попримао је различите облике, који би могли послужити православнима и католицима као темељни водич у њиховим напорима да васпоставе сада пуно општење.

7. Одговор православне вере: Прво, није историја Цркве првог миленијума одлучујућа, него је учење Цркве Христове одлучујуће за спасење сваког верујућег човека. Друго, не постоје привремени раскиди хришћана Истока и Запада, него постоји континуирано понашање у вери са правилним учењем од стране православне вере, и неправославно деловање које се огледа у понашању Рима. Верници Православља живе и дан данас у црквеним заједницама које је различито у односу на римокатоличку заједницу. Односно, у овом разматрању црквеног живота, јасно се може разграничити црквено учење –које се огледа преко Православља, за разлику од Римокатолицизма. Како? Тако што је потребно тачно исповедати веру, без премиса и додатака људске природе, које су обликоване на основу филозофских, социолошких и политичких ставова, како би се истакао што бољи конформизам и утицај у свету.

И овде треба истаћи и поново рећи да је црквени облик живота свакако саборност, али не и неки облик саборности са одређеним приматом, који постоји у некаквом сталешком миљеу. Тога нема. Црквена заједница није никаква групација одређене касте где постоје привилеговани људи, који делују апсолутистички, него она делује на принципима љубави, опраштања, трпљења, снисходљивости, мирољубивости. А тамо где постоје овакве појаве ту нема места за никакв примат. Заправо, кад би смо имали једну личност која је неприкосновена и која би имала статус непогрешивости и могућност доношења сопствених одлука, без да било коме полаже рачуне, онда би смо изгубили прави смисао црквене заједнице у којој је верни народ њен саставни и свакодневни део комплетног црквеног организма са својим свештенством.

[1] Дакле, нема Србина ни Хрвата, Грка ни Руса, нема Немца ни Италијана, Европљанина ни Американца, него су сви једнаки пред Богом, којима ће се судити по делима њиховим, а не по националности, образовању, интелигенцији, слави и богатству.

[2] Онтологија (грч. τό ον- биће, битак и λόγος – учење, реч, закон) је филозофска дисциплина која расправља ο бићу као бивствујућем, као и ο његовим општим, фундаменталним и конститутивним одређењима. Сам израз онтологија (philosophia de ente) први пут се јавља 1613. године код Гокленијуса, а нешто касније и код Клауберга, који употребљава и термин онтософија (о бићу као бићу у одређеном систему категорија). Парменид је међу првима предложио онтолошку карактеризацију фундаменталне природе стварности, предложио је овај модел филозофског изражавања око 500 године, пре нове ере. Дакле, за православну теологију овај израз онтологија, потпуно је стран и неприхватљив за црквено изражавање.

[3] Аутокефална црква (грч. αυτοκέφαλη εκκλησία) је помесна црква која је самостална и независна у свом унутрашњем животу,као и административном деловању, свештенослужитељству и хиротонисању, као и обављању свих светиј тајни, али се налази у пуном догматском, канонском и литургијском јединству са осталим црквама које припадају истом огранку хришћанства.

[4] Ако се већ каже модификација етнофилетизма, то значи променити и изменити то понашање. Али ако кажемо модификацији осуђеног етнофилетизма, већ у овој формулацији имамо нетачност. Заправо, није могуће модификовати било шта што је већ осуђено. Ово само показује да је овај текст срочило лице површног карактера и површног схватања проблематике.

[5]Уп. Свети Максим Исповедник, Mystagogia, PG 91, 663D.

[6] Максим Исповедник је папи признавао власт, по принципу да везује и разрешује, односно, да искључује из Цркве и да јој поновно присаједињује, не само епископе своје цркве, него и источне патријархе који буду заблудели у неправославље. Међутим, ова концепција није остварена пошто су 653. године у Риму ухапшени Максим Исповедник и папа Мартин, по наређењу цара Констанса II. Папа Мартин I је осуђен без суђења и убрзо је скончао од зиме и глади у Херсону на Криму 16. септембра 655. године, пре него што је послат у царску престоницу.

[7]https://svetosavlje.org/sveti-marko-efeski-i-florentinska-unija/23/ У недељу 5. јуна `1440. године, Грци су потписали унију. Навешћемо део из докумената Флорентинског Сабора који говори о томе како је потписана унија: “Ово (текст Акта уније) прочитао је, као што смо рекли, на латинском језику кардинал свете Сабине Јулијан, а на грчком језику архиепископ Никејски Висарион. И целивали смо папино колено и десницу”, пише аутор документа, грчки митрополит, “и узајамно смо се целивали у свештеничким одеждама и својом сопственом руком потписали оно што је било објављено. У то време наши појци певали су “Нека се радују небеса”, и исто на “Славу” и на “и сада”, а затим “Данас нас сабра благодат Светога Духа”. Дакле, када је служба завршена, отишли смо свако у своју одају.
Потписао је император, потписали су представници Источних патријараха у њихово и своје лично име, потписали су јерарси и други црквени великодостојници, једни су само потписали, док су други ово пропратили кратким коментаром. Међу тридесет три потписа православних представника налази се и потпис руског епископа који је дошао на Сабор заједно са митрополитом Исидором – “Смирени епископ Авраам Суздаљски, потписујем”. Потписали су и они који су се издавали за противнике уније током Сабора, као на пример митрополит Антоније Ираклијски (чији се потпис налази одмах после императоровог потписа) или Доситеј Монемвасијски. Један јерарх, епископ Ставропољски, побегао је из Флорентије да не би потписао унију.
Само један једини јерарх – епископ, одлучно и храбро је одбио да потпише унију, макар га то коштало живота. Овај јерарх био је свети Марко Ефески. Присталице уније захтевале су да се свети Марко примора да потпише унију, али император није желео да предузима оштре мере против Светога. Затим је Исидор тражио да се свети Марко одлучи од Цркве, али као одговор на ово разлегао се глас грчких јерараха: “Буди задовољан што смо потписали оно што нисмо хтели, а да постанеш патријарх, то нећеш моћи”. Веома много њих, ако чак не и већина од оних који су склопили унију, потписали су је са одвратношћу и очајањем, плашећи се императора и Латина. Сиропуло, који се потписао под Актом уније коју је мрзео, пише у својој историји да је ставио свој потпис само из страха од императора. Он нам саопштава да су Латини многе потплатили да потпишу унију. Да је новац одиграо велику улогу у склапању уније сведочи и свети Марко у “Окружној Посланици”. Идући за Сиропуловим сведочанством, Фроман тврди да су, с обзиром на то да Грци нису били прочитали Акт уније (он је био прочитан сутрадан), већина оних који су потписали ово учинили “на слепо”, не знајући тачан садржај Саборске одлуке. Међутим, могуће је сложити се са Хефелеом да су Грци на основу преговора који су вођени већ знали општи садржај званичног документа. Најбоље је претпоставити да су Грци у толикој мери били приморани и да су се толико индиферентно односили према свему што се догађало, да су у толикој мери видели узалудност било какве иницијативе и напора за разјашњавање дубоко закопане истине, да су се у толикој мери осећали беспомоћно да би са истом таквом индиферентношћу потписали све што би им било понуђено.
Недостатак потписа светог Марка Ефеског представљао је фаталан ударац за унију. Унију су потписали император, представници патријараха, митрополити и остали високи представници Цркве, тј. административно ју је потписала ч и т а в а Православна Црква, па ипак сви њихови потписи ништа нису представљали у поређењу са једним јединим потписом светог Марка Ефеског. Овај измучени јерарх који је боловао од смртне болести, рака црева, и који је пао у немилост власти овога света био је духовни вођа Православља и онај див који је представљао Православну Цркву, снажну у немоћи, богату у сиромаштву и непобедиву у Божанској Истини.

Наставиће се…

[8] Уп. Свети Јован Златоусти, Explicatio in Ps 149, PG 55, 493

Аутор: Ипођакон Душан Миљковић