Пост суботом на води и свето Причешће
У последње време све чешће се примењује, или боље рећи да је устаљена форма, да се неверници[1] причешћују без припреме у посту (јер верници не чине тако), молитве, покајања и исповедања. Ова пракса се полако укорењава у круговима људи, који слабо познају веру и који нису утемељени верници, пре свега код омладине, која прави прве кораке према црквеном животу. Ова иста омладина добија подршку од црквених великодостојника, од Патријарха и епископа па све до свештеника, да се могу причестити без икакве припреме, неометано кад год то пожеле, док се онима који ипак желе да се причесте, саветује да суботу никако не посте, чак и онда кад желе у недељу да се причесте. Ова дозвола да се не пости суботом, наводно се оправдава црквеним Канонима, јер кажу, како тај пост суботом забрањују свети Канони.
Наравно, сви верници су дужни да поштују Каноне Цркве Христове, само под једним условом, а то је да се имају поштовати уз правилно тумачење. И заиста постоје Канони који изричито говоре да се суботом не пости, па чак су предвиђене и казне за оне који би то чинили (клирик да се рашчини, а лаик да се одлучи од причешћа). Али, ако се погледа историјски контекст и непосредни повод доношења тих канона, а особито њихово тумачење од познатих православних канониста, онда је ситуација ипак друкчија.
Дакле, заговорници новотарског и слободумног учења, своје саветодавне одлуке правдају Канонима, перући своје руке од било какве одговорности. Правило 66, светих Апостола, гласи: “Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је световњак, нека се одлучи.“ Слична овом Правилу су још и Апостолска Правила 51. и 53, која кажу следеће:
Правило 51: „Ако се који Eпископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког именика, уздржавају од женидбе, и меса и вина, не ради вежбања у добру, него ради гнушања заборављајући, да је све много добро и да је Бог створио човека мушко и женско, те зло говорећи осуђују створење, такав или нека се поправи, или нека буде свргнут и искључен из цркве. Исто тако и световњак.“
Правило 53: „Ако се који Eпископ, или презвитер, или ђакон, клони меса и вина у празничне дане, јер се гнушава, а не ради вежбања у добру, нека буде свргнут, јер је жигосан на својој савјести и узроком је саблазни за многе.“
Према овим канонима само су кажњива она понашања која не воде узвишеном добру. Заправо, ови канони су тесно повезани са понашањем верника који се припремају за свето Причешће. Верник који пости, да би остао у сваком добру Христовом, жели да са покајањем добије опроштај сагрешења својих, и да се преко исповести ослободи злих и пакосних дела које је учинио, како би што достојније дочекао Христа, приликом сједињења са њим на светом Причешћу. Зато верници посте и суботу и сваки други дан да би имали непрекинути континуитет, као својеврсно настојање и потребну жртву, како би се што је могуће више искупили и поправили са покајањем, за сва своја лоша дела.
Епископ Никодим Милаш (књ. I, стр. 136-137), тумачећи Апостолско Правило 66, објашњава да се “једна и једина“ Субота пости, заправо Велика Субота, када је Тело Господа Исуса Христа лежало у гробу, док све остале суботе током целе године се не посте. Међутим, он одмах и тумачи на коју врсту поста се ова “забрана“ односи. Овде се, по њему, али и по осталим канонистима, говори о “сухом посту“ (сухојаденије), када се читав дан до вечера не смије ништа јести, а увечер се може јести (опет) само строго посно јело (варено сочиво, поврће, али без уља)… Што значи, наведеним правилом се дозвољава и у те дане, односно суботом па и недељом блажији пост (рецимо јести 2-3 пута нешто кувано, макар и на води), а од поста осталих дана посних седмица, забрањује се само сухи пост (сухојаденије).
Епископ Артемије,[2] који описује потребу пошћења суботом кад се верник припрема за причешће, позива се на византиског канонисту Зонару и зато каже: „Зонара[3] (В. Зборник Рали – Потли, II, стр. 84), каже: „пост је добра ствар; и оно што је добро нека бива на добар начин, … јер добро није добро ако се не чини на добар начин. Ако пак неко пости 10 или 8 дана, па у њима буде нека субота или недеља (не греши), јер су многи од светих Отаца постили и до 40 дана (значи: и суботе и недеље, па нису “рашчињени“ због тога, него су управо тиме – прослављени). Тако се управо у нашем народу држи пост за причест када госпојински или божићни пост почиње негде средином седмице, а Причешће се планира на Преображење или на Ваведење, као и током свих постова (или ван њих) када желимо да се у недељу причестимо и сјединимо са Господом својим.
Признати канониста Валсамон[4] наводећи Апостолско Правило 66, поводом поста, врло прецизно каже: „изузми ми свете Оце који су ради вежбања у добру (δι ασκησιν) постили и у ове дане, јер они нису осуђени.“
Очигледно је, дакле, да ни један од Канона не забрањује пост суботом[5] када се припремамо за свето Причешће као највишем циљу коме стремимо, који човек може да достигне у овом животу.
Истовремено нема ни једног озбиљно утемељеног верника, светитеља, испосника, јеромонаха, патријарха, епископа и свештеника, који ће преко савета за свето Причешће рећи: не, немој да постиш суботу, без обзира што ћеш се сутра у недељу причестити!
Напротив, сви ће се до једног сложити са објашњењем: да, и субота се пости на води кад се верник припрема за причешће! Пост поводом припреме за свето Причешће за хришћанина представља велики подвиг који стреми према највишем добру, као начину понашања и опхођења у вери ради сједињења са апсолутним Добром, односно Господом Исусом Христом.
Да се пост на води мора (потребно је), спровести у континуитету без прекида, зна сваки верник који има искуства у посту и причешћу, јер ни један православни верник неће изаћи неприпремељен пред Христа, посебно неће тражити опроштај сагрешења а да се и сам није потрудио преко поста, молитве, покајања и исповести, да то учини што је могуће достојанственије и духовно чистије.
Да појаснимо. Црква је одредила среду и петак да се посте сваке недеље у години дана (осим Трапавих седмица), те стога нема потребе да се пости и у другим седмичним данима па и у суботу. Међутим, кад се верници припремају да посте ради причешћа, они онда не посте на уљу, него то чине на води у континуитету од шест дана (здрава психофизичка особа пости шест дана, док се за болеснике одређује други блажи вид поста, према сагледавању духовника, као што је и за децу другачији критериј, итд.), како би могли седмог дана да дођу у Цркву, да би се причестили на светој Литургији.
Дакле, Црква је увела обавезан пост средом и петком, због ова два веома значајна дана у недељи. Пост средом је одређен у знак сећања на издају Господа Христа, док петком постимо јер је Господ тога дана разапет на крсту. Оба дана су жалосна због тока догађаја који се односе на Исуса Христа.
Среда и петак, као дани сећања на жалосне догађаје, обавезују хришћане да посте ова два дана у недељи. Истовремено морамо истаћи да је Црква установила и четири црквена поста: Божићни пост, Васкршњи пост, Великогоспојински пост и Петро – Павловски пост. Дакле, црквено учење о обавезујућем поштовању поста, установљено је и учвршћено, продуховљењем Светих Отаца, као обавеза која се сасвим јасно и прецизно примењује током читавог периода постојања Цркве Христове. На пример: верник или верница се припрема за причешће од понедељка, и жели да се причести у недељу, постећи и молећи се шест дана (понедељак, уторак, среда, четвртак, петак и субота), све на води и у недељу након исповести приступа светом Причешћу.
Међутим, и поред јасног црквеног учења и њене праксе у усторијском деловању сопственог учења, у данашње време се појављују новотарци који кажу да суботом треба употребљавати уље (а по некима и све остало, односно много калоричније и масније), без обзира што се верник треба у недељу да причести? Да ли се овде ради о великој заблуди, или се свесно нарушава духовно настојање упоредо са телесним, да верник прими свето Причешће што недостојанственији, односно неприпремљенији, није тешко погодити. Мишљења смо да овде има и једне и друге појаве, које се могу свести само на једну чињеницу: а то је кривоверје и слабоверје.
Знајући све ово, епископ Артемије јасно закључује да се очигледно, ради „о великој заблуди и замци нечастивога. Неки, можда, позивајући се на Каноне против поста суботом, свесно или несвесно, служе своме идолу – стомаку, угађајући своме “чревоугодију.“[6] И још нешто: чинећи тако, они покушавају опет ћемо рећи, свесно или несвесно, да одврате искрене вернике од правилног приступа светом Причешћу, како оно не би било обављено у континуитету са потребном припремом које има исправан приступ и прави духовни препород. Међутим, иако покушавају на све начине да одврате праве вернике од једино исправног начина поста, они ипак неће моћи да успеју у својим намерама, зато што верници слушају ортодоксно вероисповедање, својих Светих Отаца, најпре Светога Саве и светога Јустина Поповића – Ћелијског, а потом и читав ред светитеља, који је очувао Православну Цркву од јеретизма сваке врсте и који су нам предали у аманет да чувамо учење своје Цркве.
Аутор: Ипођакон Душан Миљковић
[1] Верници Православне Цркве, кад желе да се причесте добро знају да требају да се припреме преко поста, молитве, покајања, опраштања и исповести, док неверници долазе у Цркву да се тобоже причесте, на позив свештенства, који их буквално присиљавају да се понашају нецрквено. Свештеници позивају нарочито омладину, као пре свега неприпремљену и верски необразовану (не сви), да само дођу у Цркву, што ће бити сасвим довољно, за „причешће,“ на њихов начин.
[2] Епископ Артемије, Часопис, Свети кнез Лазар, 1997, бр. 1(17), стр.163 – 164.
[3] Зонара је живео је у 12. веку. Рођен је у Цариграду и потиче из угледне породице. У време императора Алексија Комнина (1081 – 1118) налазио се на високим државним положајима начелника одреда телохранитеља и главног секретара Царства. Изгубивши жену и дете, Зонара је напустио двор и примио је монашки завет. По сведочанствима који су сачувана у неким рукописима, подвизавао се у манастиру свете Гликирије, који се налазио на острву Пропонтиди. Ту се Зонара посветио литерарном раду.
Општа је чињеница да су канони у 4. веку прикупљани у зборнике по времену настанка. Зонара је то променио. На првом месту су канони по значају црквеног ауторитета који их је донео, а потом по времену настанка. На првом месту су канони светих апостола и васељенских сабора. На другом месту су канони помесних сабора и, на трећем месту, канони светих отаца. Када је наилазио на противречност у канонима, Зонара се водио следећим принципима:
Каснији канон укида ранији канон о истом предмету.
1.Апостолски канон је важнији од саборског канона.
2.Канон васељенског сабора има већу важност и предност од канона помесног сабора.
3.Канон сабора је претежнији од канона светих отаца.
4.Кад канони нису међусобно сагласни, важи онај који је блажи.
Зонара се често упуштао у полемику против учења Римокатоличке цркве. Зонара није писао о односу канона према државним законима. Био је веома објективан и практичан. Због тога су каснији добри канонски зборници називани једноставно Зонара. Зонара је тежио да по сваку цену дође до истине. Приликом тумачења канона, Зонара често одступа од свог непосредног задатка као канонолога и оштро изобличава непоштовање канона, исквареност ћуди његових савременика и противречност народних обичаја наспрам учења и духа хришћанства.
Тако у тумачењу 7. неокесаријског канона, који забрањује свештенику да учествује у брачној гозби другобрачног, Зонара је писао: „То је само на папиру, а ми смо видели да су патријарх и неки митрополити веселили се на гозби другобрачног цара”. Претпоставља се да због свога става, Зонара никада није био изабран за епископа.
[4] Валсамон се у другој половини XII века у Цариграду, а умро је после 1195 године.. Писао је и радио је у време двојице императора: Манојла I Комнина (1143 – 1180) и Исака II Анђела (1185-1195). Приликом својих тумачења оставио је доста података о себи. Као ђакон заузимао је високе положаје номофилакса и хартофилакса цариградске цркве. Захваљујући овим службама он је стекао богато искуство и упознао каноне и грађанске законе. Због тога су му се често обраћали за разрешење многих питања.
[5] Не постоји ни један канон који изричито забрањује пост суботом, кад се верници припремају за свето Причешће, то нигде не пише, а и ни један канон се не може довести у ниједну везу да треба забранити пост суботом приликом припреме за причешће. Субота је за хришћане дан који је као и сваки други дан у седмици. Заправо, субота је била дан поштовања у Старом Завету све до Христовог Васкрсења, а онда је замењена са Недељом као даном празновања која је највећа радост за хришћане јер је у тај дан Христос Васкрсао.
[6] https://borbazaistinu.rs/vladika-artemije-o-postu-subotom/, исто.
