Прави и лажни народ Божији
Писац Артур Кестлер (Arthur Koestler, 1903–83), пребег из Мађарске у Велику Британију, у својој изврсној књизи „Тринаесто племе – Хазарско царство и његова оставштина“ („The Thirteenth Tribe – The Khazar Empire and its Heritage, London, 1976), изложио је доказе о хазарском пореклу Ашкеназа, надајући се да ће оповргавањем „расног порекла Јевреја” окончати са антисемитизмом убедљиво доказујући да већински Хазари у расном смислу нису семити као прави Јевреји Сефарди, већ АРИЈЕВЦИ. Зато су све хазарске примедбе и оптужбе за „антисемитизам“ лицемерне и безпредметне.
Тринаесто племе
На почетку своје капиталне књиге „ТРИНАЕСТО ПЛЕМЕ“ (превела са енглеског Бранка Алтарац, Просвета–Београд, 1997) Артур Кестлер (Будимпешта, 1903 – Лондон, 1983) пише о Хазарима, народу турског порекла, и њиховој земљи, великој Хазарији, која је у раном Средњем веку (пуна четири столећа – од седмог до десетог) заузимала кључни геостратешки положај између Црног и Каспијског мора, на тлу данашње Украјине. Велика Хазарија је тада представљала тампон зону која је штитила Ромејско царство (тзв. Византију) од напада грамзивих, дивљих племена из северних степа – Бугара, Мађара, Печењега и других, а касније и Викинга и Руса. Штавише, моћна Хазарска војска је успешно заустављала лавину арапских племена у њеним раним, најразорнијим фазама, и на тај начин спречила муслимане да освоје Источну Европу.
Негде око 740. године по хришћанском рачунању, хазарски владар је на врхунцу своје моћи, а на огромно изненађење околних народа, а вероватно и свога, примио Мојсејеву (Јеврејску) веру! Била је то, очигледно, „несврстана“ политика, јер је овим преобраћењем хазарски каган задржао пуну независност, избегавши да не постане вазал ни арапским муслиманима на Истоку, ни хришћанима Ромејског царства на Западу. Ево шта о томе пише знаменити енглескo–ирски византинолог Џон Бари (John Bagnell Bury, 1861–1927) у својој капиталној „Историји Источног Римског Царства“ („A History of the Eastern Roman Empire“, London, 1912, p. 406):
„Нема сумње да је владар прихватио јудаизам подстакнут политичким разлозима. Примањем ислама постао би духовно зависан од калифа који су Хазарима покушавали да наметну своју веру, а с друге стране хришћанство је претило да га учини црквеним вазалом Ромејског царства. Јудаизам је био часна религија чије су свете књиге поштовали и муслимани и хришћани. Хазарског кагана уздигао је изнад непросвећених варвара и заштитио од уплитања калифа или цара. Али иако је усвојио обрезивање, хазарски владар није усвојио и ускогрудост јеврејског култа. Многима је у свом народу дозволио да остану пагани и да се клањају својим идолима.“
Ево шта у 10. веку о преобраћењу Хазарског кагана у јеврејску веру пише славни арапски историчар, географ и путописац ал–Масуди (око 896–956):
„У граду Итилу, престоници Хазарије, живе заједно муслимани, хришћани, Јевреји и пагани. Каган (цар), његови поданици и Хазари његова рода, сви су Јевреји. Цар Хазара постао је Јеврејин још у калифату Харун ал–Рашида, а придружили су му се Јевреји из свих арапских земаља и из земље Грка (Ромејског царства). У ствари, 332. године Хеџре (или 943–944. по хришћанском рачунању) цар Грка је присилно крстио Јевреје у своме царству… Због тога је много Јевреја из земље Грка побегло у Хазарију.“ (Артур Кеслер, „Тринаесто племе“, Просвета–Београд, 1997, стр. 57)
Нестанак Хазарског царства
Свјатослав, кнез Кијевске Русије и син кнегиње Олге, прве руске хришћанке, лета Господњег 965. разорио је хазарске градове. Био је то практично крај Хазарије, једног од најмоћнијих царстава Средњег века. Руси су, на тај начин, са свога пута уклонили све војнe баријере које су им затварале трговачке путеве ка Истоку, тако да овим бива оживљена трговинa између Европе и Азије и ова победа значила је огромнo јачање моћи руске државе.
С друге стране, уклоњена је тампон држава која је раздвајала агресивне упаде дивљих, грамзивих племена са Севера и Истока Азије на подручје хришћанског Источног Римског (Ромејског) царства. Посматрано далекосежно, била је то медвеђа услуга Источној Европи. Како су сви путеви на Блиском Истоку били отворени и небрањени, крајем Средњег века Ромејско царство, Бугарску, Србију, Босну и још неке земље преплавиће турски освајач (Селџуци и Османлије) и ту господарити више столећа.
Раса и мит
Јевреји се, дакле, од времена преобраћења Хазара деле на две главне групе: на семитске Сефарде (Јевреје по вери и крви) и Ашкеназе који припадају аријевској раси, тако да се убрајају у Јевреје само по вери.
Сефарди (на хебрејском Sefarad) су потомци Јевреја који су од памтивека живели у Шпанији на пиринејском полуострву, све док крајем петнаестог столећа нису одатле протерани, па су се затим населили у земљама Средоземља (понајвише у Турској) и у земљама под турском влашћу, у Босни, Србији и Грчкој, и знатно мање у Западној Европи. Говорили су дијалектом хебрејско–шпанског језика кога су називали „ladino“ („латински“). Процењује се да је број Сефарда средином 20. века био око пола милиона.
У исто време Ашкенази, расејани углавном по подручју Источне Европе, Пољске, Немачке и обе Америке, бројао је око једанаест милиона, што значи да ових, ако смемо рећи, лажних, аријевских Јевреја има двадесет два пута више него семитских Сефарда.
Ову оштру разлику између мањинских семитских Сефарда и већинских аријевских Хазара (такозваних Јевреја) изврсно је описала руска списатељица Татјана Грачова у књизи „Света Русија против Хазарије“ (Београд, 2009, стр. 9): „Но, најважније јесте: практично сви савремени такозвани Јевреји су само духовни Јудеји, и не само што немају заједничке етничке корене са богоизабраним народом Израиља, са његових 12 колена, него немају никакве везе ни са земљом Палестином!“.
Управо су ови такозвани Јевреји, тачније Хазари, окупирали Палестину и 1948. основали државу Израел на основу историјског права правих, семитских, библијских Јевреја.
Државни преврат који је пре десет година (2014) изведен у Украјини, управо су финансијски, организационо и обавештајно помогли и погурали ционистички хазарско–јеврејски политичари. „Times of Israel“ је у марту 2014. писао да је група научника састављена од директора истраживачких института и музеја упознала израелску владу са тајном студијом у којој се поштено признаје да су европски Јевреји заправо Хазари. Тада је један неименовани агент израелске тајне службе изјавио следеће: „Ми не говоримо о томе да ће се СВИ Јевреји–Ашкенази вратити у Украјину. Очигледно је то непрактично…“ Но, ипак су многи грађани Израела овај позив „хазарско–јеврејских олигарха“ да се врате на тле некадашње Велике Хазарске империје, а данашње Украјине, схватили озбиљно, па се зато може рећи да тај позив на повратак у прапостојбину није никакав „спонтани чин“, већ добро осмишљени пројекат хазарске олигархије. (Зоран Милошевић, „Окултизам и политика“, Центар академске речи, Шабац, 2019, стр. 116–117)
„Антисемитизам“
И шта рећи на крају?
Семитски Јевреји, потомци дванаест библијских племена која је хиљаду година пре Христа ујединио свети цар Давид, оснивач Јерусалима, а бројчано умножио његов син, премудри Соломон, данас су прескромна мањина коју више нико ни-за-шта не пита.
Свети цар и пророк Давид (фреска у ман. Сопоћани) ујединио је 12 јеврејских племена и основао престоницу Јерусалим око 1000. године пре Христовог рождества
Данас се за све питају и светску политику воде хазарски Ашкенази, ватрени ционисти који су средином прошлог века основали државу Израел; поштено и отворено говорећи, ова млада јеврејска држава нема скоро никакве везе са њиховим аријевским прецима. Преци данашњих Хазара су у раном Средњем веку основали и изгубили Велику Хазарију, па се чини да њихови данашњи потомци желе да је обнове на украјинској земљи, као што су и државу Израел васкрсли на тлу палестинског народа. Сва власт је, дакле, у рукама лажних Јевреја, што светска јавност не зна, и зато критикује Сефарде, праве Јевреје по крви и вери. Хазари на такве критике спремно скачу оцењујући их као „антисемитизам“, па свет и даље мисли да су Хазари–Ашкенази семити односно расни Јевреји. И тако аријевски Хазари (лажни такозвани Јевреји) чувају своју апсолутну власт од неупућених Гоја, како Јевреји називају не–Јевреје, којима је свака критика јеврејских поступака и политике на овај начин ускраћена. Бити „антисемита“ је данас већа срамота него бити лопов или силоватељ.
Аутор: Драган Р. Млађеновић