Poslednji dani starca Sofronija – Blagodat i isceljenje
Četiri dana pre upokojenja*, sklopio je oči i više nije razgovarao sa nama. Lice mu beše sjajno, a ne tužno. Na njemu se oslikavao izraz blagodatnog iščekivanja. Imao je isti izraz lica, kao kada je služio svetu Liturgiju. Ni tada nije otvarao oči, niti izgovarao jednu jedinu reč, već bi podigao ruku, blagosiljajući nas. Blagoslov je davao ćutke, ali sam osećao da nas napušta. Pre sam se molio Bogu da mu produži dane ovozemaljskog života, upravo kao što se molimo na liturgiji svetog Vasilija Velikog: «da produži dane života». Ipak, tokom tih dana, iako sam znao da on odlazi, počeo sam da se molim: «Moj Gospode, daruj rabu tvome ulazak u Tvoje večno Carstvo.» Molio sam se rečima svetog apostola Petra, kao što je to zapisano u njegovoj Drugoj poslanici (2. Pt. 1, 11)
Tako sam se predano molio: «Molim ti se, Bože naš, daruj rabu Tvome ulazak u Tvoje večno Carstvo i nastani ga među njegove oce.» Zatim bih se setio imena njegovih satrudnika, svetogorskih podvižnika, sa kojima sam znao da je bio blizak, počevši od svetog Siluana, pa do ostalih otaca. Poslednjeg dana sam ga posetio u šest sati ujutru. Bila je nedelja i služio sam jutarnje bogosluženje, a otac Kirilo i drugi sveštenici je trebalo da služe kasnije službe. Shvatio sam da će nas napustiti toga dana. Počeo sam Proskomidiju. Trebalo je da u sedam sati počnu Časovi, a zatim i sveta Liturgija. Samo sam izgovarao reči Anafore, jer se u našem manastiru samo te reči naglas izgovaraju. Ostatak vremena sam nastavio da se molim: «Gospode, podaj slugi Tvome ulazak u Carstvo Tvoje».
Ovo bogosluženje je bilo drugačije od svih ostalih. Nakon vozglasa: «Svetinje svetima», otac Kirilo je ušao u oltar. Pogledali smo se. Počeo je da plače i shvatio sam da je otac Sofronije otišao. Pitao sam ga u koliko sati se starac upokojio i saznao da se to dogodilo dok sam čitao Jevanđelje. Povukao sam se u stranu, jer je on želeo da razgovara sa mnom, pa je rekao: «Pričesti verne, a zatim ih obavesti da se starac Sofronije upokojio, a zatim napravi mali pomen. I ja ću učiniti isto na drugom bogosluženju.» Zatim sam uzeo sveto Pričešće i pričestio verni narod. Završio sam bogosluženje, a ni sam ne znam kako. Izašao sam iz oltara i obratio se vernicima: «Voljena braćo, naš Hristos, naš Gospod, divan je u svetima Svojim svih vremena, jer Njegove reči donose spasenje i rešenje svake čovekove muke. Došlo je vreme da učinimo ono čemu nas božanstvena Liturgija uči: da blagodarimo, da se molimo i umoljavamo. Zablagodarimo onda Gospodu što nam je podario takvog oca i pomolimo se za njegovu dušu. «Blagosloven Bog naš», i tako sam počeo pomen.
Uneli smo njegovo telo u crkvu, jer grobnica još nije bila pripremljena. Telo je bilo otkriveno naredna četiri dana, a mi smo neprekidno čitali Jevanđelje od početka do kraja, i ponovo ispočetka, kao što to i treba da se čini po upokojenju sveštenika. Služili smo nekoliko Liturgija, a on je četiri dana bio tu, na sredini crkve. Bio je to pravi Vaskrs! Takav blagoslov i toržestvo! Niko nije očajavao. Svi su se nadahnuto molili.
Jedan moj prijatelj, arhimandrit, koji je u toku leta proveo nekoliko nedelja u manastiru, otac Jerotej Vlahos, zapisao je: «Beše to noć u svetogorskoj pustinji.» On je sada Episkop Nafpaktosa. Došao je čim je saznao da se otac Sofronije upokojio. I on je osećao isto ushićenje i rekao mi je: «Ako otac Sofronije nije sveti, onda svetitelji i ne postoje.»
Tu su se zadesili i neki svetogorci, koji su došli da posete starca, ali ga nisu zatekli živog. Jedan od njih je bio i otac Tihon iz manastira Simonopetra. Svaki put kada bi Grci dolazili u Englesku kod lekara, dolazili su u manastir po blagoslov od oca Sofronija. Mnogi su se tako iscelili. Trećeg ili četvrtog dana od starčevog upokojenja, u manastir je stigla i jedna četvoročlana porodica. Među njima je bio i trinaestogodišnji dečak. Imao je tumor na mozgu i sledećeg dana je bila zakazana operacija.
Otac Tihon mi reče: «Ovi ljudi su veoma uznemireni što su došli, a nisu zatekli oca Sofronija živog. Zašto ne pročitaš nekoliko molitava za dečaka?» Odgovorio sam mu: «Hajdemo zajedno. Ti čitaj iz knjige, a zajedno ćemo pročitati nekoliko molitava u drugoj kapeli.» To smo i uradili i otac Tihon mi na kraju reče: «Znaš, zašto ne odvedeš dete da prođe ispod starčevog odra? Isceliće se. Bespotrebno čitamo molitve.» Odgovorio sam mu da ne možemo to da učinimo, jer će ljudi reći da hoćemo da ga proglasimo svetiteljem čim se upokojio. Rekoh mu: «Uradi ti to. Ti si sa Svete Gore i niko neće moći bilo šta da kaže.»
Uzeo je dečaka za ruku i proveo ga ispod odra. Sledećeg dana dečak je otišao na operaciju i lekar nije ništa pronašao. Završio je operaciju i rekao: «Pogrešna dijagnoza. Verovatno je bila u pitanju samo upala.» Jedan lekar Grk je takođe bio uz dečaka i nosio je snimke glave na kojima se video tumor. Rekao im je: «Siguran sam da veoma dobro znate šta ova pogrešna dijagnoza znači.
Taj dečak sada ima dvadeset sedam godina i odličnog je zdravlja.
*Starac Sofronije se upokojio 11.jula 1993.
Autor: Arhimandrit Zaharija
Prevod s engleskog jezika:
Sestrinstvo manastira Svetog Vasilija Ostroškog u Bijeljini
