Право стање ствари с ћирилицом
Постоји сајт на коме се може доста научити читањем многих добрих текстова. Понекад су тамо и стихови неког Момчила, који мало кога могу оставити равнодушним.
Многе су тамо теме, али не и ћирилица. Као да она не постоји, као да више није србска. Додуше, спомене се она каткад, онако успут, као кад је проф. др Слободан Антонијевић још пре неколико година имао неко сучељавање са историчарем Вељком Ђурићем Мишином. Тад је написао да Срби и иначе воле да се деле, па су се поделили и по писму. И још је написао да је свеједно само ћирилица, што је по Уставу и зашта се боре удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРБСКА АЗБУКА Београд, или ћирилица као примарно писмо, што заступа лингвистичка елита. Зачуђује што је то могао написати тако угледан интелектуалац, јер је очигледно да је ћирилица као примарно писмо доживела катастрофу. То се понајбоље види из чињенице да је председник Матице српске проф. др Драган Станић избројао на улици Новог Сада читавих 1,5 % ћириличких натписа, и то као нешто застрашујуће објавио у часопису „Печат“. Такође, недавно је одржан неки „научни“ скуп лингвиста на коме се проф. Др Рајна Драгићевић жалила како лингвисти одавно говоре да је ћирилица примарно писмо, али их нико не слуша.То му дође као кад врба неће да слуша да на њој треба да роди грожђе.
И нису се Срби поделили по писму из досаде, као што је онај беспослени поп и јариће крстио, него их је по писму поделио њихов и данас вољени друг Тито, а све на миг и задовољство Америке.
Пре подоста година био је на „Стању ствари“ текст извесног Небојше Малића о проблему писма у Срба, којим је он показао потпуну необавештеност и некомпетентност по том питању, а посебно се истакао отприлике овим речима: „што је више удружења за заштиту ћирилице.ње је све мање“. Кад није навео ништа друго што руши ћирилицу, испаде да је узрок томе велики број удружења, а што је , наравно, велика неистина и бесмислица.
Само два удружења, првооснована „Ћирилица“ Нови Сад и „Србска азбука“ Београд, заступају став да ћирилица може опстати само као једино србско писмо.
Било је и других удружења, али су она била за то да се србска ћирилица чува као примарно писмо у двојству с хрватском латиницом, па нису вредна помињања.
Текстове два поменута удружења неће да објављује нико други осим сајтова „Борба за истину“ и „Наука и култура“, па ни „Стање ствари“ и „РТ Балкан“. Али је зато „РТ Балкан“ објавио 29.09.2024. текст извесног Милоша Милићевића под насловом „Двоазбучност је неодржива“. Иако је то истина, текст је безвредан као и сви други текстови у којима се не помиње да је писмо државно питање. Да оно није државно питање не би ћирилица била прописана Уставом као једино службено писмо уз србски језик. Даље, аутор није приметио да је, супротно Уставу, правописом нормирана и латиница као друго србско писмо. У његовом тексту тачно је само оно да је двоазбучност неодржива, а то су људи из удружења за одбрану ћирилице од школованих Срба писали још пре две и по деценије. Касније их је подржао академик Иван Клајн речима да ће се Србима поново догодити двоазбучје, али овог пута у латиници. Па је још додао и то да је она већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско писмо..То је била његова реакција на јавно изнесен став проф. др Мате Пижурице да су два писма србско богатство, рекавши да то није никакво богатство него баласт. Па свака част академику на искрености!
Има ли се у виду чињеница да је Пижурица главни редактор србског правописа, те да је Клајн као главни рецензент истог умро, из тога се да закључити да се данас судбином ћирилице баве неозбиљни и неодговорни људи из језичке струке.. Пошто је у припреми нови правопис, а Пижурица је у комисији за писмо, не може се очекивати да ће хрватска латиница бити избачена из србског правописа макар и после више од три деценије откад је Србија поново постала држава.
А кад се Милош Милићевић није држао Устава и правописа, величао је проф. Мила Ломпара, чији су ставови о писму неосновани, погрешни и у корист србског двоазбучја, што у коначном значи у корист хрватске латинице. Па је аутор написао и ово:
„Дакле, реч је о поунутрашњавању хрватског политичког становништва у оквиру српске културе, које је доследно образложио проф. Мило Ломпар. Ова појава на плану писма само је још једна потврда његове тезе која суштински објашњава како је један проблем, који је испрва постојао између Срба и Хрвата сада постао проблем између Срба и Срба.“
Ништа Ломпар није објаснио, него је у својој огромној култној књизи „Дух самопорицања“ писму посветио укупно две реченице, којима се изјаснио да Срби имају два писма. При томе је рекао да је ћирилица доминантно писмо, чему би се трезвен човек могао само насмејати. Још је предложио да се питање писма изнесе на политичко тржиште, односно да политичке странке изаберу којим писмом ће задобити симпатије бирача, па ком писму опанци, а ком обојци. А да не би било никакве дилеме о његовом размишљању о писму, потпуно се одредио писањем програма за „Двери“ тако што је ћирилицу сврстао у ранг старих заната.
Неуморно понављам, па и у овом тексту, како је председник Матице српске избројао на улици у Новом Саду 1,5% ћириличких натписа. На томе сам му неизмерно захвалан, јер је високо позициониран у србском друштву па му се верује. За разлику од нас из удружења „Ћирилица“ Нови Сад и „Србска азбука“ Београд, које србска интелектуална „елита“ сматра ретким преосталим Дон Кихотима, и чијем бројању се не би веровало. То је тај велики интелектуалац бројао пре више од три године, а погледајмо сада шта је одмах потом говорио о државној културној политици за „Политику“ дана 9.8.2021.
„Ко је у политичкој сфери учинио да се овакав драгоцени , спасоносни пут утврди на државном нивоу, не морамо посебно наглашавати. То је довољно сваком патриоти који уме политички и духовно ваљано да мисли.“
Овакво величање вође подсећа на Северну Кореју, али је оправдано да би се добио новац за разне „пројекте“, па и за онај главни – превођење србског народа из ћириличког у латинички културни образац. Уосталом, био сам на једном састанку у Матици српској 20.05.2010. кад је њен претходни председник. Академик Попов отворено рекао да она ради оно за штаб је плаћена, како је било увек у прошлости!
Значи, сад је одједном довољно оних 1,5% ћирилице да Срби буду задовољни, и још је приде добра „ћириличка“ држава саградила музеј за ћирилицу подалеко од Београда, тамо негде код Бајине Баште.
Наведене дубоке мисли председника најстарије србске националне институције унео сам у свој текст „Држава Србија уводи ћирилицу у ново загробно доба“ , који је објављен на интернету. Повод таквом наслову је изјава председника Одбора за стандардизацију српског језика академика Срете Танасића, дата „Новостима“ после доношења тренутно важећег закона о језику и писму. Рекао је да су се стекли услови за ново јачање ћирилице и да за њу наступа ново доба. Показало се да сам ипак добро написао да се ради о загробном добу за ћирилицу, јер четири године касније проф. др Милош Ковачевић јавно тражи доношење новог закона о језику и писму, иако је претходни похвалио..
Милићевић такође није обратио пажњу на оно најважније: шта каже о писму председник државе. Тај никад није јавно рекао шта о писму пише о Уставу, и да ће он по својој дужностз спровести у живот пропис по коме је ћирилица једини службено писмо уз србски језик. Али зато јесте рекао више пута у ТВ камере оно што убија ћирилицу – да је и латиница србско писмо.
Писао сам једном угледнику, који је објављиван на „Стању ствари“, да напише нешто и о ћирилици. За дивно чудо одговорио ми је ( у две реченице), за разлику од других који ме игноришу, јер неће да се прљају тамо неком пропалом ћирилицом. Написао је да нема времена, јер дневно добија по педесет порука. То значи да и није тако лоше бити тринаесто прасе, или задња рупа на свирали, ако рупа има мање од педесет..
Још 1948.г. Американци су одредили судбину ћирилице у сарадњи са ондашњим министром просвете Родољубом Чолаковићем, тако што је хрватска латиница уведена у школе у Србији не да би деца овладала њеним коришћењем , него да би њоме касније писала србски језик, уместо ћирилицом.
А да ли је овоме било каквог отпора? Под другом Титом га није смело бити, а и да га је смело бити србски лингвисти га не би пружили. Зграбили су Титову латиницу брзином којом сом прогута мамац,
Док је Србија била у Југосалвији лагали су нам учени Срби да је ћирилица равноправна с латиницом, па и онда кад су биле повучене из државне управе ћириличке писаће машине, и кад ње више није било ни у школском програму телевизије Студио Београд. Ћирилица беше нестала, али је остала њена равноправност.
Откад је Србија поново постала држава лингвисти нам лажу да је ћирилица прво, основно, главно, примарно, изворно, темељно, доминантно ( проф. др Мило Ломпар) и какво све не друго писмо, али не написаше у правопису оно без чега .нема њеног враћања србском народу – србски језик се пише ћирилицом!. То да је ћирилица примарно писмо наметали су лингвисти Мато Пижурица и Милош Ковачевићем још пре 20 година у закључцима са једног скупа удружења ЋИРИЛИЦА у Новом Саду, а ја као трећи члан комисије нисам хтео да то потпишем.
Управо сам се вратио из завичаја у околини Древенте. Пролазећи кроз Бијељину нисам видео ниједан ћирилички натпис, иако је на телевизији БН само ћирилица. Исто је и у Дервенти, где се гледа државна ТВ. Али на тим телевизијама никад нико није рекао србском народу да је његова само ћирилица. Истине ради, јесте једном Милорад Додик на ТВ рекао да он није никакав Босанас, него је Србин из Републике Српске који пише ћирилицом. Међутим, добио је пацку од свог београдског шефа па је одобрио да се у Српскојк донесе неуставан закон по коме тамо више нико није обвавезан да србски језик пише ћирилицом. Јер А. Вучић владавином латинице доказује Западу да је Србија на његовој страни.
Аутор: Немања Видић
