Православни Срби, од Ћирила до Броза, потписивали су се једино ћирилицом, али данас многи су се преселили у латиничку вероисповест
ОДБОРУ ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГА ЈЕЗИКА
Обавештен да је Одбор за стандардизацију српског језика одлучио да се приступи изради новога Српског правописа / Правописа српскога језика, потписник ових редова мора изразити задовољство што је тај чин дочекао и што у вези с њим може предложити да се Чл. 10 Устава Србије пренесе и у Највиши Српски Правописни Закон, да се то што је Устав прописао не тумачи ни по каквим накнадним правилима комунистичке памети, да му се не додају никакви „модернији социолингвистички прирепци“ нити ишта од оне памети која је средишњи део српске средњовековне немањићке државе „прогнала у Македонију“, после Новосадског договора српски цепнула и на „хрватски“, у наше дане додала му „босански, тј. „бошњачки“ (од септ. 1993) и „црногорски“, тј. „монтенегрински“, тј. „комитски“ (од маја 2006). Ти „језици“, вероватно, могу задовољити памет која их је уобличила, али то са Србима не може бити доведено ни у какву везу: православни Срби увек су и једино знали за српски и писали ћирилицом, као браћу поштовали своје сународнике који су писали латиницом, али кад су се ти сународници престројили „у друге нације“ и били унапређени у српске крвнике, однос Срба према латиници могао се, малкице макар, променити будући да су комунистички окупатори ћирилицу забранили и сад је лепа прилика да се провери она одредба међународног права по којој се тековине геноцида могу увек оспорити јер такви злочини никад не застаревају (па ваљда треба претпоставити да је истекао и рок трајања комунистичких злочина над Србима).
Православни Срби, од Ћирила до Броза, потписивали су се једино ћирилицом, али је знатном њиховом броју, током много последњих деценија, комунизам попио памет и они су се преселили у латиничку вероисповест и сада њима треба призна[ва]ти све комунистичке тековине, тј. да се потписују латиницом као и сви српски кољачи, сви комунисти и сва њихова фашистичка сабраћа; међу таквима високо су позиционирани тзв. НВО-Срби који су посебно позеленели од америчких долара, али и они представници „Друге Србије“ који ћирилицу оптужују за фашизам иако и сами знају једино писмо које и сви њихови фашисти. Таквим представницима латиничке вероисповести, дакле, треба предложити да се врате српском језику и његовом писму, али ако они на то не пристају, треба им признати право и на њихово комунистичко, тј. фашистичко писмо, али по цени по којој се та памет продаје „тамо“, на тој њиховој светској, тј. западној, тј. фашистичкој, пијаци.
Кад тако говорим, имам на уму могућност да ће се наши носиоци латиничке вероисповести позивати на некакав Закон о језику, али ће се и то морати ускладити с оним што је у Уставу записано: српски језик може бити један и може имати једно писмо, али ако неко хоће да му дотури и друго писмо, ни то не треба онемогућити и на то треба гледати као и на сваки други страни језик. (Ако неко, наиме, хоће да чита хрватске или „бошњачке“ новине, нека их плати као што плаћа енглеске или немачке, нпр. неки Њујорк тајмс – 245 РСД.)
По мерама таквога односа према српском језику мора се уредити и сва јавна употреба језика, односно оно што се „види“ као писани облик језика: сви јавни натписи, називи предузећа, установа мораће се пренети на ћирилицу, а статус других језика и писама прецизно дефинисати Законом и у њему одредити потпуни приоритет ћирилице, а све друго – како законодавац процени (а правописци му помогну да не срамоти српски језик). Ово се посебно мора нагласити зато што се у српској бирократској памети, однекуд, усталило бесмислено двојство о службеној и јавној употреби језика и на то се, просто, може гледати као на два лица исте појаве: кад НВО-Срби или „Други Срби“ одлуче да распродају прадедовске кости, они ће („у том смислу“) упутити службену, тј. јавну, поруку да им је дојадило да буду Срби и да сад хоће да буду оно што и њихови налогодавци, тј. доларски Срби, тј. фашисти, тј. комунисти, тј. ЛГБТНЗ+-демократе, тј. да се увере да су сви њихови налогодавци увек – исти и непроменљиви. Ове се појединости морају посебно нагласити зато што се таква, тј. службена, тј. јавна, употреба језика код Срба може наћи у Горском вијенцу или на осмој страници „Политике“, или се чути с Филипових гусала или у деветом минуту ТВ-дневника, а може осванути и на бандери испред Мицине кафане. И све би то била јавна, тј. службена употреба језика. И једино се том језику може одређивати норма, тј. могу му се одређивати правила по којима се мора понашати, тј. припремати му стеге које ће га онемогућавати да се отме и чувати га да не подивља. И мимо свега тога може се, даље, говорити још једино о његовој приватној употреби, тј. о оном његовом облику којим ће баба, рецимо, тепати унучету или ружити деду зато што је у прљавим чизмама стао на њену чисту крпару; такав језик не подлеже ниједном облику „уређивања“ и једино су усташе и комунисти успели да га Србима забране и у јавној и у приватној употреби и да за собом повуку и НВО-Србе и сву њихову напред поменуту сабраћу.
Прилика је да се, после вишедеценијског изгнанства, ћирилица врати српском језику, а потписнику ових редова остаје да се нада да ће се они – препознати.
Аутор: Драгољуб Петровић, лингвиста
