Правилан приступ светом Причешћу

Српска Православна Црква прогласила је 2010. године, проф. др Јустина Поповића за светитеља по основу његовог јеромонашког живота и великог подвига и доприноса на пољу усменог и писаног богословља у очувању Православља, у духу светоотачког вероисповедања, од сваке  врсте јеретичког напада и кривог учења.  Његова књига из Догматике изучавана је  једно време на Православном богословком факултету, из које су се  студенти припремали за испит.  У тој књизи Догматике, која је изашла из штампе 1978. године,  архимандрит проф. др Јустин Поповић поводом светог Причешћа јасно пише: „неопходно је да се причесник припреми за свету тајну Причешћа, постом и молитвом.“[1]Исти овај приступ је изложио нешто раније и у књизи  „Основно богословље, за седми разред средњих школа и трећи разред учитељских школа, која  је изашла из штампе 1941. године: „пошто у Светој Тајни Причешћа причесник прима Тело и Крв   Спситеља, неопходно је потребно да се причасник припреми за ову свету тајну  Причешћа. Припрема се врши постом и молитвом.“[2] Овакав приступ произилази из учења и тумачења Светих Отаца о светом Причешћу, који је  наставак учења великог учитеља Цркве  Христове – Светог Саве, који је о причешћу у свом Номоканону записао:

Сви су свештенослужитељи  дужни, сa чашћу којa приличи у храму Господњeм, творити  службe  својe и стaрaти сe дa сe Тајнe  чешће примају. Пaрохијски  свештеник парохијанe својe томe дa поучава: дa сe и мушко и жeнско по могућству на вeлике празнике a aко не, свaкако да се мaкар у чeтири годишња постa за, то спрeмaју. Они су дужни да са смирeњeм и у тeлeсној чистоти приступају овим Божaнским Тајнама.

Ко хоће да приступи Свeтомe Причешћу ван ова чeтри поста, треба да    прeтходно пости седам дана пребивајући у Црквеној и личној домаћој молитви (ако није нека нужда; ако јесте (нпр: на самрти), онда три или макар један дан свега да пости), и да се припрема за подробно исповeдање грехова својих. Који су у браку, од брачних односа обавезно да се у те дане уздржавају.

Уочи осмог дана, пред свештеником да исповеде све грехе своје, и ништа од вечери да не окусе: ко не може због младалачког узраста, или због старости, нека окуси увeчe нешто мало; од поноћи свако да се уздржава (од било каквe хране и пића), спремајући сe, по својим силама, молитвом, метанијама и духовним размишљањима. Ко не умe да чита, и далеко је од храма, нека усвоји правило какво му његов свештеник одреди.

После уобичајених молитава Црквенe службе јутрења, сви који хоће да се причесте, а не умеју да читају, да остану у храму и слушају како свештеник чита молитвено правило пред Причешће и часовe. Ко уме да чита, може код куће прочитати.

На почетку Свете Литургије сви да сe саберу у храм, и целу свету     службу са страхом и побожношћу да престоје, молећи се и слушајући. За врeмe причешћа да прилазe пристојно, у дубоком смирењу, у Христу Истинитоме, који у Светим Тајнама пребива под видом хлеба и вина. До земљe свако да се једном поклони, држећи руке крстолико скупљене на грудима, и Христа распетоrа исповедајући, и љубав према Христу имајући.

Кад примe светињу, ваљано да је прогутају, и кад им свештеник својом руком, помоћу покровца, уснe обрише, да целивају руб Светe Чаше, као само рeбро Христово, из кога истeче крв и вода, и мало сe удаљивши, да се поклоне, али не до земље, збоr примљених Светих Тајни, и да стоје на своме мeсту, не причајући један с другим, нити да пљују, док нe узму нафору и вино с млаком водом (укропом) помешано. И до краја Светe Литургије да чекају не излазећи, и да очитају благодарствене молитве после Светог Причeшћа.[3]

Овом свом ставу Свети Сава додаје и следеће речи које упућује свештеницима:

„ Пази Коме предстојиш и како служиш, и којима дајеш Причешће. Дар Причешћа подај онима који су достојни, као што си и ти сам примио. Онима којима то Божанствена правила не допуштају, не даји, јер постадоше слични туђинцима, и ако се не обрате, тешко и њима и онима који их причешћују. Пази, јер ја у томе удјела немам – ти ћеш видјети.,,

Жене које имају течење крви нека за то вријеме не улазе у божанствену цркву, и Светим Тајнама нека се не причешћују.[4]

У  Служебнику,  Српске Православне Цркве из 1962. године, врло јасно се износи став о светом Причешћу:

„Ко хоће изван четири обична поста да приступи светом Причешћу:  седам дана пре тога да пости, пребивајући у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у нужди, у нужди три или један дан да пости) и припремајући себе за редовно исповедање својих грехова. Који су у супружанству, у те дане да се уздрже од супружничког сједињавања. Пред осми дан да исповеди пред јерејем све грехе своје, и од вечери ништа да не окуси: који не могу да не окусе ништа од вечери ради младости или престарелости, нека мало што окусе: од поноћи свакако сви да се уздржавају, и молитвама, поклонима и духовним размишљањима да се баве колико могу, припремајући се: а којима не знају да читају, и који живе далеко од цркве, јереј нека одреди какво ће правило коме и дому њиховом да завешта…“[5]

По питању припреме  за свето Причешће, током 2000. године, можемо да се упознамо  и са ставом Цркве у малој књижици коју је  приредио протонамесник Милан Пантелић где читамо наставак устаљене праксе:

„ хлеб и вино  у причешћу су истинско Тело и Крв Христова. Зато се за примање причешћа хришћанин мора  припремати на  најдостојанственији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на  води. Поред тога припремање за причешће подразумева и уздржање од рђавих мисли и злих дела, као и измирење са непријатељима својим.“[6]

О неопходности припреме за свето Причешће преко молитве, поста, покајања и исповести, огласило се  и сестринство манастира Свети Стефан из Липовца у Нишкој епархији, на  дан 13. 03. 2022. године, са следећим текстом:

„Савремени заговорници што чешћег причешћивања позивају се на праксу Хришћана из првих векова. Но, очигледно је да њихов ЦИЉ, није повратак древноапостолској црквеној пракси (јер би онда требало да се одрекнемо и причешћивања верника кашичицом, пошто је то каснија пракса коју је у IV веку, увео свети Јован Златоусти). Њихов циљ је у ствари укидање исповести пре причешћа и укидање дисциплине  поста и молитвене припреме  пред ту највећу Тајну. Ако се настави у овом правцу прети велика опасност од равнодушног , без страха Божијег примања Светих Тајни Христових.

Када  духовник расуди, у изузетним околностима, причестити се може и без поста. Али то не сме да буде правило. Ево како о томе расуђује свети  Варсонуфије Оптински. Њему се обратио неки човек рекавши да му је свети  Јован Кронштатски дозволио причешће без поста. Свети Варсонуфије му је одговорио: „Отац Јован је човек дубоке молитве и побожности. Добија све што затражи од Бога. Има велику смелост пред Богом. Ја сам човек грешан. Не могу вам гарантовати да ће вам бити на спасење ако овако наставите.“ ( Исто, стр. 400 ).

Заговорници причешћивања на свакој Литургији, наводе као пример Хришћане из првих векова. Они заборављају да је убрзо изашао из праксе овај обичај зато што се ниво живота црквене заједнице снизио у поређењу са првим вековима. „Из личног, често жртвеног подвига, хришћанство се за већину људи претворило у нешто што се чини реда ради, а понекад чак и ради користи. Црква…зато није могла више да примењује на касније полусвесне и полупринудне хришћане исту ону дисциплину као и на духовне ентузијасте“ и мученике из првих векова.[7] Заговорници честог причешћивања наводе као аргумент да је Св. Василије Велики своје вернике причешћивао четири пута недељно. Али, они прећуткују какве услове је свети Василије постављао да би неко уопште могао тако често да се причешћује. Познато је да је он био веома строг према члановима Цркве Божије, ограђујући Светињу канонима који нису дозвољавали да се Причешћу приступа,  недостојно и једноставно.“[8]

У објашњењу Српске православне црквене општине Марибор, о светом Причешћу, читамо сасвим јасно:

„У светој тајни Причешћа причесник прима тело и крв Спаситеља, неопходно је потребно да се причесник припреми за ову свету тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли светом причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. О томе говори ап. Павле: „али човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије – суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег.“[9]

Ову црквену праксу око светог Причешћа потврђује и Учитељноје известије (Поучно упутство), у саставу руског Служебника из 1699. године:

 „Ако неко пожели да ван уобичајена четири поста приступи светом причешћу, нека пости прво седам дана, нека пребива у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у питању прека потреба: а у случају преке потребе, нека пости три дана, или нека пости само један дан).“[10]

О мерама приправности приликом светог Причешћа, говори нам и спис Дидахи, у глави бр. 14, са следећим текстом:

„На дан Господњи саберите се и преломите хлеб и захвалите, прво признавши грехе своје, да би ваша жртва била чиста. Ко се посвађа са својим пријатељем нека не иде с тобом док се не измире265, да се твоја жртва266 не оскрнави; јер ово је реч Господња267: на сваком месту и у свако време принесите ми жртву чисту: јер сам ја велики Цар, говори Господ, и име моје дивно је међу народима.“[11]

[1]  Архимандрит др Јустин Поповић, Догматика, Православне Цркве, Београд, 1978, стр. 567. – 572.Види: Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна  литургика, свете тајне молитвословља, други део, Београд, 1983, стр.72.  –  у телесно спремање за свето Причешће спада пост као и сексулано уздржавање брачника.

-др Здравко Пено, Катихизис, Основе православне  вере, Никшић, 2022, стр.175. – покајање је  предуслов за учешће у Евхаристији.

-протојереј Александар Торик, Црквени живот  за почетнике, Цетиње, 2000, стр.73. – потребн а је припрема за причешће уз пост, покајање и исповест, према молитвеном Правилу које  Црква установила.

-епископ Артемије, Практична  веронаука, Београд, 1998, стр. 35 – 51.  – потребна је припрема  за причешће и то телесна и духовна, преко молитве, поста,  покајања и исповести.

-Јован Србуљ, Зборник радова, О посту, Београд, `997, стр.11. – Ава Доротеј: постити треба  као што каже свети Василије  Велики, постом богоугодним, одклањајући се од сваког греха, што је почињен у свим нашим делима и осећањима, ако ћемо достићи свети дан Васкрса, као што смо рекли, нови – чисти  и достојни причешћа Светим Тајнама.

[2] Архимандрит др Јустин Поповић и Велимир Хачи Арсић, Основно богословље, за седми разред средњих школа и трећи разред учитељских школа, Београд, 1941, стр.59.

[3] https://pravoslavlje.net/index.php, приступљено 22.09.2023.

[4] Законоправило Светог Саве, превод сарајевског преписа, Добрунска   Ријека 2019, стр. 196 – 203.

[5] Издање Светог архијерејског синода Српске православне цркве,  Служебник, Београд, 1962, стр.497.

[6] Припремио протонамесник Милан Пантелић, Мали православни подсетник, Београд – Бања Лука, 2000, стр.115 – 116.

[7] Митрополит Сергије Страгородски, у књизи „Верујем, Господе, и исповедам,“ Образ светачки, Београд,. 2005, стр. 452.

[8]https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/279-o-pripremi-za-sveto-pricesce,  из књиге: Без Причешћа нема обожења, Образ светачки, Београд, 2004, стр. 400; приступљено, 06.10.2023.

[9] https://spc-mb.net/crkveni-zivot/duhovni-zivot/sveta-tajna-pricesca/, приступљено, 06.10.2023.

[10] Типик – Устав, издање Московска патријаршија Руске  православне цркве, Москва, 2011,стр.

[11] https://svetosavlje.org/didahi-ucenje-dvanaestorice-apostola/, Учење дванаесторице апостола, или Дидахи, јесте текст непознатог аутора, настао крајем првог или почетком другог вијека. Текст се дели на три дела која говоре о хришћанској етици, крштењу и евхаристији, и црквеној организацији.

Наставиће се…

Аутор: Ипођакон Душан Миљковић