Посљедња битка Jугословенске војске у отаџбини

Захваљујући савезницима (Великој Британији, СССР и САД), ЈВуО је издата и ослабљена, док су Титови партизани подржани и помогнути свим могућим средствима.

Након четвoрогодишње борбе са свим окупационим и издајничким војскама и бандама, ЈВуО је у јесен 1944. дошла у ситуацију да буде напaднута од Црвене Армије у источним подручјима окупиране Краљевине Југославије. Ђенерал Дража Михаиловић доноси једино могућу одлуку – повлачење свих јединица у источну Босну, док Црвена Армија не прође кроз Јуогославију на путу ка Берлину. Након бројних проблема и сукоба са партизанима, усташама и Вермахтом, јединице ЈВуО се групишу у сјевероисточној Босни. Тако је почела Босанска голгота.

Можда је предлог Павла Ђуришића да се ЈВуО групише у ЦРној Гори био бољи? Ту би сигурно имали бољу позицију и везу са „савезницима“ преко мора, али не може се знати како би то завршило.

У прољеће 1945. Ђенерал Михаиловић процјењује да се ЈВуО више не може одржати у Босни. Болести, рањавања, глад и сталне борбе са комунистима и усташама уз недоостак муниције и опреме пријетили су да униште војску. Одлучено је да се преко централне Босне покуша пробој ка Србији. Ту је дошло до неслагања у команди и дио јединица под вођством Драгише Васића и Павла Ђуришића креће у пробој према Словенији. Већина прегруписане ЈВуО креће преко централне Босне. Пробој је почео почетком априла а завршио почетком маја 1945. Ишло се под константном борбом уз недостак свега, док су комунисти имали све и свашта. Тукли су авијацијом и артиљеријом изморене и десетковане националистичке снаге.

ЈВуО је наступала у следећој формацији:

… јачине до 15 000 изморених и болесник војника.

Нападале су их партизанске снаге тадашње Југословенске Армије (партизани су током рата више пута мијењали име, задња промјена је била из НОВЈ у ЈА 1. марта 1945.) јачине преко 20 000 војника са најновијим наоружањем, довољном количином опреме и муниције, авијацијом, артиљеријом, као и свом оперативом и логистиком коју су сачињавале: 38. дивизија (17. бригада, 18. бригада, 21. бригада), босанска бригада КНОЈ-а, уз помоћ дијелова 3. Санџачке и 21. бригаде…

Завршна битка одиграла се на планини Зеленгори 12. и 13. маја 1945. године. Зеленгора је била бојиште још два пута током рата, прво у љето 1942. када су јединице Павла Ђуришића протјерале партизане из Црне Горе преко ње и у љето 1943. када је војно неспособни Ј. Б. Тито у паничном страху бјежећи од Нијемаца из Црне Горе на крају операције «Шварц» завео своју војску у кањон Сутјеске у подножје Зеленгоре, гдје су жестоко пострадали а војнички били уништени (то је била иначе једина права борба партизана са окупатором током рата).

Кретање-снага-ЈВуО-1945

Опкољене снаге измучене ЈВуО су пружале јуначки отпор нападачима из надмоћније ЈА. Војници ЈВуО су имали чак врло мало муниције, а нарочито је нису имали за оно мало аутоматског оружја, а о топовима и авионима се није могло ни мислити. Тукла је комунистичка артиљерија и авијација србске мученике, који су гинулу на обронцима и висовима србске Зеленогре. Комунистичка пјешадија, бројно надмоћнија, пуцала је без престанка из свег расположивог наоружања. Гинули су најбољи србски синови, они преостали након свих борби. Умирали су у борби причешћени краљеви војници. Њихов избор је био и остао СЛОБОДА ИЛИ СМРТ. Жалили су једино што немају довољно муниције да пошаљу што више комуниста у пакао.

Падали су један за другим последљи србски официри и војници, они који су ПРВИ подигли устанак у окупираној Европи, које је предводио ПРВИ ГЕРИЛАЦ Европе, најбољи ратни командант 1942., најодликованији србски официр, спаситељ савезника у сјеверној Африци, примјер слободарства и јунаштва.

Када се борба завршила 13 маја. из обруча су се успјеле пробити само мале групе (десетине, петорке и тројке) на челу са ђенералом Михаиловићем. Комунисти су следеће јутро избројали тијела преко 9000 изгинулих четника. ЈВуО након овог пораза војно није постојала. Остале су само групе које су пружале отпор и након хватања и убијања ђенерала Драже.

Свијет и Европа су свјесно и намјерно жртвовале остатке једине легитимне војске на Балкану током Другог свјетског рата јер су имали нови зли план за србски народ и Југославију.

Осим веома тешке ситуације на терену и издаје савезника, кривица за страдање ЈВуО припада и командантима ЈВуО, који нису добро процијенили војну и политичку ситуацију крајем рата. Мада ни сада није лако одредити шта су тачно могли урадити да прођу боље. У сваком случају, то је била национална војска, вјерна својој заклетви до смрти и борила се веома храбро.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ борцима против фашизма, нацизма и комунизма.

С ВЈЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ

Слава ђенералу Дражи Михаиловићу

Аутор: Игор Војиновић, професор историје

Извор: https://facebookreporter.org/2016/05/14/%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%99%d0%b5%d0%b4%d1%9a%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d1%82%d0%ba%d0%b0-j%d1%83%d0%b3%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%b5%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b2%d0%be%d1%98%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d1%83/

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!