Повратак Артемија

Хвала, Милоје, на времену које посвећујете овој причи. Имамо и један леп повод да разговарамо. Реците ми прво како сте и шта се дешавало од нашег последњег сусрета. Да ли је све у реду ту у Чачку?.

Богу хвала. Добро је, а бољем се надамо. Драго ми је да се поново видимо и чујемо и да искористим прилику за ваше пратиоце који су православни хришћани да им честитам почетак Божићног поста који данас започиње еда би он био на корист, на здравље и на спасење.

Иначе, ми живимо у свету којим, нажалост, у великој мери владају ђавоље силе, а тај ђавољи род се, како Господ каже, изгони постом и молитвом. Кад се Срби Богу врате, нама ће много лакше бити да станемо на ноге, да дођемо себи и да сачувамо своју домају.

Како сте ви тамо у Канади, имате ли снега?

Нема снега, клима се променила. Пре неколико деценија кад смо ми овде дошли, крајем новембра, почетком децембра, били су сметови невиђени. Ја сам пар пута, 25 година радим фестивал српског филма овде, па се сећам, морао неке премијере да померам због снега, јер народ није могао да дође.

Овде је политички веома нестабилна ситуација, није тако драматично као у Србији, али је интересантно, јер Трудо сада влада иако нема већину. Код првог великог питања, а то је вероватно питање буџета, то ће бити велики изазов. Он сада мора да прави компромис са овим другим партијама које су биле са њим, па су га напустиле. Политички је мало затегнуто, либерали губе на сваком кораку. И сада су изгубили једно место где су некад били неприкосновени, у Торонту су изгубили летос своју тврђаву, један округ где су били неприкосновени деценијама, од оца овога Трудоа. То је био бастион либерала, а сад се све то распада, тако да је интересантна та политичка сцена. Не бих могао да поредим са том српском, али свуда је неко превирење, свуда се осећа нека промена да долази нешто. Читав свет се изврнуо као чарапа.

Добро, наш повод данас је филм „Артемије – од чобанчета до пастира“. То је значајан филм, видео сам по реакцијама, видео сам и да је била пуна сала ту у Београду, на премијери, и видео сам изјаве свештеника и других гледалаца. Ја бих вас замолио да прво кажете нешто о том филму, а да онда поновите причу о Артемију који се овде, по некима, издваја у будућег свеца Српске цркве.

Ето, с Божјом помоћу, ова премијера филма била је у Академији 28, која је била препуна, не до последњег седишта, него је много људи стајало, били смо сабијени као у сардини, и могу вам рећи да можда једно 200 људи нису могли да пусте у салу. Толико је било интересовање.

Знате, о владики Артемију средства информисања су четрнаест година ширила бесомучне лажи, а онда су људи просто схватили да то није истина, па је отуда интересовање за овај филм велико. Редитељка филма Виолета Петровић учинила је један сјајан, објективан приказ и пружила необорив доказ о једном прогнаном праведнику. И овим путем желим да јој заиста захвалим на огромном уложеном труду, на ентузијазму њеном и њене екипе.

Иначе, овај филм има два дела. Први говори о владики Артемију у време оно кад је био епископ Рашко-призренски, у време најцрње за тамошње Србе, у време кад је стао на браник одбране Косова и вама је то добро знано, о томе сведоче многи људи не само овде, него и у Америци. Имали смо недавно један интервју са оцем Виктором из цркве Светог Јована Крститеља у Вашингтону (то је Руска загранична Црква), који је лично познавао владику Артемија. Имали смо једно предивно сведочење не само у филму, него и посебно једну емисију са Џимом Џатрасом, који је заиста био од велике помоћи владики Артемију приликом ширења истине о Косову у Америци, у условима у којима је то било немогуће.

Рекох да овај филм има два дела. Ја сам сад матор човек, пред излазним дверима овоземља, али редитељка Виолета и владикина духовна деца су млади људи и ја верујем да ће се урадити и трећи део који би могао да почне владикином сахраном, а да се заврши његовом канонизацијом. Ја сам у то убеђен. Све остало ће време рећи.

Ја нисам познавалац владике Артемије, али ви сте са њим направили значајна документа која сведоче о његовом животу. Слика која је направљена о Артемију је слика о свецу. Да ли је то неко мучеништво, да ли је то неправда, али оно што је за мене као човека ван цркве спектакуларно и одлучујуће у борби против зла и неправде, јесте то што је владика забранио Бајдену да уђе у Дечане. То је довољно да покаже карактер човека. Он је устао против велике силе. Ја бих волео да Ви то испричате сад кад завршите о филму – како је то у ствари било, како сте ви спознали ту величину владике Артемије?

Пазите, поред тога што је забранио, односно није дао благослов да Бајден, који је о Србима рек`о оно што је рек`о, пре него што ће почети рушење фабрика, ћуприја, убијање србске ђеце и тако даље…, Синод је преиначио његову одлуку, па га тамо веома љубазно дочекују оцеубица Теодосије и његова екипа.

Владика Артемија је на нишану Синода десет година и то не тврдим ја. То је тврдио, и ја сам у једној мојој књизи објавио тај интервју, Амфилохије Радовић који је, кад су га 2010. године новинари питали: Како тако на брзину сменисте владику Артемија?, одговорио: Како на брзину? Па Синод на ту одлуку чека десет година. Ово је само последњи потез у том процесу. Замислите то.

А 1996. године на Богословском факутету, а у мојим књигама такође је објављен документ-сведочанство о изјави Иринеја Буловића, када је неко од присутних слушалаца, тамо где он држа предавање, рекао: Али са вама се не слаже владика Артемије у вези са екуменизмом, њему ђаво није дао да се прикрије, него му је излетело да јавно каже: Сломићу ја Артемију кичму. Дакле, овај 1996. а овај 2010. године вели: Десет година ми на овоме случају радимо (значи од 2000. – оп. ур.).

Зашто су они то радили против владике Артемија?

Зато што је он био препрека том издајничком покрету који се зачео у Београдској патријаршији.

После смрти патријарха Павла, јако им се журило у Ватикан. И ви знате да је 2013. године, на годишњицу Миланског едикта, папа требао да да дође у Србију, али се десило, како је један папин доглавник (нуниције) изјавио, да се због проблема који су настали у вези са владиком Артемијем папин пут за Србију одложио.

То су две суштинске ствари. Једно је борба владике Артемија за Косово. Он је сматрао да је Косово срце Србије, да је то наша колевка и да је то просто неодвојиво – као што човек не би могао да живи без срца, тако ни Србија не би била Србија без Косова. Узмите у обзир и тенденције у свету, а и тенденције потпомогнуте изнутра, од стране такозваних демократских снага, којима је Европска унија била једина алтернатива. Сећате се слогана РТС-а: то је Кућа европске Србије, а политичари су говорили: Европа нема алтернативу.

Те две оконости су се скоцкале: са једне стране да владика Артемије, како су говорили, тврдоглаво брани Косово, а са друге да тврдоглаво брани светоотачко предање, светосавље и учење православне Цркве које се држи од апостола до дана данашњег. То је био камен спотицања за намеру која се запођенула у Синоду о напуштању правослоавља.

Зато је владика Артемије био на нишану те две врхушке: државне и црквене. Ја сам документовао у мојим књигама, црно на бело, и волео бих да ми неко једну једину реч, једно слово оспори из тих мојих тврдњи.

Кад су Амилохије Радовић и Атанасије Јевтић позвани у Вашингтон, њима је предочено да су они зрели за Хаг, имали су црно на бело њихова друговања са Младићем и Караџићем и тако даље: Господо, ви идете у Хаг! Али су им лукави Американци понудили и алтернативу – да се упрегну у кола америчке администрације. И они су се, како је сведочила сада већ покојна старица Косара Гавриловић 2009. године после Литургије у цркви Св. Јована Крститеља у Вашингтону. Та њена беседа је објављена и на руском, и на енглеском, и на србском у неким гласилима. Косара је посведочила да су се Амфилохије и Атанасији уплашили од Хага, да су постали кукавице и да су се, у ствари, упрегли у кола и интересе америчке администрације.

Да вам сад кажем следећу чињеницу, и то имамо црно на бело – амерички адмирал Фицџералд, који је био главнокомандујући окупаторских снага на Косову, о Божићу 2010. године изјавио је да Артемије мора бити замењен са кооперативнијим епископом.

И где је газда учинио оком, то су слуге негове учиниле скоком: формирана је бездушна комисија која је за једну ноћ муњевито сачинила лажни извештај: они су 10. фебруара, као „експерти“, за трен ока утврдили низ такозваних финансијских „неправилности“ владике Артемија у пословању Епархије.

Касније ће они ту своју бруку покушати, у договору са Тадићевим режимом, да покрију, пошто судски процес у оквиру цркве, по црквеним канонима, по уставу Српске православне цркве, против владике Артемија није вођен, није му дата могућност ни да се брани, и тако даље. Онда су они имали дил да покрију то своје безакоње одлуком световног суда.

Амфилохије Радовић је потписао ту кривичну пријаву за тобожње проневере владике Артемија и то суђење је трајало десет година, а да се није утврдила ниједна једина трунка од њихових лажних тврдњи. Све до владикине смрти трајало је то малтретирање. Ја сам лично био на неколико тих бесмислених суђења.

И сад: шта се догађа?

Чланови комисије, обратите пажњу, који су исписали лажни извештај били су Амфилохије Радовић, онај који је био пре тога у Вашингтону, и самопроглашени бискуп Григорије, који је верно духовно чедо Атанасија Јевтића, онога о коме смо малочас рекли да је био у Вашингтону. Они су били у процепу и определили се за издају. (Отуда Атанасијева брука и срамота: У овој ситуацији каноне мачку о реп – оп. ур).

И наравно, поред њих, разуме се, у тој комисији је био оцеубица Теодосије, који је припреман годинама да, кад се свргне владика Артемије, заузме његову столицу. И наравно, било је ту неколико јадних попова чија сам имена навео у фусноти моје књиге. Они су, јадници, ту представљали само неку форму.

Тако је сачињен тај срамни извештај. По сачињењу тог извештаја од 10. фебруара, већ 12. фебруара патријарх Иринеј одлази на канабе код госпоће Ворлик, која је тада била амбасадор амерички у Београду и он Ворликовој обећава три ствари. Мислим да сам то објаснио у оној емисији када смо се први пут срели, да сада не одузимам време вашим гледаоцима, али једна од тих ствари је да ће санкционисати Артемија.

То обећава госпођи Ворлик такозвани патријарх србски. Како ја то знам, односно како ми то знамо? Па ми смо то прочитали у депешама Викиликса. Ја сам објавио у мојој књизи, и не само ја, доктор Зоран Чворовић и доктор Владимир Димитријевић у својој књизи су цитирали тај телеграм госпође Ворлик, која обавештава Вашингтон да је патријарх Иринеј обећао три ствари. То је Извештај 10, Белграде, 248.

Значи, свако од Ваших пратилаца може да уђе на интернет и да погледа тај телеграм који је госпођа Ворлик послала Вашингтону.

Шта се догађа сутрадан?

Сутрадан, по Патријарховом поклоњењу госпођи Ворлик, задатак је извршен!

Замислите, 13. фебруара Синод је уклонио Владику Артемја са његове катедре. Такву „ревност“, такво слугеранство које су показали Патријарх и Синод Србске православне цркве према госпођи Ворлик, односно према америчким газдама, се не памти. Можда можемо да га сретнемо у Русији, кад су дошли бољшевици, код оног издајничког Синода, али тешко ћемо у историји православља наћи такву беду и такву мизерију.

И сад, обратите пажњу!

Први администратор који ће доћи на место владике Артемија који је неканонски (без поступка, без процеса, без саслушања, без права на одбрану) смењен, бива Атанасије Јевтић! Онај који је био у Вашингтону и који је обећао да ће да ради оно што му се заповеди!

Након шест месеци, замислите који је био други администратор?

Онај други што је с њим био у Вашингтону на клупици, а то је Амфилохије Радовић. И ја сад нећу да вам причам. Касније ће Амфилохије Радовић, односно његови полтрони, направити филм о њему као косовском јунаку: он је био тај који се „борио“ за Косово и тако даље, а да се у том бедном филму не помиње име владике Артемија.

Касније ћу вам објаснити шта је владике Артемија на том Косову учинио и то ћу вам објаснити не из своје памети, но кроз неколико речи блаженопочившег патријарха Павла, који је пре владике Артемија био епископ рашко-призренски.

И шта се даље догађа? Владики Артемију не дозвољавају, иако прописи црквени кажу да има право да одабере, у случају смене болести, пензионисања и сл., један од манастира у својој епархији да ту дочека кончину. Свако на то има право, осим владике Артемија.

И где су га ћушнули?

Ћушнули су га у Шишатовац.

Са којим  циљем?

Да га тамо маргинализују.

Сматрали су да ће га народ заборавити кад га одмакну што даље од косовског народа с којима је он провео тридесет три љета и да га одмакну од његове духовне деце.

И тада Атанасије Јевтић победоносно изјављује (ја сам такође цитирао његову „дубоку мисао“ коју је изрекао пред средствима јавног информисања): Артемије нема 20-30, вр` главе 50 присталица.

Међутим, кад је народ почео да иде у Шишатовац, кад су монаси са Косова почели да долазе на Литургију у Шишатовац, онда је Атанасију и Амфилохију зинула ала. У мојем крају, за некога ко је незајажљив, халапљив и ко хоће некога да сатре, а да за себе извуче корист, онда ће они рећи: Зинула му ала. Тако Атанасије и Амфилохије вичу: Овај ствара Шишатовачку епархију!

И то ће бити разлог да владики Артемију буде отказано гостопринство и у Шишатовцу. Е сад: владика Артемије је, упркос неправди, рекао: Иако се са тим одлукама не слажем, у интересу мира у кући, ја ћу поштавати те одлуке.

Забранили су му да богослужи, мислећи да народ неће долазити кад види да он не држу службу. Међутим, владика седи, служе његови јеромонаси, а народа к’о на гори листа.

Шта сада да се ради?

У међувремену, патријарх Иринеј у Бечу шета у католичкој бедној процесији и даје изјаву коју можемо да видимо у штампи тога времена.

Коју изјаву даје?

„Ја сам екумениста!“

То каже србски патријарх.   А знате шта кажу србски свеци? И не само србски свеци. Шта кажу свети људи? Они кажу: Екуменизам је јерес! Свети Ава Јустин пише: Екуменизам није само јерес, него све јерес. Обухвата свих, не знам кол‘ко рече, 320 или 230 јереси, које постоје у Европи.

И владика сада, кад је видео да је овај човек отворено исповедио јерес, престаје да се у покорава том безакоњу.

Кад су потерали владику и са Косова и из Шишатовца, они су га утерали Србљима часним у наручје. И Срби почињу да поклањају своја имања, почињу да праве катакомбне светиње.

И  ви сте један од њих, је л’ тако?

Имао сам незаслужену част и срећу да прво избегличко место владикине духовне деце, односно црноречких монаха, буде то моје започето етно-село на падинама планине Јелице изнад Чачка. Кад сам видео да су људи у невољи, ја сам одустао од идеје да тамо правим национални ресторан, уступио њима тих 10-12 грађевина старе србске архитектуре које сам донео из околних места око Чачка и из Драгачева. И уместо тог ресторана за који је пројекат био готов, Бог ми је учинио милост да направим цркву посвећену Светом Николају Мирликијском, који је иначе крсна слава мојих предака.

И шта ће сад рећи ови мудраци на челу са Атанасијем Јевтићем, Амфилохијем Радовићем, Иринејом Буловићем и сличнима?

Рећи ће, а не смем да вам кажем шта су све говорили, јер то не могу да докажем, али ово могу да докажем, зато што што су то забележила средства информисања: Оно што нисмо урадили ми, оно што смо попустили да урадимо ми, а знате како су такве људе у историји, па и у историји наше србске православне цркве, смицали зато што нису ишли у корак са тенденцијама – урадиће биологија.

А шта значи то – урадиће биологија? Они су то јасно и гласно дефинисали: Када умре Артемије, умреће с њим и његово дело.

Е, викаше један старац у мом селу: Шио му га Ђура!

Не деси се то, да кад умре Артемије умре и његово дело, јер Артемије оде Богу на истину на Аранђеловдан, значи на онај дан кад је замонашен. Многе ствари су се владики догађале баш на Аранђеловдан.

Оде владика Господу на истину, а иза њега остаде 40-так катакомбних светиња у којима је народа к’о на гори листа.

И сад, ја вас молим: нека свако ко има жељу укуца на претраживачу Шематизам епархије рашко-призренске у егзилу. И у ПДФ-у ће му се отворити оволико дебела књига, која је написана за живота владике Артемија, али није стигла да буде објављена док је био жив.

Дакле, шта је иза владике Артемија остало након десет година од његовог изгнања? Остало је преко 40 катакомбних светиња.

И сад, пошто је биологија отказала послушност Амфилохију, Атанасију, Иринеју Буловићу и Теодосију, онда се догодило то да се после владикине смрти монаштво и даље умножавало.

Ми, мало-мало, па имамо неко монашање, мало-мало, па дођу искушеници, мало-мало, па морамо да проширујемо конаке које смо направили пре 10-12 година, јер просто су људи осетили да је ту семе светосрпске вере, осетили су да тамо постоји благодат и почели су да долазе.

Направио сам звучну књигу у дванаест епизода, владикиних и мојих разговора. Владика је преко сто пута коначио у мојој кући, а иначе ја сам га својевремено измолио да идемо у шетње, јер је просто човек живео у једном собичку, три са три, да би имао физичке кондиције. И последњи разговор, на неколико дана пред смрт владикину, кад сам одвео неке наше земљаке из Америке који су желели да га виде и да узму од њега благослов, завршио је овако: Ево, ових дана ће изаћи Шематизам епархије рашко–признанске у егзилу где ће се видети ко, како, на који начин је правио те катакомбне манастире и видеће се да ту, сем благослова владике Артемија, није било ни жуте банке. Пазите, кад је протеран владика је имао пензију, ја мислим 19.200 динара. Они људи нису имали, кад су дошли у Лозницу, кашику, нису имали нож, нису имали виљушку.

Кад је владика први пут дош’о у Лозницу и они га послужили јабукама, њему је да би јео јабуку требао ножић. Он каже: Оче Николаје, па донели сте ми јабука без ножа. А отац Николај каже: Владико, знате кад је оно кад је један владика дошао у село па изгрдио попа зашто нису звонила звона кад владика долази. А поп каже: Преосвећени, па има много разлога. На то ће тај владика: Ма  којих много разлога, наведи ми један. А весели поп одговори: Као прво: немамо звоно. Тако ни отац Николај није имао нож да владика пресече јабуку.

Ко са њима није проживео те дане биће му несхватљиво како је то када људи оду у неизвесност и понесу са собом само оно што имају на себи и пар богослужбених њига – то је била сва њихова имовина.

Једне прилике, у једном небулозном писму, патријах Иринеј, да би се опр’о пред јавношћу, каобајаги пише Артемју писмо, па га не зове владика Артемје, него монах Артемије. Касније ће га чак и искључити из цркве, па неће бити ни монах, него ће бити Марко. Једном приликом сам рек’о: Они су у праву, јер овај човек малог раста је већи од Марка Краљевића по храбрости: и Бајдену је изашао на црту. А што се вере тиче, то је Марко Ефески наших дана. Јер од Марка Ефеског до дана данашњих мало је било таквих.

Био је у своје време Јован Златоусти чудо у православљу. Били су Атанасије Велики, Антоније Велики, Василије Велики. Али овамо, од Светог Марка Ефеског, кад је био онај Сабор у Ферари и Фиренци, ми немамо таквог јунака.

Да вам кажем: професор теолошког факултета у Солуну, један сјајан професор, велики научник из области канона, догмата и тако даље, Теодор Зизис, каже да је тужна прича што се догодила владики Артемију, али вели, То ме радује, јер сам попуно сигуран да је владика Артемије на путу светог Јована Златоустог.

Има из тог времена доста озбиљних сведочанстава. Неки људи су због тога „главе сагубили“. Отац Сава Арсенић је, рецимо, одржао сјајну беседу по прогнању владике Артемија (објавио сам је у својим књигама), где је Амфилохија, Атанасија и још неку владикину бившу сабраћу назвао кукавицама, издајницима, братогујицама и тако даље. А у Шишатовцу је, док је владика био тамо, протојереј-ставрофор, ректор Карловачке богословије Душан Петровић одржао једну здравицу и том приликом нам саопщтио да оно што је урадио владика Артемија није урадио нико у православљу у последњих неколико векова, да је дошао у опустели манастир и за релативно кратко време замонашио преко две стотине монаха и монахиња на Косову.

И почех вам причати: у једном писму Иринеј Гавриловић објашњава због чега је владика Артемије смењен: Због показане немоћи да одговорно управља повереном му епархијом. Ово сам цитирао, пазите.

Е, ову монструозну лаж ја бих прислонио, ако ми дозволите брате Ненаде, уз Извештаје са распетог Косова. То је књига у којој су 2013. године, поводом годишњице упокојења патријарха Павла, одштампани његови извештаји са Косова када је био Епископ рашко-призенски.

Шта је, заиста, невероватно?

Књигу штампа штампарија патријаршијска са благословом патријарха Иринеја. Књигу уређују Амфилохије, Атанасије, Давид Кршевачки и још неки. Нису се сетили, као осведочени фалсификатори истине и правде, да избаце поједина сведочанства патријарха Павла управо о снази и моћи владике Артемија.

Рекосмо да је патријарх Иринеј, Бог да му душе прости, рек’о да је владика Артемије морао је бити смењен Због своје немоћи да управља повераном му епархијом!

А шта каже патријарх Павле, тадашњи Епископ рашко-призенски, који сваке године пише извештаје Синоду, а у којима дословно стоје ове речи:

–  „Што даље стање у манастирима је све теже и теже.“

– „Стари монаси и монахиње умиру, млађи не долазе. У једном манастиру је један стари монах, у другом једна стара и болесна монахиња, у трећем две старе и болесне.“

И знајте шта каже патријарх Павле:

– „Како ће се одржати ови манастири, не видим начин.“

Дакле, ни један свети човек, какав је био епископ Павле, не види начин како ће се одржати опустели манастири на Косову.

Али, Бог је видео начин: Господ у запустелу Црноречку светињу шаље свог верног слугу, дотадашњег професора Призенске богословије, јеромонаха доктора Артемија, који ће је напунити монаштвом. И то стоји у Извештајима… патријарха Павла, односно тадашњег епископа, где каже: Изузетак је Црна Река.

А кад епископ Павле буде изабран за Патријарха и на његово место, по Божјем промислу дође владика Артемије, он ће напунити све косовске манастире монаштвом.

Ето, то је нека генеза страданија владике Артемија. Кажем страданија. Не страдања, него славе владике Артемија (!), коју ћете ви млађи (Ненаде, и ви сте млад човек), дочекати.

Дакле, филм Владика Артемије – од чобачета до пастира даје један допринос откривању истине. Рекох да је он приказан у Академији 28, упркос страшним притисцима од стране Теодосија и Патријашије да се то забрани.

Шта су конкретно они радили, како су и на кога утицали да се филм забрани?

Духовна деца владике Артемија нису само монаси и монахиње, него и многи међу мирјанима, обратили су се Академији 28 да би направили промоцију филма. Они су, људи, по обичајној процедури то дозволили. Кад се сазнало, кад су пустили онај спотић да ће бити премијера, онда су настали стравични притисци на Академију. Свака им част, људи су рекли: Знате шта, ми не можемо да пљујемо па да лижемо, ми смо то људима обећали. И одолели су притисцима. Једина ствар коју су вероватно тражили, ја се нисам распитив’о, али видим да је водитељ тог програма, пре него што је филм приказан, рекао да су вршени притисци на њу, па изјављују да Академија ни у чему и ниуколико није учествовала у прављењу филма, да не би људе распињали коњ’ма на репове.

Значи њихов је грех једино што су дозволили салу. Ми сада у неким другим местима имамо проблема да добијемо салу под условима под којима се иначе сале издају, тако да смо принуђени да филм приказујемо у катакомбама. Поред Академије 28, тај филм је приказан, рецимо, у манастирима у Мушветама, у Сурдуку, у Барајеву и биће га још које куда.

Уместо да ја причам о филму, предлажам да евентуално пустите снимак са промоције у Београду, да осетите ту атмосферу, те аплаузе који су се чули када је говорила Виолета Петровић која је овим филмом у ствари узела у руке једну ћускију… Знате ли шта је ћускија? То је она гвоздена штангла која се користи у мајданима за изваљивање камења. Та јунакиња Виолета Петровић је узела ћускију и извалила камен истине о владики Артемију.

Биће тога још. Ја лично правим један серијал где учествују веома озбиљни људи који сведоче о владики Артемију и до сада је објављено неколико тих емисија: са оцем Виктором из Руске заграничне цркве у Вашингтону, са Џимом Џатарсом, са адвокатом Тапушковићем који је шездесет година у адвокатској пракси и који је у овом разговору изјавио да монтиранији процес у својој каријери, а било је много монтираних процеса у комунизму, од овога који је примењен против владике Артемија, он није видео, нити је за такву монтажу чуо.

Ми имамо ситуацију да су неки људи још за живота себи спремили маузолеје где ће се сахранити. Знате, Господа су сахранили у пећину, али они су за себе направили маузолеје, да их не именујем, Бог да им душу прости. Ја се заисте искрено молим за покој њихових душа, ако им та моја никаква молитвица може помоћи, јер нам је Господ заповедио да се за непријатеље своје молимо. Они су себи за живота подигли мермене гробнице у храмовима, параклисима, они су за живота гледали како им се сликају иконе. Нема им од тог посла ништа. Док Господ не пројави да је неко светац, могу његови полтрони да раде шта год хоће.

Елем, рекох, брате Ненаде, да се сада филм приказује по нашим катакомбама, и ако буде имао неки кафеџија петљу да нам дозволи у неком великом ресторану, ми ћемо и тамо то да урадимо, пошто ови који имају државне сале, вероватно неће моћи или неће смети да се усуде. С обзиром да ћемо ми то тако приказивати, пре него што ће се можда нарезати неки DVD, или како то иде сада, и неки модернији начини репродукције.

Него, ја бих имао једно питање: кад ћемо ми у Торонту да направимо промоцију овог филма?

Ево, можемо на фестивалу то да урадимо. Можемо или на пролеће или у новембру идуће године, када прослављамо 25 година фестивала. Али ја сам заинтересован да се кажу обе стране. Ја би чак волео да направимо и неки округли сто, па да дођу и представници Српске православне цркве и из Ваше катакомбе. Отац Стефан је веома успешан у томе.

Отац Стефан је заиста пастир добри. Кад би Србска православна црква имала такве свештенике, цветало би православље као у најсрећније време. Он је заиста…

Кад ви ово причете, мени то изгледа као нека политичка прича, као, рецимо, да је Патријаршија Централни комитет. Тако ми све изгледа.

Брате, Ненаде, Вама се то не причињава. То је чињеница, разлика је само у бојама…

Ја са Вељом причам, пошто Велимир Абрамовић каже кад му људи спочитавају да није погодио да ће папа доћи, он је рекао да је папа у подруму Патријаршије. А овога Буловића зове кардинал Буловић.

Знате шта, професор Веља је ту у праву. Ја имам материјалне доказе, објавио сам их у мојим књигама, чик да ми неко то оспори, да су Иринеј Буловић и Амфилохије Радовић примили кардиналско прстење и напрсне крстове од папе. Нека ми то неко оспори. Волео бих. Ево, на том округом столу позивам на сучељавање аргумената оне који ће рећи да Милоје лаже.

У своје време, владика Атанасије Јевтић је у чачанском Дому културе, где су вероучитељи довели ђаке, а попови морали да доведу попадије, и тако даље (напунили су салу, мислим да тамо стаје 600-700 људи), рекао: „Онај ваш Милоје, патријарх Милоје, наравно ругајући ми се, па каже, лажов Милоје који тврди да су Амфилохије и Иринеј Буловић примили од папе по прстен и напрсни крсат. Па каже: Буди–бог–с–нама!“ И још се прекрсти.

А то Милоје није рек’о, него је само цитир’о оно што је рек’о Иринеј Буловић у цркви Дјевице Марије на Неимару на прослави двадесет пет година папе Павла. И то стоји записано у Благовеснику (лист католичке надбискупије у Београду), а то објаве и једне наше новине чију фотокопију имам. Оспоравали су то, међутим, а Данас објави целу Буловићеву беседу.

И ја могу у поверењу да вам кажем: И ми коња за трку имамо. Волео би да неко чачне, да му ја донесем звучни запис Иринејеве беседе, где он каже да су он и Амфолохије са узбуђењем у души, обрате пажњу: са узбуђењем у души! – примили од папе прстен и напрсни крст.

Него они нису знали да тамо у католичкој цркви има понеко ко прати ту издају. Ми сад у нашим катакомбама на свакој Литургији имамо по неког шпијуна, али ми га дочекамо братски.  После Литургије одемо у гостопримницу, попијемо по кафу, монахиње спреме понеки колачић, понеку питицу и тако то, и ми се са тим њиховим шпијунима братски сити изразговарамо.

Они су људи добили задатак да дођу, да сниме и да благовесте. И ја кажем, нека их нека благовесте. Ми смо правили емисију коју сте Ви крстили Порфирије је јеретик. Сећате се те емисије. Навели смо тамо 15-так аргумената где тај човек (Порфирије) исповеда јерес. Хајде да направимо округли сто да докажу да то што он чини није јерес. Ја сам спреман да заложим своју седу главу да је то јерес.

И сад, у ствари, ти људи који су добили задатак да дођу и да им пренесу, не пренесу ништа, јер ми тамо не причамо о њима, имамо паметнија посла. Тамо се у беседама тумачи и Јеванђеље, тамо се говори о спасењу наших душа, тамо се говори о нашој потреби да постимо и да се Богу молимо, јер се род ђавољи – како што рекосмо на почетку ове емисије, то су речи Господа нашег Исуса Христа – изгони постом и молитвом.

Када ми неки људи кажу: Бре, Милоје, шта то ви тамо радите?, ја кажем: Брате, дођи и види. И један велики мој противник, високи интелектуалац, мене искритиковао. Знате, не можете Ви, Милоје, да омаловажавате достојанство патријарха и епископа. Ја му кажам: Брате, може ли се поштовати нешто што не постоји? Какво је то достајанство патријарха србског или епископа који љуби папу у руку? Какво је то достојанство патријарха или епископа који качи кардиналски напрсни крст и прима од папе прстен? Какав је то патријарх или епископ који каже да је папа „свети отац“? Какав је то патријарх или епископ који пали свеће у јеврејској синагоги на прослави са оним људима чији су преци распели Христа Бога? Да вам не одузимам време. И онда ја њему кажем: Знаш кад је Филип рек’о Натанаилу да су нашли Онога кога су пророци предсказали – Исуса из Назарета. А Натанаило вели: Из Назарета може ли бити што добро? А Филип му рече: Дођи и види! Тако и ја теби кажем: Дођи и види.

И он стварно једне недеље дође и види. И друге недеље дође са женом и види опет. И треће недеље дође са женом и ђецом. И четврте недеље дође са женом, ђецом и мајком. И пете недеље дође са ујком и ујном. И готово. Значи, ти си се уверио. Ти си, брате, видео где се исповеда вера, где је та топлина. Је ли топлина у томе да правимо куће и станове луксузне? Да правимо вилу на Дедињу за тзв. патријарха који се заклео на добровољно сиромаштво? Је ли то функција цркве, људи? Па наши свети људи су правили сиротишта за ђецу, сиротишта за болесне, правили богомољачке саборе, богомољачки покрет…

А шта ови раде?

Па користе ту имовину и праве велелепне луксузне станове. Праве бизнис, људи. Па није то улога цркве, кумим вас Богом. Па ви отидните у патријаршијску продавницу на Теразијама у Београду. И вид‌ећете да се тамо, пошто је то роба без пореза на промет, да се продају вина, да се продају ракије, да се продаје…  будибокснама. Само што нема још на ражњу јагње и прасе у поставима, све друго можете тамо да нађете.

Добра идеја, добра идеја. То је то што је љубио руку, то му је можда био тренутак емотивне слабости. Али да не прими људе са Косова који су данима хтели да иду, то је стварно неразумљиво и да се Патријарх окрене од народа ка држави и политици, то је ја мислим… А ево, данас ће да баш се деси нешто, па ћемо да видимо шта је у ствари суштина такве политике коју црква води.

Брате Ненаде, то је бламажа. Добро сте рекли: политика коју црква води. А Црква не треба да води политику! Она треба да исповеда веру! Она треба да спасава душе.

Генерално питање, Милоје: где је нестао тај дух? Где је нестао тај дух из Српске православне цркве?

Видите како, рекао сам да сам пре неки дан имао промоцију моје књиге Истинољубиви достојанственици. Је л’ видите овде ова три медаљона? Ово су академик Срба Живановић, проф. др Љуба Протић и проф. др Драгољу Петровић, Бог да им душу прости. Србу Живановића знате, он је међу осталог академик у Лондону, председник Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу који је оставио трагове у двадесетак својих књига. Ова књига, у ствари, није књига, она је транскрипт мојих разговора са овим благочестивим људима.

У читању ове књиге видећете кад је почело, а знате кад је почело: у две речи да вам кажем, па ћу да се вратим, ако дозволите. Почело је у време оно кад су другови дошли на власт, они нису били много глупи, они су знали да Цркву није било могуће уништити споља ни у најцрњим временима.

Кажимо да сте и Ви били са њима.

Јесам, јесам. Био сам секретар комитета у Лучанима у време оно. Кад сам видео да је то превара, ја сам као млад човек од 34 године ту своју заблуду јавно опрао у београдском Сава центру, видећи да они народ овај воде у пропаст и рекао сам том приликом да Доланц, који је био десна рука Брозова, значи сива еминенција, министар унутрашњих послова Југославије и тако даље, рекао сам да лаже да не зна шта се догађа на Косову. Рекао сам ако наставе да воде овај народ и ову земљу путем којим иду, да ће доћи до социјалних ломова, да ће се распасти политички и економски систем и тако, да вас не гњавим тиме. И добио сам анатему – етикету која се зове непријатељ државе и партије. У образложењу: мој грех је био то што сам узнемирио јавност. То је био једини аргумент.

Е сад, кад сте ми рекли да вам то (у Цркви) личи на политику… Иста ствар, само друга боја – они су имали црвену, а ови имају црну боју, мада је и црвена украдена из Цркве.

И сад ја примим изагнане монахе на моје имање и молим се Богу у катакомбном манастиру у Љуљацима, на Литургији коју служи владика Артемије и то су моја два греха којима ме оптужница терети и због који ће ме Амфилохије Радовић, Иринеј Буловић и екипа искључити из Цркве. Кажу у свом саопштењу, на конференцији за штампу, Политика је то објавила, да сам ја једини мирјанин који је трајно за вијеки вјеков искључен из цркве.

За шта?

За ова поменута два кривична дела. Наравно, кад је Велики црквени суд на челу са Амфилохијем Радовићем и Иринејем Буловићем одлучив’о у другом степену, онда су они мимо оптужнице накалемили још свашта.

Ето, то је суштина. Питали сте ме где су корени? Ови људи (из књиге Истинољубиви достојанственици) ће вам објаснити. Кад су видели да не може црква споља да се урнише, онда су се другови договорили – о томе сведоче ови људи, а нарочито проф. Драгољуб Петровић – и убацили синове људи из Озне, из војске… у Цркву. И они су стасали да као мољци нагризају Цркву изнутра. У мојим књигама има једно писмо Иринеја Буловића кад је био у Атини на докторским студијама, када он кобајаги вришти на владику Лаврентија што екуменише по Европи, да би после тога он био највећи екумениста у православљу, после Вартоломеја. Све моје књиге, укључујући и ову, су објављене, односно могу се видети на интернету, кад се укуца: Грешни Милоје књиге ПДФ. Јер ја не пишем књиге, као што је Атанасије рекао: Луди Милоје што пише књиге и згрће тешке паре. У ствари, ја пишем сведочанства, о свом трошку, истине ради а не из било којих других разлога.

На задњој корици књиге Истинољубиви достојанственици је некадашњи олтар манастира Студенице пред којим се Богу молио Свети Владика Николај. И Владика Николај „није знао“ како треба да изгледа иконостас у једној православној цркви, па је дош’о Тихон (Ракићевић) који је добио награду (титулу викарног епископа), јер је порушио овај олтар и направио ругло које ће личити на католички храм. То је страшно.

Зашто сам рекао да би ваљало да се и тамо код вас прикаже овај филм? Да људи виде истину. Што би рекао Солжењицин: Потребно је време и мисли посветити вечности.

Значи, сви ови што укћу за овоземаљским сластима, властима, частима, заборавили су једну ствар: да нас чека вечност. Да ће све ово појести црви, да ће све ово изгристи рђа, да ће све ово развући разбојници и тако даље и да ћемо ми пред Господа изаћи само са нашим делима и да ће само од тога зависти наше место у вечности.

Значи у овој књизи можемо да нађемо анализу тога како је духовност из цркве негде ишчезла, зар не?

Тако је. Сведочењем најумнијих људи које сам ја срео. Има их још, али најумнијих људи које сам ја срео. Нисам још стигао да објавим мој разговор са Смиљом Аврамов, са Животијем Ђорђевићем и са другима, али доста тога сам објавио и они ће вам касти.

Уредник ове књиге је наш песник Милоје Дончић, а рецензент, тако се десило,  такође је песник – Александар Лукић.

Књига зове Истинољубиви достојанственици, а у поднаслову Казаше и душе своје спасише. Ликови ова три благочастива човека су у медаљонима.

Ево шта, уз остало, написа Милоје Дончић, један озбиљан интелектуалац, за ова три медаљона: Ова три медаљона на корици ове књиге су три златна вира националне библиографије… Ови медаљони би могли бити заштитни знак на свим нашим институтима духовности.

А Александар Лукић, човек који је приредио преко сто књига и написао много својих, између осталог записа: Богу хвала да је било и да има Срба који нису ћутали о српској несрећи. Било их је довољно – мањина. Проклета мањина! Нису пристали да им ставе брњицу на уста. Ти ренесансни духови својим делом су се издвојили од „ћуткане демократске гомиле, од наказности демократског централизма.“ Усправни и богољубљиви рекоше по заслузи – о сваком какав је био – директно у лице. Књига „ИСТИНОЉУБИВИ ДОСТОЈАНСТВЕНИЦИ – Казаше и душе своје спасише“, представља трајно подигнут споменик српској врлини. Споменик свакој души која је у савезништву са Богом.

У моменту кад сам ову књигу исписао и предао у штампарију, Срба и Љуба су се већ били преселили у вечност. Жив је био једино проф. Драгољуб Петровић. И рекао сам му – ја сам њега звао Ђедо из милоште: Ђедо, излази књига гд‌је сам турио мој разговор с тобом. А он каже: Ај, пошањи ми једно петнестак примерака да поделим мојим пријатељима. И ја му пошањем. И он ме зове и захвали се. И прочита књигу. И другог дана, још једном се врати да чита књигу. Заспи. И остала му ова књига на јастуку. Отиш’о је Богу на истину са овом књигом пред главе. Ето, то је прича о тројици великана србских.

Добро Милоје, ето испричаосмо ту причу, да завршимо опет са филмом. Да ли је ова прича о Артемију у том филму још једно зрно истине које ће да задржи Косово у Србији? Један је тамо свештеник рекао, Косово се вратило у Србију. У овом видео- прилогу ставићу линк доле да људи могу видети. Да ли је могуће овако вратити Косово у Србију?

Владика Артемије је рекао: Окупација, да, капитулација, не. Косово је било окупирано пет стотина година, па је остало наше. Кад можемо изгубити Косово? Само ако би дошли неки сумашедши људи, а ја се бојим да ће људи који су заузели место владике Артемија на то пристати. Они су (Теодосије, Сава Јањић и слични) први потрчали да приме косовска документа о чему имамо сведрочанство.

Дакле, ако ми не пристанемо, могу они то да држе и годину, и две, и десет, и двадесет. У једном интервјуу владика Артемије је рекао да је то релативна ствар. Дакле, најважније је, то је и Солжењицин у своје време говорио, не учествовати у томе. Знате, радите шта год знате, отимајте: отето проклето. Али ако ми то предамо, ако потпишемо и тако даље, онда је то друга прича.

Међутим, ја сам убеђен да нам је потребно да се Срби Богу врате. У једној од претходних емисија, када смо разговарали баш овде, ја сам, ако се свећате, цитирао завршницу Небеске литургије Светог Владике Николаја.^[2] Тамо је све казано. Потребно је само мало: да се Срби Богу врате, јер ако је Бог с нама, ко ће против нас?

Знате ко је био Голијат а ко чобанче Давид? Голијат је био сила, стрепеле су војске од њега. Али Давид са оном његовом праћкицом победи Голијата. Зашто? Зато што је био праведни, зато што је Бог био на његовој страни, а Богу је све могуће.

Ево, поче нам данас пост. Нека би Господ дао да што више Срба пости, да се што више Срба припреми за Свето причешће, да се што више Срба окрене Богу и ако будемо стали у Његов заклон, нема те силе које ће нас згазити, верујте.

Транскрипт истоимене емисије  која се може видети укуцавањем на претраживачу речи: Grešni Miloje: Povratak Artemija (28. 11. 2024).

^[2]  Реч је о емисији под називом Грешни Милоје Артемије је свети човек (види стр.__ове књиге)

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!