Повест о изгубљеној деци, изгубљеном броду и изгубљеном сећању: Тамо далеко, на Крфу
„Свети Фрањо Асишки“. То је онај француски брод који је превозио мртве са Вида, крај Крфа, до матице између Крфа и копна и те мртве полагао у дебело море. Готово десет хиљада мртвих, од јануара до марта 1916. године. Неки тврде и више, пошто се од доласка на Крф (почетком јануара) до краја тог месеца једноставно није ни бележило колико је мртвих, како се зову, одакле су. Брод је знао. Зато што је тај брод је Плава гробница. Тај брод је Лађа Француска. И тај брод смо ми, само што смо то заборавили.
Када на Гуглу укуцаш: „Болнички брод Свети Фрањо Асишки“, или: „Брод Свети Фрањо Асишки“, претраживач избаци гомилу католичких и хрватских одредница, историјских, географских, образовних, културних… и свакој од њих фали реч: „брод“.
Толико о томе колико сами о том броду пишемо, колико се њиме бавимо.
А брод „Свети Фрањо Асишки“ није тек тамо неки брод; јесте болнички, и вероватно је један од најзначајнијих, најjезовитијих, у нашој историји.
То је онај француски брод који је превозио мртве са Вида, крај Крфа, до матице између Крфа и копна, и те мртве полагао у дебело море. Готово десет хиљада мртвих, од јануара до марта 1916. године. Неки тврде и више, пошто се од доласка на Крф (почетком јануара) до краја тог месеца једноставно није ни бележило. То, колико је мртвих, како се зову, одакле су.
Брод је знао.
Зато што је тај брод Плава гробница. Тај брод је Лађа Француска. И тај брод смо ми, само што смо то заборавили.
Газите тихим ходом
У маузолеју на острву Виду данас седи плава девојка, за сточићем, и ћути о броду, као и о свему другом. У Српском музеју, у граду Крфу, на улазу кустос издекламује разне ствари, званичне податке, помене „Плаву гробницу“, али о броду „Свети Фрања Асишки“ ћути. Музеј ради до 2 поподне, а недељом је затворен. Маузолеј је отворен до три.
Постоје на Крфу и гробља Моравске и Дринске дивизије, постоје табле које указују на њих, постоје и споменици, а ако мало јаче гурнеш заглављена метална врата, капију, можеш и да уђеш, да обиђеш, и да ћутиш, поштујући „српски ред“ на Крфу, музејски и маузолејски. Дубока српска ћутња, над дубоким српским заборавом.
А ако ти је баш до приче, постоји мала радња, тик крај музеја, и у њој Жељко Поповић, који прича све оно што други ћуте. Успео је, на фотокопир машини, да отштампа и летак, упутство за знатежељнике, на којем је обележио сва места на којима су, на Крфу, били логори српских дивизија, гробља, болнице, официрски клубови, команде, позориште у којем је била српска Скупштина, и у којем је потписана Крфска декларација….
Упутиће те и на плажу која се зове Прасоуди, у таверну „Авро Оцеанис“, у којој ће те дочекати љубазни власник, Грк, и показати ти 106 година стару фотографију српских војника Дринске дивизије који се, баш на том месту, купају. Август је био, 1916. године. Они мршави, збуњени том великом водом, са којом су се први пут срели неких седам месеци раније.
Жељко је и сакупио текстове, сведочанства податке и објавио их у књизу коју су издали „Прометеј“ и РТС, а која се зове Крф, острво васкрсења Србије.
Апостоли наде, прометеји јада
Најпотреснији део у књизи, иначе веома корисном итинереру и догађаја, људи, интендантских, здравствених и командних мука, јесте текст Камија Ферија Пизанија, француског писца заљубљеног у Србију.
Текст, како он каже, о 30 хиљада регрута (33 хиљаде их је било), дечака од 14 до 19 година, који су, у једној колони, кренули из Србије ка Албанији, мору и спасилачким бродовима.
Стигли су само на онај један, „Свети Фрањо Асишки“. Од њих 33 хиљаде, 29 хиљада их је умрло. У путу и на Виду. Фери Пизани то каже овако, описујући оно што се догодило на Виду: „Њихов умор би сместили у кревет, и они би умрли. Нахранили би њихову глад, и они би умрли. Осунчали њихове смрзнуте удове, и они би умрли“.
Били су смештени у шаторе на којима је писало „Кахексични“, што значи: изгладнели, али је, тада, на Виду, значило – осуђени на смрт.
Кроз отвор на шатору, могли су да виде луку, и у луци тај брод. „Свети Фрањо Асишки“.
Из шатора су их, мртве и полумртве, износили и слагали на гомиле. Ружичасте, три метра високе. Одатле су их, чамцима, преносили на брод. Војници у луци су, тада, салутирали. На броду „Свети Фрањо Асишки“ спустили би заставу на пола копља. И то је све.
И тада, и данас, пошто се о тој деци ћути, свугде па и на Крфу. Нема споменика, нема приче. Они нису имали потомке, нису стигли да их имају, па је ваљда то неко оправдање. Ко ће да прича, ако не твоји. А они били ничији. Пуста деца, бесловесна. Фери Пизани пише да су, умирући на Виду, и даље викали: „Живео краљ“!
Над овом светом водом
Краљ после рата, као и сви други, није викао ништа. Ћутао је, готово разумљиво, пошто за дечију колону нико није био надлежан. Војска је бринула о војсци, а они још нису били војска. Цивили су бринули о цивилима, а они нису били цивили.
И шта је било? Па, ништа. Послао их је неко, не зна се тачно ко, показао им смер, и они кренули. Правац, ка броду. Ка ружичастој гомили. И застави на пола копља. Ка тишини.
Две комисије су расправљале случај, и обе закључиле да одговорних нема.
И од тада се и даље ћути, осим код Жељка, у магази. Ту може човек разне детаље да чује. А и ради, отворена је, до девет увече.
Остатак нашег памћења, оног званичног, има скраћено радно време.
И не стиже готово ништа, а камоли да се бави пуком статистиком. Мене, пак, није мрзело да онако по сељачки израчунам: Ако кренеш од 30 хиљада, па пет генерација, па по двоје деце, стигнеш од цифре од скоро једног милиона. Људи. Толико смо, само у тој колони изгубили.
А од Србије, преко Албаније, до Крфа, укупно је умрло, убијено, нестало, готово 250 хиљада живота.
И све то, све те приче, бројке, колоне, дивизије, и Фери Пизани, Краков, Флора Сандс, Бојић… ено га, згуснуто до саме есенције, на том острву, на којем је првих шест недеље по искрцавању падала тешка киша.
И као да пада и овог августа, као да испира последње трагове нашег сећања, на нас саме.
Зато што нам је скраћено радно време. Зато што не умемо, о себи, да испричамо причу. Као да смо ничији, као да нико за нас није надлежан. Ћутимо, и чудимо се што ћуте и остали. И што нико, после нас, неће имати о чему и коме да прича.
Ако нестанемо, зато ћемо нестати. Зато што су нам дражи митови од онога што стварно јесмо.
Зато што измишљамо, а нисмо у стању да се сетимо оног најважнијег о нама самима.
Не можемо да се сетимо брода. И деце.
И имамо једну песму, за све те живота. Ону о плавој гробници. И још једну. О лађи.
Како оно иде? Креће се лађа француска.
И зове се „Свети Фрањо Асишки“. И на њој је застава спуштена на пола копља. И неко виче: „Живео краљ!“ А неко други: „Ћути, не причај“. Радно време је завршено. И наша историја.
Нема везе. Ако вас пут нанесе на Крф, идите у ту крчму, „Авра Оцеанис“. Тамо је онај Грк. Он се још сећа. И показаће вам слику. Можда је ваш прадеда на њој, чак и ако дођете после два.
Иван В. Лалић
ПЛАВА ГРОБНИЦА
Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.
Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
Једног давног, никад допеваног рата.
Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајект што без журбе према копну хрли.
Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело,
Шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.
Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода…
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог, недохватног плода.
Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрла од мазута…
И проћи ће многа столећа, ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.
Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.
Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи
И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,
Па подневно ово сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.
Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више. А историја кошта:
Крв ипак није вода.
Крф 1985 – Београд 1989.
Аутор: Иван Радовановић
Извор: РТС
