Посљедња битка Jугословенске војске у отаџбини
Захваљујући савезницима (Великој Британији, СССР и САД), ЈВуО је издата и ослабљена, док су Титови партизани подржани и помогнути свим могућим средствима.
Након четвoрогодишње борбе са свим окупационим и издајничким војскама и бандама, ЈВуО је у јесен 1944. дошла у ситуацију да буде напaднута од Црвене Армије у источним подручјима окупиране Краљевине Југославије. Ђенерал Дража Михаиловић доноси једино могућу одлуку – повлачење свих јединица у источну Босну, док Црвена Армија не прође кроз Јуогославију на путу ка Берлину. Након бројних проблема и сукоба са партизанима, усташама и Вермахтом, јединице ЈВуО се групишу у сјевероисточној Босни. Тако је почела Босанска голгота.
Можда је предлог Павла Ђуришића да се ЈВуО групише у ЦРној Гори био бољи? Ту би сигурно имали бољу позицију и везу са „савезницима“ преко мора, али не може се знати како би то завршило.
У прољеће 1945. Ђенерал Михаиловић процјењује да се ЈВуО више не може одржати у Босни. Болести, рањавања, глад и сталне борбе са комунистима и усташама уз недоостак муниције и опреме пријетили су да униште војску. Одлучено је да се преко централне Босне покуша пробој ка Србији. Ту је дошло до неслагања у команди и дио јединица под вођством Драгише Васића и Павла Ђуришића креће у пробој према Словенији. Већина прегруписане ЈВуО креће преко централне Босне. Пробој је почео почетком априла а завршио почетком маја 1945. Ишло се под константном борбом уз недостак свега, док су комунисти имали све и свашта. Тукли су авијацијом и артиљеријом изморене и десетковане националистичке снаге.
ЈВуО је наступала у следећој формацији:
- Група потпуковника Драгутина Кесеровића (дијелови Тимочког и Пожешког корпуса)
- Група потпуковника Драгослава Рачића (дијелови Мајевичког и Церског корпуса)
- Група мајора Николе Калабића (дијелови Пожешког, Посавинског и Требавске бригаде)
- Авалски корпус, под командом потпуковник Света Трифковића
- Група командоса, под командом пуковника Драгослава Павловића
- Ђачка група, под командом потпуковника Миодрага Палошевића
- Врховна команда
… јачине до 15 000 изморених и болесник војника.
Нападале су их партизанске снаге тадашње Југословенске Армије (партизани су током рата више пута мијењали име, задња промјена је била из НОВЈ у ЈА 1. марта 1945.) јачине преко 20 000 војника са најновијим наоружањем, довољном количином опреме и муниције, авијацијом, артиљеријом, као и свом оперативом и логистиком коју су сачињавале: 38. дивизија (17. бригада, 18. бригада, 21. бригада), босанска бригада КНОЈ-а, уз помоћ дијелова 3. Санџачке и 21. бригаде…
Завршна битка одиграла се на планини Зеленгори 12. и 13. маја 1945. године. Зеленгора је била бојиште још два пута током рата, прво у љето 1942. када су јединице Павла Ђуришића протјерале партизане из Црне Горе преко ње и у љето 1943. када је војно неспособни Ј. Б. Тито у паничном страху бјежећи од Нијемаца из Црне Горе на крају операције «Шварц» завео своју војску у кањон Сутјеске у подножје Зеленгоре, гдје су жестоко пострадали а војнички били уништени (то је била иначе једина права борба партизана са окупатором током рата).
Опкољене снаге измучене ЈВуО су пружале јуначки отпор нападачима из надмоћније ЈА. Војници ЈВуО су имали чак врло мало муниције, а нарочито је нису имали за оно мало аутоматског оружја, а о топовима и авионима се није могло ни мислити. Тукла је комунистичка артиљерија и авијација србске мученике, који су гинулу на обронцима и висовима србске Зеленогре. Комунистичка пјешадија, бројно надмоћнија, пуцала је без престанка из свег расположивог наоружања. Гинули су најбољи србски синови, они преостали након свих борби. Умирали су у борби причешћени краљеви војници. Њихов избор је био и остао СЛОБОДА ИЛИ СМРТ. Жалили су једино што немају довољно муниције да пошаљу што више комуниста у пакао.
Падали су један за другим последљи србски официри и војници, они који су ПРВИ подигли устанак у окупираној Европи, које је предводио ПРВИ ГЕРИЛАЦ Европе, најбољи ратни командант 1942., најодликованији србски официр, спаситељ савезника у сјеверној Африци, примјер слободарства и јунаштва.
Када се борба завршила 13 маја. из обруча су се успјеле пробити само мале групе (десетине, петорке и тројке) на челу са ђенералом Михаиловићем. Комунисти су следеће јутро избројали тијела преко 9000 изгинулих четника. ЈВуО након овог пораза војно није постојала. Остале су само групе које су пружале отпор и након хватања и убијања ђенерала Драже.
Свијет и Европа су свјесно и намјерно жртвовале остатке једине легитимне војске на Балкану током Другог свјетског рата јер су имали нови зли план за србски народ и Југославију.
Осим веома тешке ситуације на терену и издаје савезника, кривица за страдање ЈВуО припада и командантима ЈВуО, који нису добро процијенили војну и политичку ситуацију крајем рата. Мада ни сада није лако одредити шта су тачно могли урадити да прођу боље. У сваком случају, то је била национална војска, вјерна својој заклетви до смрти и борила се веома храбро.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ борцима против фашизма, нацизма и комунизма.
С ВЈЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ
Слава ђенералу Дражи Михаиловићу
Аутор: Игор Војиновић, професор историје
