Crkva

Posle ovog govora vladika Artemije je proteran sa KiM

Govor Vladike Artemija na Skupštini zajednice opština Kosova i Metohije

Dana 04. 02. 2010. godine, u amfiteatru Tehničkog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, održan je Sabor Srba sa Kosova i Metohije. Sabor je organizovala „Skupština zajednice opština Kosova i Metohije“ a neposredni povod bila je objava antisrpskog plana Pitera Fajta i Hašima Tačija o tzv. „integraciji severnog dela Kosova i Metohije“. Pored Episkopa Artemija, kao Arhipastira okupljenog naroda, mnogobrojnog sveštenstva i monaštva, i legitimnih predstavnika srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, Saboru su prisustvovali i predstavnici parlamentarnih stranaka u skupštini Srbije.

Sabor je bio svojevrsna jerihonska truba koja je trebala da sruši sva nastojanja svetskih moćnika da sprovedu bezakonu integraciju i jasna poruka zvaničnom Beogradu, da treba ne samo retorički, nego i stvarno da brani srpske nacionalne interese u južnoj srpskoj pokrajini.

U narednim prilozima donosimo video zapis i transkript govora Vladike Artemija na saboru.

Transkript govora Vladike Artemija

SRPSKI ZID PLAČA

Braćo i sestre, pomaže Bog!

Drugi nam, niti hoće niti može pomoći.

Danas, pred ovim časnim skupom, naviru dva suprotna osećanja: Osećanje radosti i ponosa, što se mogao jedan ovakav skup organizovati i sabrati, od predstavnika našega naroda sa celoga Kosova i Metohije. U ime, dakle, svih Srba, koji žive na svetoj kosovsko-metohijskoj zemlji. Jer nas je ovde sabrala jedna ideja, jedna misao a to je, kako da ostanemo i opstanemo na ovim prostorima i druga misao: Kako da Kosovo i Metohija da ostanu tamo gde su vekovima bili, u državi Srbiji, kao njeno srce i njena duša.

Drugo osećanje, jeste osećanje da je ova sala ovde postala srpski zid plača. Kao nekada u Jerusalimu, što su prognani Jevreji po celome svetu, sabirali se i plakali nad svojom sudbinom i istorijom. Tako je ovde danas, i ranije, čuju se vapaji, čuju se i vide suze. Ovo je Zid plača našega naroda. Svaki glas sa Kosova i Metohije, do sada, bio je glas vapijućeg u pustinji, koji niko nije hteo da čuje a još manje da ga uvaži. O tome se, već, ovde dosta govorilo. Ja ne bih govorio i ponavljao to. Ali bih želeo da kažem samo to, da je naš novi patrijarh, Njegova svetost gg-din Irinej, u svojoj pristupnoj besedi, kao prvi zadatak Srpske pravoslavne crkve, istakao brigu za Kosovo i Metohiju. I drugi zadatak, jedinstvo srpskoga naroda, ma gde se on nalazio. To su dva stuba našega opstanka i naše budućnosti.

Međutim, godinama slušamo, kako nas na Kosovu i Metohiji prekorevaju  za neslogu, za razjedinjenost, za partijaštvo. Da li je to istina? Sigurno da nije. Ako postoji deoba u našemu narodu na Kosovu i Metohiji to je plod politike Beograda. Oni nas dele i drobe. Jer, svaka partija u Beogradu, bilo ona na vlasti ili ona u opoziciji želi da ima oslonac na Kosovu i Metohiji. Ne da bi nama pomogli da opstabemo nego da sa nama manipulišu. I otuda postoji ova podeljenost o kojoj smo slušali, i u Štrpcu, i u Gračanici i u svim ostalim enklavama, malim i velikim na Kosovu i Metohiji.

Ono što treba da je poruka sa ovoga skupa, ne da i dalje budemo glas vapijućeg u pustinji, nego da se pretvorimo u Jerihonsku trubu, koju će čuti, i oni u Beogradu, i oni u Briselu, i oni u Vašingtonu. A to je poruka, da je Kosovo i Metohija srce i duša srpskoga naroda i Srbije kao države.

Poručuju nam da se mi ovde ujedinimo. Čuo sam da je predsednica Skupštine u Beogradu primila dva predsednika jedne opštine Štrpce. Zajedno. I savetovala im: ,,Pa, dajte, dogovorite se, ujedinite se”. Oko čega? Šta je taj stožer oko koga se možemo ujediniti? Može li da se ujedini so i oko? Može li da se ujedini med i otrov? Ne može. Može, ali to nije za upotrebu.

Dakle, poruka odavde, to je da jedino da ideja Kosova i Metohije, našega opstanka na ovim prostorima, jeste nešto što treba da ujedini i nas ovde i Srbe ma gde se nalazili: u ostalim delovima Srbije. Jer, ovo je Srbija. Bez Kosova nema Srbije. Bilo onih prognanih odavde, bilo onih po belome svetu rasejanih, u zadnjih sto i više godina. Svi oni, i treba, i mogu, i moraju da se ujedine po pitanju očuvanja Kosova i Metohije kao srpske zemlje, kao zenice našega oka.

To je ta Jerihonska truba, koja treba da prizove svesti i pameti sve one koji su se nametnuli i koje su drugi nametnuli da budu vođe u ovome smutnome vremenu.

Neka bi Gospod dao snage svima nama, da ostanemo i opstanemo i istrajemo na ovim prostorima, i da dočekamo da ovde bude ono što je vekovima bilo, zemlja Srbija i srpski narod ovde da živi kao što smo vekovima živeli.

Hvala vam i neka nam Bog bude u pomoći.

Izvor: Pastir dobri

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!