Potresno svedočenje profesora Vladimira Majevskog o poslednjim danima i misterioznoj smrti vladike Nikolaja

18. marta 1956. godine u Saut Kananu (SAD), pod do danas nerazjašnjenim okolnostima, upokojio se Episkop žički i ohridski Nikolaj (Velimirović).

Povodom godišnjice smrti Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog koji se upokojio na današnji dan, 18. marta 1956. godine u Južnom Kananu (SAD), objavljujemo tekst profesora Pravoslavne bogoslovske akademije Svetog Tihona Vladimira Majevskog, koji je prvobitno ugledao svetlost u časopisu „Trojičko-svetosavski misionar“ jeromonaha Arsenija Tošovića, za koga neki autori tvrde da je bio „ratni i poratni ekstremni ljotićevac“. Tekst Vladimira Majevskog je, potom, i na drugim mestima preštampavan, kopiran, citiran i prepričavan. To je donedavno bio jedini izvor i jedino svedočenje o poslednjim danima i upokojenju Svetog vladike Nikolaja, dok se iz crkvenih arhiva nisu pojavila dva nešto drugačija svedočenja o istim događajima – o poslednjim danima, smrti i sahrani vladike Nikolaja: protojereja Miodraga Mije Đurića iz Lakavane i episkopa Dionisija, od kojih se ovo drugo ne može ozbiljno razmatrati kao istorijski izvor, jer je objektivnost autora, koji je i sam akter kontroverznih dešavanja o kojima je reč, diskutabilna.

Ne ulazeći u istinitost tvrdnji iznetih u tekstu, koji evidentno odiše ljubavlju i poštovanjem autora prema episkopu Nikolaju, ovom prilikom ga prenosimo u celini.

***
Vladimir Majevski: Smrt vladike Nikolaja

Moji susreti i život sa vladikom Nikolajem

Imao sam sreću da se još u svojoj mladosti prvi put sretnem sa budućim velikim jerarhom, preosvećenim Nikolajem (Velimirovićem). Tada sam ja prvi put doputovao u Srbiju da bih kao dobrovoljac stupio u srpsku vojsku u vreme balkanskih ratova 1912 — 1913 g. Na taj način, moje poznanstvo sa vladikom Nikolajem, počelo je još pre 45 godina. Posle balkanskih ratova, vratio sam se u Rusiju i u početku 1920 g. već kao emigrant, ponovo sam doputovao u Srbiju. I živeo sam u tadašnjoj Jugoslaviji više od 24 godine, dolazeći često, lično ili po službi, u dodir sa preosvećenim Nikolajem, tada već Episkopom bitoljskim, a posle žičkim.

Rat i došla nemačka okupacija, koja nam je donela stradanja. Obojica smo bačeni u tuđinu: bili smo lišeni slobode, a posle poslati u Nemačku, u koncentracioni logor. I tek posle Drugog svetskog rata, ponovo smo se sreli u SAD; zajedno smo služili u duhovnoj školi i živeli u jednoj kući sve do Vladičine smrti 18. marta 1956. godine.

Te 1950. godine mnogo sam postradao u Njujorku prilikom jedne automobilske nesreće. Vladika Nikolaj saznao je o ovom iz novina, pa me je posećivao u bolnici. A kada su me posle dvomesečnog lečenja prevezli u privatni stan, on me je još češće posećivao i ostajao u dužem razgovoru. Obojica smo bolovali od iste bolesti: od nostalgije. No, razume se, vladika je stradao mnogo više, jer ja sam proveo u emigraciji više od 30 godina i zato je moja duševna rana postala manje bolna, a preosvećeni Nikolaj bio je novi emigrant i njegova sveža rana krvarila je neizdrživo.

Oporavivši se od teških povreda, vratio sam se na službu u Duhovnu Seminariju pri Manastiru Sv. Tihona, država Pensilvanija. I kad sam saznao iz razgovora sa vladikom Nikolajem da sadašnji srpski episkop u Americi, Dionisije, ne pokazuje prema njemu, zasluženom jerarhu i velikom pravoslavnom bogoslovu, ne samo dužnu pažnju, nego uopšte NIKAKVU, ja sam odmah podneo pitanje o tome da se preosvećeni Nikolaj pozove u našu seminariju. I uskoro zatim, ja sam o ovome i lično govorio sa vladikom. Ali, mene je iznenadila njegova reakcija na to: od iznenađenja on se zaplakao kao dete; zahvalio se srdačno i ispričao tad još teži fakt rđavog odnosa prema njemu sadašnjeg episkopa Dionisija.

Od septembra 1951. godine mi smo bili radosni zbog dolaska preosvećenog Nikolaja u našu seminariju. Vladika je predavao Dogmatsko i Pastirsko bogoslovlje. A od jeseni 1955. godine, posle smrti našeg rektora episkopa Jone, preosvećeni Nikolaj jednoglasno je izabran za rektora naše seminarije, na kojoj ga je dužnosti i smrt zadesila. U krugu manastira, u živopisnoj okolini nad urvinom i malom rekom, za kojom je jezero u šumi, a koja se prostire u daljinu do jedva zametnih gora, — nalazi se beli dom na dva sprata, u kome je vladika Nikolaj proveo svoje poslednje godine. Dom ovaj ne blešti nekom neobičnom zamišlju arhitekturnog plana i bogatstvom ukrasa; ne pada u oči ni to da je nov. Godine su ostavile svoj pečat na ovaj usamljeni dom, koji ako i ne blešti spoljašnjim izgledom, to raspolaže unutra potpunom američkom udobnošću. Skroman je ovaj dom, no daleko u okolini svi znaju da je to bivša letnja rezidencija mitropolita, koji su doputovali u manastir. A poslednjih godina živeo je ovde veliki pravoslavni jerarh, srpski Episkop Nikolaj.

U životu mi često vidimo da pravda Božja, taj oganj koji mami putnika u daljinu prepunu čarobne lepote — ne boravi u raskošnim dvorcima, nego u prostim skloništima i čak kolibama. Svetlost Hristova svetli ponekad i u takvim skromnim kućicama pored kojih mi često prolazimo, ne obraćajući na njih nikakvu pažnju. Hristos je posećivao kao nebeski Gost kolibe siromaha i prostih ljudi ponekad čak i više, nego velikolepne palate gordih bogataša i naduvenih mudraca. Uđimo i mi u ovu skromnu kućicu i pogledajmo šta je tamo… Pred nama je bela veranda, pokrivena s tri strane mrežom; kroz unutrašnja vrata stupamo u veliku vizitnu sobu i dalje u trpezariju i veliku kuhinju, a s desna nalaze se dve sobe za stanovanje. Drvene stepenice vode na drugi sprat, gde ima pet spavaćih soba sa svima udobnostima. Eto, tu je i bio stan preosvećenog Nikolaja.

Sve poslednje godine živeo sam i ja u tome domu ne samo pod jednim krovom sa vladikom Nikolajem, nego i, takoreći, soba do sobe. Zato, imao sam sreću da iz dana u dan ne samo gledam njegov život i rad, nego smo proveli i mnogo vremena u nezaboravnim razgovorima, kad je vladika bez okolišenja saopštavao svoje ogromno duhovno iskustvo i s potpunim poverenjem izjašnjavao se o mnogim životnim pitanjima..

U prvo vreme živeli smo u tome domu samo nas dvojica: Vladika Nikolaj i ja. I tek posle dve godine uselio se u donji sprat još jedan profesor, takođe samac. Sve to vreme bio je vladika Nikolaj u bliskom dodiru sa mnom, ne samo zato što me je poznavao desetine godina i lepo se odnosio prema meni, no i zato što smo živeli u usamljenosti, daleko od seminarije i njenog internata za učenike iz razreda, kuda su Vladiku, u vreme nepogode, vozili automobilom. Vladika je imao kelejnika, koji je dolazio iz manastira, a učio je seminariju. Vladika ga je mnogo voleo. To je bio jerođakon, o. Kiril Bulaševič, koji se sad u činu jeromonaha podvizava na Aljasci. On je pola-Rus pola-Srbin: otac mu je bio ruski pomorski oficir, a majka Srpkinja. Sve vreme mi smo provodili u usamljenosti, predani sami sebi.

Vladiku su retko posećivali gosti-Srbi, većinom iz Njujorka i Lakavane. Ovde u zgradi Sirotinjskog Doma, Srbi su priređivali ponekad svoja skromna praznovanja da bi na njima mogao učestvovati i njihov dragi arhipastir i da bi mogli doći s njim u bliži dodir i čuti njegove mudre savete. I ovim gostima svojim, izgledalo je, vernim poštavaocima, Vladika Nikolaj se mnogo radovao. Nažalost, ove posete bile su retke i kratke, svega jedan do dva dana. Češće je dolazio T. Topalović iz Njujorka i o. Miodrag Đurić iz Lakavane.

U udaljenosti približno jedan kilometar od našeg doma, nalazi se veliko zdanje Sirotinjskog Doma, takođe na manastirskoj zemlji. Ovim Domom upravlja sveštenik o. Sergije Seminin, koji ima porodicu: matušku i kćeri Mariju i Kiru. O ovoj porodici treba reći nekoliko reči ne samo stoga što su svi njeni članovi doputovali iz Jugoslavije i mnogo poštovali Vladiku Nikolaja, nego stoga što je tu porodicu Starac naročito cenio i nežno voleo. Dešavalo se da bi on i po dva puta na dan odlazio k njima na viđenje i da posedi 15-20 minuta i popije tursku kafu. Svi članovi ove dobre svešteničke porodice, zajedno sa decom Doma, ukazivali su poštovanom Avvi ljubav i uslužnost. I teško je prebrojiti sve usluge, kojima su se oni starali da obraduju Vladiku Nikolaja: gotovili su njegova omiljena srpska jela, izvršavali svemoguće poruke, pakovali njegove pakete za otadžbinu i glavno — gostoljubivo primali ga kod sebe i smeštavali doputovale Srbe; ustupali prostorije za srpske trpeze i pomagali pri priređivanju njihovih proslava. A pri najmanjem pobolevanju vladike Nikolaja, cela porodica oca Seminina služila mu je uslugama.

Kao što je gore rečeno, vladika Nikolaj predavao je u seminariji Dogmatsko i Pastirsko Bogoslovlje. I ispunjavao je on ove svoje dužnosti sa izuzetnom ljubavlju. Zato je i ostavio za sobom duboki trag u dušama slušalaca, svešteničkih kandidata, na celu njihovu potonju životnu delatnost. I svi njegovi bivši slušaoci, od kojih su mnogi već pastiri amerikanske Rusije, s ljubavlju sećaju se svoga preosvećenog nastavnika i rektora.

Nije obična i suva dužnost privlačila slušaoce na njegove lekcije, nego nešto sasvim osobito, što se moglo čuti i osetiti tamo. Lekcije vladike Nikolaja nisu nosile karakter blistavih fraza, učenih termina i inostranih reči; u njima nije bilo spoljašnjeg bleska, koji obično na veoma kratko vreme obraća pažnju slušalaca; nisu ona ni pritiskivala masom učenosti. Ali su zato zadivljavala dubinom i usredsređenošću, ognjenom verom, neobičnom jasnošću objašnjenja i prostotom, koja je napominjala o ogromnom znanju i religioznom iskustvu predavača. Zato je vladika Nikolaj opravdano nazvan izuzetno obdarenim profesorom, koji je znao da utiče na mlade i da privlači sebi ne samo pažnju svojih slušalaca, nego i srca njihova. A to i jeste najvažnije. Lekcije njegove bile su originalne i interesantne, koloritne i žive. One su potpuno vezivale pažnju i držale su je neoslabnom.

Ovaj znameniti i iskusni jerarh-bogoslov i mislilac, držao je svoje lekcije s takvim dubokim poznavanjem predmeta i, rekao bih, nadahnućem, da su na njegove lekcije dolazili ponekad i drugi nastavnici. Svi su hteli da čuju i da se pouče u velikog bogoslova i poznavaoca duše ljudske. Neobično pažljiv i savestan u svima svojim postupcima, u odnosu prema studentima Vladika Nikolaj bio je veoma snishodljiv. On je cenio samo slobodna naprezanja učenika i bio je daleko od svih veštačkih mera, od svakog prinuđavanja. Slične mere potpuno su bile tuđe njegovom duhu i protivne njegovoj dobroj prirodi. Njegova kelija bila je uvek otvorena za studente; svakome on je bio gotov da da savet, sva neophodna obaveštenja, a često i potrebnu zaštitu. I neprestani srdačni odnosi sa svojim vaspitanicima u toku svega prebivanja Vladike Nikolaja u našoj seminariji, imali su za njihovo obrazovanje i religiozno vaspitanje ogromni značaj. To su dobro razumeli sami vaspitanici i umeli visoko ceniti takav odnos k njima sa strane osobitog nastavnika, a docnije i rektora.

I taj odnos naglasio je i student u svojoj posmrtnoj reči, kada je, lijući suze, rekao da je vladika Nikolaj bio za njih ne samo nastavnik i rektor, no i otac rođeni. Osim svoga nastavničkog rada, Vladika Nikolaj za vreme svoga boravka u našoj Sv. Tihonovskoj duhovnoj seminariji, mnogo je vremena i pažnje posvetio bogosluženju i propovedništvu. S pravom se može reći da nije gotovo bilo ni jedne nedelje, a još manje prazničnog dana, da on ne bi služio u manastirskom hramu i propovedao na ruskom ili engleskom jeziku. Propoved na engleskom bila je nužna stoga, što su većinu manastirskih parohijana činili farmeri, koji su davno doputovali u Ameriku (ili se i rodili ovde) i ruskog jezika nisu znali.

Vladika Nikolaj propovedao je obično na evangelske teme, izvodeći mudre zaključke i poučavajući slušaoce u vezi sa savremenim životom i događajima. I činio je to toliko mudro da je svaka njegova reč pouke padala u dušu slušalaca. Gotovo uvek je propovedao i student najstarijeg razreda seminarije, koji je bio na redu… Ali i ove mlađe propovednike pripremio je za njihovu propoved Vladika Nikolaj. Poslednje dve godine on ih je, naime, pripremao za propovedništvo, uzevši tako na sebe i treći predmet, tj. Omilitiku. Vladika bi obično u razredu govorio o temi buduće studentske propovedi; zatim bi student dolazio k njemu u keliju sa svojim planom zamišljene propovedi i, najzad, dolazio još jednom sa napisanim tekstom. I tada, govorio je konačno propoved pred vladikom – nastavnikom. Tek posle ovog, dobijao je pravo da propoveda u hramu. Tako je brižljivo pripremao mnogoiskusni Arhipastir svoje pitomce za odgovorno delo propovedništva.

U toku školske godine, pozivani su svi studenti naše duhovne seminarije sa njihovim horom na parohije kako bliske tako i udaljene. Pozivani su oni sa misionarskim ciljevima: tada bi se vršilo svečano arhijerejsko bogosluženje, na kome su studenti prisluživali, čitali, pevali i propovedali. Obično su nastupala dva propovednika, a zavisno od sastava parohije: govorili su na ruskom, na engleskom, a nekad i na karpatoruskom. Za sve ove propovedi pripremao ih je Vladika Nikolaj. I treba priznati, pripremao ih sa marljivošću, strpljenjem, ljubavlju i velikim svojim iznenađujućim iskustvom. Zato i sada mnogi parohijski sveštenici sećaju se s radošću da ih je spremao za pastirsku službu, učiteljstvo i propoved veliki Jerarh, preosvećeni Nikolaj srpski. I što se baš njegov potpis nalazi na njihovim diplomama, to je za njih od svega dragocenije i mnogo više i od diplome univerzitetske.

Treba žaliti da se ovim darom nije koristila Srpska Crkva u toku 15 godina.

Duhovni lik vladike Nikolaja

Pored spoljašnjeg postoji još i unutrašnji svet. On je prepun takvih dubina i takvih tajni, kakvih ne nalazimo nigde u svetu spoljašnje aktivnosti makar koliko da je ona visokog stepena. I u tome svetu nalazi se zrno večnog života. Tu je i samo nebo. Ovaj svet ne zauzima nikakav prostor, ali makar koliko da se mi udubljujemo u njega, on nam sve više izgleda neobuhvatan i nepopunjiv. U tom unutrašnjem svetu nalazi se osnova svega našeg života. Iz toga unutrašnjeg sveta osvetljava se ceo poredak ličnog života, a takođe i život ljudi oko nas, — vidljivi svet sa hiljadama najrazličitijih njegovih pojava. U tome svetu može da bude malo spoljašnjih znanja, činjenica spoljašnje aktivnosti. No pored ove nevidljive oskudice dela, u njemu može da bude dubina poznanja sebe i svega što nas okružava.

Ovde je onaj dragoceni jevanđelski biser. Genijalni naučnik može da bude slep u upoređenju sa takvim čovekom. I Spasitelj kaže da je Njegovo učenje neshvatljivo mudracima spoljašnje mudrosti. I Apostol svedoči da je propoved o krstu za tu spoljašnju mudrost ili jedino sablazan ili jedino bezumlje. Može se gledajući ne videti i slušajući ne čuti.

Eto, ovaj život duha i bio je život Vladike Nikolaja za sve vreme njegova življenja, do poslednjeg daha. Time je on bio silan i slavan. Taj život duha davao je osobiti otisak celom njegovom životu i radu i stvorio mu takva utvrđenja, o kojima drugi nisu mogli ni misliti. Iz toga unutrašnjeg svog sveta on je radosno gledao na ceo spoljašnji svet sa hiljadama njegovih prostih i složenih pojava. Taj svet davao mu je mogućnost da se održi i tamo, gde su se drugi bez ikakvog boja predavali i propadali. On mu je svetljavao sve takvom svetlošću, čega su se uzalud hteli da domognu drugi ljudi spoljašnjim sredstvima.

Tamo gde su ljudi bili i slepi, i bezosećajni i tužni, vladika Nikolaj nalazio je mogućnost da bude radostan i beskonačno saosećajan. Tamo gde mnogi kao slepci nisu ništa videli, on je svojim duhovnim okom sve prozirao. I dobijala se interesantna slika. U jednim i istim pojavama on i drugi ljudi videli su do suprotnosti potpuno različite strane. Čitali su istu knjigu života, a razumeli potpuno različito baš kao da su čitali neke nikom poznate klinaste natpise.

Proniknimo makar na nekoliko trenutaka u ovaj osobiti unutrašnji svet Vladike Nikolaja i pogledajmo šta je tamo. Vladika Nikolaj bio je izuzetno dubokoverujući i pronicljivi religiozni čovek. Njegova vera u Boga nije se određivala suvim formulama i raznim filosofskim odredbama. To je bila živa vera u živoga Boga, koji je toliko i neprestano blizak čoveku da je to teško i predstaviti ljudskim jezikom. On je predstavljao Boga bližim čoveku i od samog vazduha koji nas okružava, bližim i od tela našeg. On je predstavljao Boga kao Onoga koji boravi u najskrivenijim nedrima naše duše. I u prirodi svud, od najmanjeg delića prašine do ogromnih pojava, — Vladika Nikolaj video je i sozercavao Boga. I to stalno osećanje blizine Božje u odnosu prema čoveku, izražavalo se pre svega u molitvi.

Molitva je za mnoge — prazan zvuk, formalno vršenje religioznosti. Za Vladiku Nikolaja ona je bila svečana himna u čast Onoga, Koji drži sve u Svojoj svemogućoj, premudroj i blagoj desnici. Molitva — to je živa beseda čoveka o tome šta je za njega od svega najdraže na svetu i u celoj večnosti. Eto zašto su često zaticali Vladiku Nikolaja da se moli. U svojoj sobi on je s izuzetnim usrđem vršio molitve i čitao službe. A u pojedinim napomenama nalaze se interesantne zabeleške o tome, kako se on borio s ljudskim slabostima pri molitvi.

Vladika Nikolaj, ovaj retki molitvenik, pričao je kako se mnogo borio sa sobom, prinuđavajući se molitvi. I, posmatrajući ga u toku mnogih godina, videli smo sliku njegove velike borbe sa sobom. Kao stražar, koji stoji na opasnom stražarskom mestu, budno gleda on svud i na sve što se događa okolo njega. I tako iz godine u godinu gledao je i bdeo ovaj veliki jerarh okolo sebe. I kad samo u mislima predstavimo sebi ovo, to nas sama sobom iznenađuje ogromnost njegove unutrašnje borbe.

Navešćemo nekoliko misli — primedbi vladike Nikolaja o molitvi: “Na molitvi nije bilo dovoljno pokajanja…”, “Pri molitvi pobuda pokajanja, no ne u dovoljnoj meri…”, “Čitao sam pokajnički kanon.” “Uznemirenje pri čitanju kanona”, “Nije bilo dovoljno dobrog raspoloženja pri čitanju”. “Molio sam se iskrenije i toplije nego prošli put…” itd. Ove kratke primedbe osvetljavaju mnogo tajnu života, koja se odvijala u ovoj dubokoverujućoj duši. O kakvoj sili i čistoti duha svedoče one! To što za mnoge i ne postoji, i potpuno promiče iz polja pažnje, ovde se zapaža sa svima najmanjim podrobnostima i nijansama.

Vladika Nikolaj molio se ne samo u svojoj sobi. Može se reći da se on molio svuda. Molio se na šetnji, idući u hram ili seminariju. Kad je bilo lepo vreme, on je hodao nenaseljenom alejom, a u to vreme njegova usta su se pomicala, nešto šaptala; pogled je bio usredsređen na nešto unutar. Zastajao je… stajao na nekoj nevidljivoj unutrašnjoj tačci – Molio se i šetao po manastirskom groblju.

Ja sam i ne jednom potpuno neočekivano nailazio na njega i zaticao ga na molitvi. Dobro pamtim ove trenutke. Eto, on stoji iza grana gustog jorgovana, gotovo potpuno sakriven u njegove grane. Sunce obasjava svojom svetlošću svu zemlju. Čisti prozračni vazduh drhti. Svuda tišina. Priroda kao da vrši svoje bogosluženje – i gle, usred ovog služenja prirode i služitelj Božji — gologlav i sede kose, stoji i čita hvale i blagodarenja Tome, koji je mudro sve sazdao i Koji nam je tako blizak; čije se disanje čuje u svakom i najmanjem grmu, listiću, travci, mirisavom cvetku. Pogled svetitelja obraćen je nebu, a usta šapću molitve. I u silnom molitvenom raspoloženju, sve više sagiba se glava sedog Starca.

No ako bi Vladika primetio da se neko približava, to je on brzo uzimao obični položaj, ne dajući da se vidi čime se zanimao… Ja sam se uvek starao da se u sličnim slučajevima neopažen skrijem, da ne narušim molitveno raspoloženje Starca.

Ali treba reći da se Vladika u svome životu nije ograničavao samo molitvenim podvizima i sozercanjima. Svoju veru u živog Boga, Kome je ime Ljubav, on se neprestano starao da pokaže i delom. I u tom pogledu on je bio neobično visok i velik, tako da se ni mnogi monasi podvižnici koji su se udaljili u manastire, ne bi mogli uporediti s njim. On je bio nesrebroljubac u doslovnom smislu ove reči. Sve što je dobivao od mnogobrojnih poštovalaca — uvek je davao nevoljnima. Zato je i umro kao potpuni siromah.

Moglo bi se govoriti i o mnogo čemu drugom i osobitom, što se događalo u beloj kućici u krugu Sveto — Tihonovskog manastira, gde je tiho proživeo Vladika Nikolaj poslednje godine svoga života. Ali vreme i mesto ne dozvoljava nam da zagledamo podrobnije u tajna mesta duše velikog arhipastira koji je živeo ovde. No mi verujemo da će doći vreme, kada će se ponovo i ne jednom pregledati sve, što se preživelo u ovoj kućici. I tada će se o svemu ispričati vernim poštovaocima velikog Nikolaja. Duhovni lik vladike Nikolaja još više će tada izrasti i još više učiniti da se sagnu pred njim glave i srca ne samo poštovalaca, no i srca gordih, koji mnogo misle o sebi, nerazumnih neprijatelja Avve.

Slobodno vreme od posla u seminariji vladika Nikolaj posvećivao je, uglavnom, naučnom i književnom radu. I taj rad predstavlja najvidniju, najbogatiju stranu njegove delatnosti u toku celog njegovog boravka ne samo u Sveto-Tihonovskoj duhovnoj seminariji, nego i uopšte u Americi. U njoj su se najbolje projavili njemu svojstveni talenti: opširnost znanja, učenost i trudoljubivost. Pri upoznavanju toga njegovog rada, začuđuje njegova neobična plodnost. Vladika je pisao mnogo, pisao neprekidno i o različnim pitanjima. Može se s pravom reći da je njegov bogoslovski rad kao pisca pretstavljao za njega neophodnu potrebu bez koje se on nije mogao osećati zadovoljan. Pero njegovo nije znalo za umor i vrlo se često događalo da je on istovremeno pisao nekoliko dela. I vladika Nikolaj ostavio je bogato literaturno nasleđe. No, nažalost, ono je svud razbacano i predstavljaće veliki napor da se saberu njegova dela na raznim jezicima i opišu. Sve ostalo slobodno vreme, mnogo vremena, vladika Nikolaj posvećivao je molitvi u ćeliji, čitanju. I ja koji sam poslednje godine živeo s njim “soba do sobe” čudio sam se neobičnoj trudoljubivosti toga izvanrednog starca – svetitelja. To je bila velika milost Božja prema ovome velikom služitelju Njegovom, arhipastiru i molitveniku. Sate provodio je vladika Nikolaj za pisaćim stolom, okružen hrpom knjiga, svežnjima hartije, rukopisima i knjigama sa zabeleškama. On je učestvovao u mnogim izdanjima i gotovo svake godine izlazila je iz štampe njegova nova knjiga; nekad i više. Pisao je na srpskom, ruskom i engleskom; bivalo je da je pisao i na nemačkom, pošto je odlično vladao i tim jezikom. No nije voleo pisaću mašinu i izbegavao je da diktira; pisao je po starinski — rukom i čitko tako da je to svak mogao lako i slobodno da čita. Mnogo vremena posvećivao je vladika ispravci poslednjih korektura svojih dela, koja su se štampala. No dosta se trudio i nad tuđim rukopisima, koje su mu u izobilju slali besposleni „književnici“.

Mnogo je vremena išlo na opširnu korespondenciju, zato što su se obraćali k njemu sa svih strana sveta za savet, blagoslov, obodrenje. Mnogo su pisali i iz otadžbine. Uopšte, vladika Nikolaj poslednjih godina najviše je vremena posvećivao molitvi i srpskom delu. No, nažalost, koliko smo mi mogli videti, za života vladici nisu posvećivali dovoljno pažnje i brige, a, izgubivši ga, stali su plakati i žaliti što nisu sačuvali velikog starca, nisu mu ukazali potrebno staranje. O tom će biti još govora, a sad da se vratimo opisu života vladike u usamljenosti, u blizini manastira.

Poznato je da je vladika Nikolaj bio ne samo istinski, nego i hrabar rodoljub. On se potpuno predavao interesima svoje otadžbine, i stradao je njenim stradanjima. Stoga je svoje nasilno odvajanje od nje bolno preživljavao. Nostalgija je kod njega bivala ponekad velika i bolna. U tim časovima njemu je teško bilo ostajati samim, pa je dolazio u moju sobu potpuno slomljen i gotovo očajan. Mnogo je bolelo njega i to što je bio potpuno odstranjen od života Srpske crkve. I mnogo mi je on govorio tad o svemu tom, ali nije još nastalo vreme da se predaju javnosti ti razgovori starca, koje sam ja sve pažljivo zapisivao.

A dolazio je vladika Nikolaj k meni zato, što sam ga ja u našoj usamljenosti delimično mogao razumeti. Preko porodice ja sam bio blizak njegovoj otadžbini, proživevši u Srbiji više od 26 godina, vezan s njom radostima i stradanjima. Osim toga, svojim skromnim delima bio sam vezan sa Srpskom crkvom, koju sam iskreno voleo. Mnogo smo mi tad govorili — iskreno, od srca i prosto. Kako sam mogao, ja sam ga tešio, i što je bilo moguće predavao njegovim bliskima. Pisao sam i ispunjavao njegove poruke, kad se vladika sam bilo iz kojih razloga nije mogao obratiti ovom ili onom licu. Jednom, potišten osećanjem nostalgije, vladika Nikolaj pokazao je žaljenje što nije imao frule, na kojoj je iz detinjstva voleo da svira. Ja sam odmah pisao episkopu prizrenskom Vladimiru (Rajiću) i uskoro dobio sam od njega frulu, koju je lepo bio obradio neki od poštovalaca vladike Nikolaja. Sećam se kad sam je predao Avvi, starac se kao dete obradovao, jer je frula bila iz drage njegove otadžbine i podsećala na nju. I docnije često, kada je vladika — uvek izuzetno delikatni — pretpostavljao da svi u našem domu spavaju, razlegali su se zvuci frule, melodije dragih srpskih pesama. To je starac – vladika, — kao u starini Juval (1, Mojs. 4,21) ili Roman Slatkopevac, — svirao drage mu srpske melodije i plakao. I kad sam dvaput slučajno posle toga ušao k njemu u sobu, zatekao sam starca u suzama. Ali plakao je ne samo on — plakao sam i ja, budući da sam još mnogo ranije izgubio otadžbinu. I nama obojici teško je padalo da ostavimo kosti u dalekoj tuđini.

Mi smo se tako približili pitanju, koje je krajnje bolno u tim uspomenama, a naročito pitanju o nebratskom odnosu crkvene vlasti prema najstarijem i najzaslužnijem svome sabratu, prema vladici Nikolaju za vreme poslednjih godina njegova života. U godinama tužnog i gorkog emigrantskog života. I, čuvajući potpunu objektivnost nezainteresovanog i stranog posmatrača, mora se reći da je taj odnos bio ne samo nebratski, nego je često prelazio u otvoreno neprijateljstvo prema velikom imenu i popularnosti vladike Nikolaja. Često je ono prelazilo granicu žestokosti prema starom i nemoćnom velikom jerarhu. Govore da je glavnim motivom takvog odnosa bila ljudska zavist. Mi ne smatramo sebe kompetentnim za suđenje takvog odnosa i ostavljamo to potpuno savesti krivaca takvog odnosa. Bog i istorija reći će svoj sud. A pisma i razgovore o tome pitanju samog vladike, mi ćemo navesti drugi put i na drugom mestu.

U svakom slučaju, pri postojanju velikih mogućnosti i sredstava, crkvena vlast ostavila je svoga znamenitog jerarha, velikog i poznatog u celoj Pravoslavnoj Crkvi, bez neophodnog staranja i pažnje. Osim toga, kada su se životni uslovi vladike Nikolaja poboljšali, to neprijatelji njegovi pokušali su čak da ih pogoršaju. Kada se saznalo da je vladika Nikolaj pozvat za nastavnika naše seminarije, to već kroz nekoliko dana, sa velikom žurbom doleteo je (u doslovnom smislu te reči) nadležni srpski episkop i, sa svojstvenom mu grubošću, zahtevao da bi starac napustio našu seminariju. Bila je očigledna želja da bi se vladika Nikolaj ponovo našao u nuždi i nespokojstvu. No toga puta starac nas je začudio čvrstinom i odlučno je odbio da izvrši zahtev nemilosrdnog sabrata.

No ta borba skupo je stajala izmučenog vladiku Nikolaja: potpuno slomljen moralno i fizički, odležao je u postelji više od dve nedelje pod pažnjom amerikanskog lekara i manastirske bratije. I tad nam je i rekao: „Zapamtite, ako ja umrem ovde, to i sahranite me ovde… na manastirskom groblju. Ovde sam ja našao mir i srdačnu pažnju dobrih ljudi. Molim se i radim na korist Crkve… pa neka se ovde i kosti moje upokoje. A tamo… možda će ih nekad preneti u otadžbinu.“ To je on docnije često pominjao i ponavljao. A jednom, šetajući sa inspektorom seminarije, takođe dobre starosti, po manastirskom groblju, rekao je: „Evo tu bi nam bilo dobro obojici da se upokojimo“ — i pri tom je pokazao na mesto u blizini groba profesora Spektorskog, koga je mnogo cenio.

No sve to sad već nije bitno. Vreme je prolazilo. Ali za sve vreme boravka vladike Nikolaja kod nas, ni jednom ga nije posetio nadležni srpski episkop; nikad nije govorio na telefon, niti se raspitivao o starcu – sabratu. Početkom jeseni 1955. godine umro je rektor naše duhovne seminarije, preosvećeni Jona, i naš profesorski savet obratio se Arhijerejskom Saboru s molbom da nam odrede vladiku Nikolaja za rektora. I uskoro je Sabor rado udovoljio tu našu opštu molbu. No, kao što je to bilo i prvi put pri naznačenju vladike Nikolaja za našeg profesora, naš mitropolit iz delikatnosti, ponovo se obratio za odobrenje nadležnog srpskog episkopa. I eto, tu se dogodilo ono što je sve nas iznenadilo svojom neočekivanošću, a vladiku Nikolaja teško pogodilo. No na tome pitanju, s obzirom na njegovu veliku važnost, potrebno je zadržati se duže.

Od smrti našeg bivšeg rektora, episkopa Jone, od 26. novembra 1955. g. vladika Nikolaj mirno je proveo sve to vreme kao novi rektor. A 12. marta iduće godine kad sam se ja spremao na nekoliko dana u Njujork, u našu Mitropoliju, pozdravljajući se s vladikom, primetio sam da je on neobično uznemiren i nervozan. Ja sam ga pitao za uzrok, ali je vladika u početku ćutao, a posle tiho dodao: „Ne, nije mi ništa“… Zatim je rekao: „Kad budete u Mitropoliji, saznajte kakvo je to tamo pismo. Izgleda da se mene tiče“. Ja ovome nisam tad pridavao značaja i kad sam idućeg dana bio u Mitropoliji, zaboravio sam o toj napomeni vladike Nikolaja o pismu. Ali, kad sam hteo, po svršetku svojih poslova, da pođem iz kancelarije, obratili su se k meni s molbom: „Vi znate srpski jezik i prevedite nam tačno ovo srpsko pismo“. Ja sam uzeo pismo, koje je bilo upućeno od nadležnog srpskog episkopa mitropolitu. I čim sam pročitao prve redove toga pisma, odmah sam shvatio da je to upravo ono pismo za koje me molio vladika da se raspitam. Ova se pretpostavka docnije potpuno potvrdila. Ovo pismo potpuno izuzetno po formi i sadržini, toliko je karakteristično za razumevanje svega što se dogodilo, da smatram nužnim navesti njegov sadržaj makar i skraćeno… „Vi ste molili za moju saglasnost“, pisao je episkop Dionisije, ruskom mitropolitu, — „da rektor u Vašoj seminariji bude srpski episkop Nikolaj. Njegovo preosveštenstvo, episkop Nikolaj još od pre zna dobro moje mišljenje o tom pitanju (razume se odrečno! V. M.). A za dozvolu on treba da se obrati patrijarhu u Beograd. No, nastaje još pitanje: prelazi li episkop Nikolaj istovremeno u Vašu rusku jurisdikciju? To je samo po sebi razumljivo ako on bude služio u Vas“…

IZLIŠAN je svaki komentar ovome pismu. Ono je uvredljivo za svakog čoveka, a pogotovo za zaslužnog starca — jerarha, koji je bio ukras ne samo svoje, nego i cele Pravoslavne Crkve. Osim toga, u pismu je bila jedna očigledna netačnost. Tu se govori da „nastaje pitanje prelazi li episkop Nikolaj u rusku jurisdikciju“. Ali takvom pitanju prosto nije bilo mesta i baš eparhijski arhijerej odlično je znao da o tome nikad nije bilo reči. To nikad i niko nije predlagao vladici Nikolaju, znajući o njegovom isključivo srpskom rodoljublju. Uopšte, u našoj jurisdikciji su bili radosni što su mogli omogućiti miran život velikom pravoslavnom jerarhu i bili su ponosni da će on mrvice svog ogromnog znanja predati budućim pastirima. Ali misao da se pridobije on za našu jurisdikciju nije nikome ni na pamet padala, jer to se uopšte nije zahtevalo. Takva misao rodila se jedino i samo u glavi nepomirljivog protivnika vladike Nikolaja. Ova misao episkopa Dionisija o „jurisdikciji“ utoliko je čudnovatija, budući da je sam njegov bivši sekretar, arhimandtir Firmilijan, sada profesor naše seminarije u Njujorku, a mitropolit bugarski, Andrej, njen dekan. I ni jednom od njih nije padalo na pamet da menjaju svoju sopstvenu jurisdikciju. To je odlično znao i episkop Dionisije. U čemu je onda stvar?

No, vratimo se našem kazivanju o poslednjim danima života vladike Nikolaja. Obaveštenje o sadržaju pisma eparhijskog arhijereja našem mitropolitu — vladika Nikolaj dobio je nekoliko dana pre moga odlaska u Njujork. I zato, kao što je gore rečeno, on je bio toliko silno uznemiren i molio me da se o navedenom pismu raspitam u Mitropoliji.

Treba još napomenuti da se nekoliko dana pre ovoga pojavila u srpskoj novini, koju je dobijao vladika Nikolaj, vest da se on opasno razboleo. On nam je sam o tome govorio i pri tom sa bolom dodao: „Rano hoće neprijatelji da me sahrane… Ali daće Bog da ja još poživim“. To je bilo 11-12 dana pre iznenadne smrti vladike Nikolaja.

A sad, s teškim osećanjem, prelazim na najdelikatniji deo uspomena. U toku poslednjih godina života vladike Nikolaja kod nas, u manastir je dolazio jedan Srbin novi emigrant. Vladika nije bio tim naročito zadovoljan i tuđio se od njega, nemajući potpuno poverenje. I eto ovaj Srbin, — posle odsustvovanja više od jedne godine — najedanput se PONOVO pojavio kod nas u vreme ciče-zime i velike vejavice, uoči iznenadne smrti vladičine, a naime u subotu 17. marta 1956. godine.

Zbog velikog snega i nemogućnosti korišćenja automobila, vladika se preselio na nekoliko dana u zgradu seminarije, bliže manastiru i hramu. I uveče te subote, posle večere, ulazio je u sobe seminarista. Govorio je s njima o liturgiji sutrašnjeg nedeljnog dana, kada je imao da propoveda, putujući na parohiju, seminarist najstarijeg razreda. Ulazio je vladika i kod sekretara seminarije i predao mu neke potpisane papire… Oko 10 časova uveče seminaristi su videli kako je Srbin ulazio u spavaću sobu vladike. A posle 11 časova oni su videli kako je on sa priborom za kafu ulazio u umivaonicu po vodu, rekavši im da hoće da gotovi za vladiku crnu kafu.

Seminaristi su bili mnogo iznenađeni da je tako dockan vladika zaželeo da pije kafu, koju je u poslednje vreme uopšte izbegavao po propisu lekara.

Kad je i kako Srbin otišao od vladike, — niko nije video. Tu se i prekida sve što je uopšte poznato o poslednjim časovima vladike Nikolaja.

Idućeg dana, u nedelju 18. marta, svi seminaristi sa o. inspektorom i pevačima otputovali su u 7 časova ujutru u daleku parohiju, na misionarsko putovanje. A vladika Nikolaj trebalo je da služi u manastirskom hramu. U određeno vreme zvono je zvonilo i u hramu su se spremili za doček vladike. No, on se nije pojavljivao. Tad je iguman o. Vasilije otišao u seminariju i zakucao na vrata vladičine ćelije, ali odgovora nije bilo. Vratio se u manastir i obavestio nastojatelja i rešili su da čekaju vladiku.

I baš posle 15-20 minuta čulo se telefonsko zvono: saznalo se da se eparhijski srpski episkop, koji se nikad ranije nije interesovao za zdravlje vladike Nikolaja, najedanput raspituje za njegovo zdravlje… Svi su se iznenadili u manastiru, zato što su svi znali da se nikad ranije nije pokazivala takva pažnja prema vladici Nikolaju. Porazgovarali su, razmislili i nastojatelj je sam otišao u seminariju. Zakucao je na vrata, ali takođe odgovora nije bilo.

Tad je silom otvorio vrata. I video je ovakvu sliku: U spavaćem rublju, vladika je ležao ničice na podu pokraj kreveta s nogama prema vratima, a glavom prema prozoru. Nastojatelj je pritrčao i pokušao da pridigne vladiku, ali je odmah primetio da je on mrtav. Na glavi u vladike videla se mala rana, a u ruci bile su brojanice, koje su mu poklonile ruske monahinje. Nastojatelj je istrčao iz sobe, pozvao iz manastira monahe i sekretara seminarije. Iz obližnjeg mesta pozvali su lekara, koji je ustanovio smrt, a koja je nastupila nekoliko časova ranije. Uzrok smrti, bez obdukcije, on nije mogao da kaže. (Srbi, koji su docnije došli, tražili su da se ne vrši obdukcija).

Telo vladike Nikolaja preneli su na krevet i odslužili prvi parastos. Obavestili su našu Mitropoliju u Njujorku i vladiku Dionisija u Libertivilu. Takođe i srpske crkvene opštine u Njujorku, Lakavani i druge. Očekivao se dolazak Srba. Telo vladike bilo je po velikom snegu preneseno u manastirski hram i odeveno u odežde.

Pred veče počeli su dolaziti Srbi i kod kovčega vladike počeli su sporovi: gde da se sahrani? Tu, na ruskom manastirskom groblju kao što je vladika pokazao želju ili u srpskom manastiru u Libertivilu. Na ovom drugom nastojalo je nekoliko ljudi, govoreći „da bi Srbima bilo neprijatno, ako vladiku — Srbina sahrane u ruskom manastiru“. Razume se, Rusi su čuvali korektnost i u spor se nisu mešali.

Drugog dana rano ujutru došao je i sam vladika Dionisije, koji nas je od prvog trenutka iznenadio sve u manastiru i seminariji. U prisutstvu monaha i seminarista, koji su se vratili, on je uzviknuo kraj odra umrlog: „Za života ti si me mnogo mučio… a posle smrti naterao si me da putujem po nepogodi“. Zatim, s nekoliko Srba koji su doputovali s njim, on se trčeći ustremio u sobe vladike Nikolaja (i u našem domu i u seminariji) i podvrgao ih potpunom opustošenju: otvarali su kofere i sanduke, grabili su sve što im je dopalo šaka, a osobito ih je interesovala korespondencija vladike i njegove zabeleške. Natovarili su to na svoje automobile i odvezli.

Drugi Srbi pokušali su da spreče ovo nezakonito opustošenje i u odsustvu amerikanskih vlasti vikali su, svađali se i čak grubo osuđivali vladiku Dionisija. No ništa nije pomoglo. Kad sam ja doputovao, sobe vladike Nikolaja predstavljale su neopisivu sliku opustošenja: sve je bilo isprevrtano i na podu su ležale stotine pisama, listova, kutija i dr. Slika, kakvu ja dotle nikad u životu nisam video! I najžalosnije bilo je to da su tako postupili prema uspomeni i nasleđu najvećeg pravoslavnog jerarha, velikanu Crkve i bogoslovske nauke… Sve to moglo se dogoditi tako samo usled moga odsustva. Da sam ja bio na mestu, osim doktora, nikog ne bih pustio k telu vladike do poziva policije iz susednog mesta, koja bi proizvela isleđenje i zapečatila sobe vladičine. Zatim, samo prema rešenju suda, bile bi vladičine sobe otpečaćene i sve detaljno zapisano, dovedeno u poredak i evidenciju. Osim toga, ja nimalo ne sumnjam da u takvog čoveka, kakvog smo mi svi znali vladiku Nikolaja, i pri njegovom karakteru — nije moglo da ne bude pismene volje za slučaj smrti ili čak formalnog testamenta. U tome mene ubeđuje ne samo njegov karakter, nego i druge okolnosti.

Troicko-Svetosavski Misionar, Trinity St. Sava Mission, Holy Trinity Monastery, Jordanville, NY, USA

Urednik: jeromonah Arsenije, br. 2 mart – april 1958, str. 19 – 23

Izvor: hronograf.net

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu koja je u Srbiji zabranjena!