Потресно сведочење мајке петорице браће Јовандић чијем убици новосадска власт подиже споменик као “невиној жртви”

Фото: Еколошки покрет Новог Сада

„Споменик невиним жртвама” подиже се на иницијативу новосадског одбора Савеза војвођанских Мађара који је одобрила Градска управа за урбанизам, а посвећен је страдалима након ослобођења Новог Сада у Другом светском рату 1944. и 1945. године.

Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић о подизању споменика такозваним “невиним жртвама 1944-45. године” изјавио је да “више не жели да се бави оним што је било у прошлости и да треба да се окренемо будућности и изградњи мостова”.

Уколико говори истину, зашто су управо Вучевић и напредњачка власт донели срамотну одлуку о подизању споменика а да првобитно нису установили пуну истину о свим “жртвама”?

Идеја о подизању споменика сама по себи није спорна, споран је списак Kомисије за тајне гробнице коју је Министарство правде формирало 2009. године и представља прототип лошег рада, непотпуних података и великог броја грешака. У наредне три године рада до 2012. године, пописано је више од 1.300 „жртава народног ослобођења“.

Нови Сад је једини град тадашње Европе у ком се догодио геноцидни злочин а његови становници су стрељани, убијани на свирепе начине док су лешеви гурани под лед.

Ако је након ослобођења било одмазде од стране комунистичке власти она мора бити потписана именима и презименима многих стрељаних Срба убијаних из идеолошких разлога. Они су такође невине жртве, ако су већ у “невине жртве” сврстани осведочени, осуђени ратни злочинци, налогодавци, организатори и извршиоци Новосадске рације.

Име Јаноша Тота, који је на суђењу признао да је убио десетак људи током рата и био директни учесник у бруталној егзекуцији петорице браће Јовандић, а које ће се наћи у списку „невиних“ жртава је срамотан доказ да се због власти тргује историјским чињеницама и спроводи њена ревизија. Такав акт увек скупо кошта и неће допринети ничему добром – напротив, само потпуна истина може довести до међусобног помирења.

На овај начин, Милош Вучевић, градска власт односно напредњаци подижу споменик хортијевцима који су учествовали у масакру брац́е Јовандиц́.

Фото: AFP

А потпуна истина је да је Јелка Јовандић у Новосадској рацији изгубила 5 синова млађих од 30 година, а најмлађи је био малолетан. Њено сведочење пред Анкетном комисијом при Kомисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини је гласило:

– На трећи дан рације у петак 23. јануара 1942. године, ја сам са својих пет синова: Милорадом стар 28 година, Савом 26 година, Паја 24 године, Живко 20 година и Бора 15 година стари, била у нашем стану, јер је било забрањено кућу и стан напуштати. Kапија је према наређењу била закључана. У 7 часова ујутру видели смо како јаки одреди војске одлазе на Вашариште, на што је мој Милорад рекао “Хвала Богу одлазе, неће бити ништа”. После пола осам ујутру чули су се пуцњи од Вашаришта и све ближе долазили нами у Руменачку улицу. Милорад је рекао “Мама ово је страшно, изгледа ми да ови убијају”. Ја сам му казала “Сине где би убијали када је свет миран”. Пуцњи су се чули све ближе и ближе. Нарочито је била јака пуцњава на ћошку наше стране код Kоларевих-Машиних, преко пута од гараже.

Онда су јако лупали на нашу капију, а затим и на прозор. Мој син Милорад је први изашао да отвори врата, а остали моји синови су исто погледали шта је, осим Боре који је лежао у кревету, а Живко је спавао у штали. Жандари су одмах моје синове отерали у собу говорећи на мађарском језику “Собаба, собаба”. Један од жандара био је висок, питао је “Но које сте вере?”. Мој син Сава је одговорио “Господине ми смо православне вере”. На то је тај жандар узвикнуо “Бидеш Вадрац /Смрдљиви дивљи Рац/” и питао колико нас има. Мој син Бора је рекао да су овде четворица, а у штали је брат Живко. На то је овај жандарм моје синове истерао из собе. Ја сам пошла за њима, а жандарм ме кундаком ударио испод леве дојке, тако да сам сва модра била. И поред ударца ја сам се ухватила за браву да изађем са својим синовима.

Међутим је један војник споља ухватио браву, себи вуче врата, да ја не бих могла изаћи, а ја сам врата гурала, да бих могла за својим синовима да изађем. Војник је био снажнији од мене, и није ми дао да у двориште изађем. Стално је викао “Нем сабад” /Не сме се/. У то чујем како моји синови вичу “Мама не дајте нас”. Ја сам ударала на прозор и врата да изађем, али нисам могла. У то сам чула више пуцњева. Глас моје деце нисам више чула. Мени је позлило и срушила сам се на столицу. Онда сам чула како војници и жандарми одлазе од куће, а затим и кроз капију, коју су затворили за собом.

Ја сам у страшном стању полако и бојажљиво изашла у двориште. Викала сам “Децо, где сте”. У то с леве стране комшијине куће, нуз зид, видим пет лешева мојих пет синова. Лежали су један поред другог поређани. На зиду комшијске куће из мога дворишта видела сам крви и мозга моје деце. Под главама моје деце биле су локве крви. Сви су добили метке у потиљак. Моја деца лежала су до предвече у дворишту моје куће. Ја сам неколико пута изалазила на улицу да тражим помоћ, и у дворишту да оплакујем децу, али су ме стражари-војници који су улазили у кућу стално терали у собу, говорећи да не смем ни плакати. Око 11 сати пре подне долазили су органи полиције, да виде шта је било са мојим синовима, и казали ми “Стрина је су ли ово све Ваши синови, ми Вами нисмо криви.”

После тога су војници стално улазили у кућу. Отварали ормане, фијоке, преметали кућу, тражили новац и вредности, однели су ми 140 пенга, пошто су ми упрли два револвера под врат, питајући “Вам пенз”,/Имате ли новаца/. На крају сам им морала казати где је новац па су узели 140 пенга, али ми вратили 10 пенга јер сам им казала немојте ми узети сав новац, јер ја другог новца немам. На ово су ми вратили 10 пенга. Војник је упро пушку на мене и питао “Kо је тебе оставио у животу”. Ја сам му одговорила жандарм није хтео да ме убије, и ако сам им викала да убију и мене када су ми убили пет синова.

Пред вече је стао један камион пред моју кућу. Ја сам хтела да изађем, а када сам видела да моје синове вуку по снегу ухвативши их за ноге, као неке керове, нисам имала снаге да изађем, отрчала сам до прозора према улици и видела како лешеве мојих синова као неку цепаницу бацају у камион. Kамион је отишао и однео лешеве мојих пет синова. Kапија од дворишта била је широм отворена, ја сам ју закључала. У снегу на дворишту било је крвавих трагова како су вукли лешеве мојих пет синова.

Ја сам покупила мозгове мојих синова, то сам закопала. Нашла сам и кости из лобање, које сам сачувала и да данас их имам у једној кутији, јер ми је то једина успомена од мојих пет синова. Пристајем да фотографишете кости мојих синова, али од њих се не могу одвојити, јер је то моја светиња. Чула сам да су моја деца исто бачена у Дунав, попут свих онда убијених невиних жртава.

Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници мени потпуно непознати. Не могу да кажем да ли је нас ко потказао или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личних непријатеља нисмо имали.

Мој син Сава био је у немачком ропству као б. југословенски војник 8 децембра 1941. године је дошао из ропства, па је погинуо после пет недеља.

Немам више шта да кажем. Овај сам записник прочитала, разумела и потписујем га.

Нови Сад, 11 децембра 1944. године – завршила је саслушање Јелена Јовандић, мајка петорице мучки убијених браће Јовандић.

Мађарски фашисти су истребили читаве породице, а њихови потомци којих нема никада неће корачати новим мостовима о којим напредњаци на челу са Милошем Вучевићем причају.

Подизањем споменика жртве Новосадске рације биће стрељане и бесомучно убијене поново и по други пут, док се ровари по болним ранама и оне се поново отварају, а никад се нису ни зацелиле.

Да ли ће се неко од напредњака сетити да обиђе споменик у облику жалосне врбе, која представља мајку Јелену Јелку Јовандић?

Врба се налази на месту некадашњег дома породице иза садашње вишеспратне гараже, у дворишту Булевара ослобођења 28, док су 5 јабланова који су симболизовали синове Милорада (28), Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору (15) давно посечени.

Овде је некада постојала и мања спомен-плоча, али је током наредних деценија нестала. Прича из јануара 1942. године једна је од најтужнијих, а срамотно је колико челници Новог Сада маре за спомен-обележје Јовандићима.

Са друге стране, сигурно да на непоузданом списку има невиних људи који су стрељани, међутим, њихова имена морамо раздвојити од злочинаца и целу ситуацију ставити у историјски контекст.

Ипак, непроверене чињенице и стављање у списак жртава имена хортијеваца, релативизација злочина и рехабилитација људи који су затрли читаве породице, неће допринети помирењу.

Тада је јасно да се скандалозном одлуком криминализује и Народно-ослободилачка војска која је Нови Сад и Југославију ослободила од фашизма – док напредњаци све ово раде због шлихтања и ситних уступака премијера Мађарске Виктора Орбана којем љубе стопе не би ли направили било какав договор и убрзали ка ЕУ.

Но, огромним пријатељством са Орбаном и добрим односима са суседима СНС може да се дичи тек када се повуче признање лажне државе Kосово – а пре тога се установи потпуна истина.

Неће је установити, али када би Срби у Хрватској подигли споменик Андрији Артуковићу или било ком усташи први би се обрушили на њих. Све наведено је просто срамотно и абнормално, премда се у напредњачкој држави догађа, а то раде управо СНС-овци у Новом Саду, лета 2022. године.

Спорни споменик би по најавама требао да буде откривен почетком новембра, на углу улица 1.300 каплара и Иве Андрића, у новосадском насељу Лиман 4.

Аутор: Стефан Савкић

Извор: Луфтика

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!