Потпуни раскорак праксе и закључака о српском језику и ћириличком писму у 31. и 32. тачки Декларације Свесрпског сабора од 8. јуна 2024.
Српски лингвисти су нормативно омогућили наставак комунистичког затирање српске ћирилице у Правопису Матице српске кроз двоазбучну и двоизговорну норму само у језику Срба, што највише разбија и међусобно удаљава делове српског народа у пракси и по недавно усвојеној Декларацији Свесрпског сабора од 8. јуна ове године.
Други корисници српског језика (Хрвати у својој варијанти „хрватски језик“, Бошњаци у својој варијанти „босански језик“ (а, у ствари, „бошњачки језик“) и Монтенегрини (Црногорци) сви су јединствени у језику и у писму (латиници) и у изговору (ијекавци), а само се Срби у службеном стандардном језику споразумевају у двојству, тј. у огромној већини (90 одсто) у пракси пишу и имају јавне исписе на хрватском писму и користе се и дуално у учевном (стандардном, књижевном) језику (већински користе хрватско писмо, а српско писмо имају у пракси просечно једва 10 процената, док су у изговору (ијекавици) Срби у Хрватској, БиХ, тј. у Републици Српској и у Црној Гори језичко-азбучки много ближи Хрватима, Бошњацима и Црногорцима него већини Срба у матичној држави Србији.
Српски лингвисти су то, пре свих других, „научно“ – лингвистички (без примера у свету) разделили свој (српски) народ, па је Свесрпски сабор (с политичарима и државницима) у закључку 31. и 32. подржао лингвисте, у писму посебно, противну Члану 10. Устава Србије који је исправно донео народну одредбу на референдуму 2006. године одредбу у ставу првом реченог уставног члана у јасној одредби за све нормално писмене људе: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, чиме је, наравно, искључено свако комунистичко и сербокроатистичко двоазбучје у језику Срба и њихову азбучку шизофренију јединствену у свету. А јединство једнога (свакога) народа, ако оно не постоји у језику и његовом писму, тешко да је могуће спровести доследно и у било чему другоме.
Цитираћемо, навешћемо овде спомињане две тачке закључака које смо пронашли лакше и брже на латиничком него на ћириличком писму:
„31. Svesrpski sabor naglašava ujedinjujući značaj srpskog jezika i ćiriličkog pisma kao stubova srpske kulture i nauke, ali i nacionalnog identiteta. Svesrpski sabor, s ciljem očuvanja i njegovanja srpske kulture i srpskog nacionalnog identiteta potvrđuje: prava na upotrebu srpskog jezika /oba izgovora – ekavskog i ijekavskog, te iste srpske standardizacije/ i ćirilice kao njegovog matičnog pisma, prava na izražavanje, izučavanje i razvoj srpske kulture, prava na izučavanje nacionalne istorije i njegovanje herojske, pravdoljubive i slobodarske tradicije srpskog naroda, prava na izučavanje nacionalne geografije, prava na očuvanje i zaštitu kulturno–istorijskog naslijeđa srpskog naroda na njegovom kulturnom prostoru, prava na izučavanje običaja, folklora, književnosti, umjetnosti i komunikacione kulture srpskog naroda, prava na informisanje na srpskom jeziku, prava na upotrebu srpskih nacionalnih simbola i njihovo isticanje na javnim mjestima, prava na obilježavanje srpskih nacionalnih praznika i drugih prava koja utiču ili bi mogla uticati na očuvanje i njegovanje srpske kulture i srpskog nacionalnog identiteta, ne odričući se srpskih latiničnih spomenika kulture.
- Svesrpski sabor predlaže mjere s ciljem očuvanja i njegovanja srpske kulture i srpskog nacionalnog identiteta: organizovanje i sprovođenje jedinstvenih, posebno standardizovanih programa učenja srpskog jezika, ćiriličkog pisma, srpske književnosti, kulture i istorije; podrška osnivanju, izgradnji, obnovi i održavanju predškolskih, školskih, srednjoškolskih ustanova i ustanova kulture, kao i osnivanju ili obnovi izučavanja srbistike na visokoškolskim ustanovama, u saradnji sa domicilnim državama; podrška radu kulturno-umjetničkih društava; podrška radu pisanih i elektronskih medija na srpskom jeziku; pomoć u održavanju postojećih i osnivanju novih odjeljenja i škola u okviru Srpske pravoslavne crkve, gdje bi se uz već postojeću vjersku nastavu, sprovodio jedinstveni posebno standardizovan program učenja srpskog jezika, ćiriličkog pisma, srpske kulture i istorije; stipendiranje nadarenih učenika i studenata; organizovanje omladinskih, đačkih i studentskih kampova, kao i sezonskih škola i različitih kulturnih manifestacija; i druge mjere koje doprinose očuvanju nacionalnog, kulturnog, jezičkog i duhovnog identiteta i spriječavanju asimilacije srpskog naroda.”
Масним словима ми смо истакли важне делове у вези са српским језиком и ћириличким писмом.
Ако се упореде ове вербално лепе речи и прокламоване намере Свесрпског сабора од 8. јуна 2024. године и стварност у Србији да, на пример, у главној улици у Новом Саду има 1,5 одсто ћирилице, а 85 одсто хрватске латинице, по налазу председника Матице српске Драгана Станића, а у главној улици у Београду слично томе, непуна два процента српске ћирилице, онда је јасно свакоме разумном да ће ова два закључка наведене Декларације остати празна српска трагикомична прича ако српски лингвисти и власти у Србији и даље у српском правопису и противуставном Закону о заштити српског језика и ћириличког писма из 2021. године ништа не мењају.
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословаац који је објавио 17 књига о поломима у српском језику и затирању српске ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001).
