Posle novog neustavnog zakona ćirilica odlazi u Muzej

ponedeljak, 25. 03. 2024.sreda, 12. 06. 2024. Kefalo

I Kurti primenio srpski pravopis umesto Ustava

Da je od Kurtija neko iz sveta tražio objašnjenje zašto je Srbima ovih dana ukinuo ćirilicu na putu iz Kosova i Metohije ka užoj Srbiji (UŽAS-u), sigurno bi odgovorio: „Srpski Predsednik je 2021. godine izjavljivao javno na skupovima da je i latinica njihova, pa kad je njihova, evo im je.“

Na početku evo nekoliko poraznih činjenica za srpsko nacionalno pismo u Srbiji posle novog srpskog Zakona o upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma (2021). Njegova spomenuta u zakonu „zaštita u javnom životu“ dodatno je posle nepune tri godine sasekla desetoprocentne ostatke srpske ćirilice u Srbiji. A u Republici Srpskoj, kako je u nekoliko svojih preciznih i lako proverljivih tekstova meritorno dokazivao osnivač Udruženja „Srpska azbuka“ Nemanja Vidić, u Republici Srpskoj srpsko pismo jee izgubilo svaku obaveznost, pa i tamošnji Srbi danas sve manje koriste srpsko pismo u srpskom jeziku jer je tamo ćirilica među Srbima svedena na čistu volju dela Srba. A ta volja je slabašna jer i tamo Srbi i dalje u školi, kao i u Srbiji, uče da „mi imamo dva pisma“, pa se događa da sve više nemamo ni jedno pismo (ono stvarno srpsko), nego i tamo, kao i u Srbiji, srpska ćirilica je izgubila bitku i „latinica je pobedila“, kako je gotovo u svom zadovoljstvu, maltene, kliktao“ moj stvarni životni prijatelj akademik Ivan Klajn koji je izmislio odgovarajući naziv za današnje srpsku ćirilicu — „režimsko pismo“. „Režimsko“ zato što je on shvatio da je režim Slobodana Miloševića uspeo da vrati ćirilicu, makar u sve državne organe. Sve drugo izvan tih organa i u vreme mIloševića, a pogotovo posle njega, hrvatska latinica je zagospodarila mnogo više i uspešnije nego čak i pod komunističkom vlašću koja je dala veoma mnogo az to da se uspešno zatire srpska ćirilica ne samo izvan Srbije nego podjednako uspešno (ponegde čak i uspešnije) i u matici srpskog naroda i njegovog jezika i pisma – u Srbiji. Poslednji put je o načinima i uzrocima ubijanja srpske azbuke objašnjavao veoma tačno i precizno spomenuti Vidić u dobro naslovljenom tekstu „Srbija će čuvati ćirilicu u muzeju umesto u javnom životu” (Borba za istinu, nedelja, 17. 03. 2024).

Pogubno rešenje pitanja pisma za srpski jezik u Srbiji

Nažalost, srpska lingvistika i srpska država (misli se, svakako, na sve srpske jezičke institucije i svaku vlast u Srbiji posle razbijanja Jugoslavije voljom stranih sila, ali i domaćih otcepljivača, osim Srba koji su jedini želeli da se sačuva Jugoslavija) gotovo praktično na isti način – neskrivenim gaženjem ustavne precizne i eksplicitne obaveze o jednoazbučju i srpskog jezika u stavu prvom Člana 10. aktuelnog Ustava Srbije – dovode ćirilicu do daljeg nestajanja ostataka srpskog pisma njegovom zamenom hrvatskim nacionalnim latiničkim pismom (gajicom). Do tog nestaajanja ćirilice i u Srbije danas dovode pre svih drugih srpski lingvisti u srpskim jezičkim institucijama izbegavajući da primene evropsku i svetsku praksu u rešenom pitanju pisma u svim drugim prestižnim jezicima po pravilu prakse: jedno pismo za jedan jezik. Jedino srpski lingvisti u Srbiji (po mnogo čemu zemlji apsurda, a posebno u vezi s matičnim nacionalnim pismom u samo srpskom nacionalnom jeziku) nastavljaju srpsku pogubnu sudbinu pisma u jeziku Srba po komunističkim izmišljenim pravilima – “bogatstvu dvoazbučja” u azbučkoj šizofreniji, po preciznom opisu prof. V. Đorđevića) koja se primenjuje u srpskom pravopisu za narod i škole u skladu s poznatim pogubnim Novosadskim dogovorom, datiranim u Matici srpskoj 8, 9. i 10. decembra 1954), kada je prvi put jasnim dogovorom vlasništvo nad srpskim jezikom zvanično preneto na Hrvate i kroz dogovorno ozvaničen naziv “srpskohrvatski/hrvatskosrpski jezik”. Hrvatski predstavnici Dogovora lako su se izborili i za najpre formalnu “ravnopravnost latinice i ćirilice”, uz neskrivanu raspravu u vreme dogovaranja 1954. godine da ta “ravnopravnost” preraste u zamenjivanje tada većinskog u Jugoslaviji srpskog ćiriličkog pisma hrvatskim latiničkim pismom i da se to planirano zamenjivanje takođe kod Srba ima smatrati “ravnopravnošću pisama”. Plan “mudrih komunista” (što uglavnom silom, što često i milom) prihvatali su da sprovode srpski lingvisti, ali i druga “srpska inteligencija” sve vreme posle 1954. godine u Jugoslaviji, ali i posle Jugoslavije u Srbiji.

Neizlečena bolest srpske lingvistike

Današnja srpska lingvistika u Srbiji nije se gotovo ni za jedan dobar i koristan korak udaljila od Novosadskog dogovora, osim što verbalno ističu da je “hrvatski jezik varijanta srpskog jezika” i da su nazivi “hrvatski jezik”, “bosanski – bošnjački jezik” i “crnogorski jezik” –“politički nazivi”. Ništa drugo ni u vezi sa srpskim jezikom ni u vezi sa srpskim pismom nisu napustili iz Novosadskog dogovora (1954) godine srpski lingvisti. Zato, i nisu poništili zvanično Novosadski dogovor ni do danas. Kako da ga se odreknu kada ga dosledno i doslovno u praksi i danas u Srbiji primenjuju.

Za razliku od srpskih lingvista, hrvatski lingvisti su uspeli da još u vreme komunista zvanično u svojim jezičkim institucijama ponište Novosadski dogovor još 1967. godine i da za svoj narod još u to vreme iz „hrvatskosrpskog“ obezbede svom narodu – “hrvatski jezik” koji su koristili i pre ozvaničenja tog termina u svetu (1992).

U Srbiji ostao na snazi Novosadski dogovor (1954)

Za razliku od Hrvata, srpski lingvisti, dosledno svom prihvatanju rečenog dogovora iz 1954. godine uspeli su da srpskom narodu obezbede nastavak izrade kapitalnog dela u svakom narodu – nacionalnog rečnika u skladu s Novosadskim dogovorom: Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Kako po tome stvari čvrsto stoje danas na lingvističkim srpskim nogama – Srbi će, sva je prilika (po onome “niko nema što Srbin imade”), biti jedini narod u svetu koji neće imati svoj višetomni nacionalni rečnik, a imaće rečnik nepostojećeg (srpskohrvatskog) jezika.

Još je gore stanje sa srpskim pismom. Zahvaljujući srpskim lingvistima, ako se ovakav njihov rad u srbistici nastavi, srpsko pismo će neizbežno biti zamenjeno hrvatskim nacionalnim pismom i tako će biti podložni olakšanom rasrbljivanju i pravoslavnim Srbima se tako garantuje put u asimilaciju (nestajanje) koja se dogodila pokatoličenim Srbima s nametnutim im ranije latiničkim pismom. Preko prelaska na hrvatsku latinicu u svom jeziku Srbi se, praktično, u jeziku izjednačavaju s Hrvatima i tada će biti Srbi i Hrvati isti ne samo u jeziku nego i u pismu i tako će biti, najviše što je moguće, “hrvatska potkultura”, jer će biti pobeđeni i rasrbljeni lakše bez svog rečnika na imenu svog jezika i bez svog jezika na svom pismu. Ta srpska želja za “bezalternativan odlazak u EUropu i svet” preko nacionalnog ponižavanja i polatiničavanja njihovog jezika u stvari će ih isključiti i iz Evrope i iz sveta (što znači: poništiće se), jer svi drugi odlaze i ostaju u svetu samo ako sačuvaju svoj nacionalni stub koji je nemoguć prihvatanjem tuđeg jezika i pisma u svojoj državi.

Naivnost i zaluđenost omogućuju neznanje i(li) zlu nameru?

Srpsku lingvističku zaluđenost u srbistici po principima komunista i usvojenog i zadržanog Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku i alternativnosti “ravnopravnosti latinice i ćirilice” u jeziku Srba dovode normalne Srbe i normalne srpske lingviste (koji su, očigledno, u vrlo oskudnoj manjini i danas) do neizbežne upitanosti: da li su srpski lingvisti u institucijama (pre svega u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, na fakultetima i u Matici srpskoj) toliko naivni da ne vide i ne znaju da od ćirilice ne može ništa biti ni u skoroj ni u daljoj budućnosti ako srpski lingvisti i dalje zadržavaju samo srpski jezik normiran u pravopisu i struci u šizofrenom dvoazbučju i dvoizgovornosti u učevnom (standardnom, književnom) jeziku; da li je moguće da su srpski lingvisti u jezičkim institucijama toliko naivni i neupućeni u to kako jedino može normalno da funkcioniše pisani jezik i da li je moguće da oni i dalje ne uviđaju koliko je srpski jezik – normativno razbijen danas načetvoro, a po nekim karakteristikama i naosmoro[1], onemogućen da bude objedinjujuća snaga srpskom narodu da se uvrsti u jake, duhovno pre svega, pa i na sve druge načine, u dobro utemeljene nacije; da li je moguće da ima tako jak uticaj na rešenje pitanja nacionalnog pisma Srba, na primer, višemandatni predsednik Matice srpske (D. Stanić) koji nam direktno otvorenih očiju u naše oči saopšti ovo svoje “naučno vjeruju” povodom neustavnog dvoazbučja u Matičinom Pravopisu srpskoga jezika ovom „naučnom“ rečenicom: “Zbiljiću, nama je istorija dala dva pisma i tako mora da ostane”, ne shvativši zašto nam je i kako to istorija „dala“ i da, uz to – kada smo mu odgovorili da nam je istorija davala i česte okupacije pa nije moralo tako da ostane – kaže: “Nemam više vremena za razgovor”; da li je moguće da postoje srpski lingvisti i filolozi (a još su živi, hvala Bogu, ali na žalost sudbine srpske ćirilice) tvrde da hrvatska latinica (gajica) nije hrvatsko pismo nego je to “(opšte)srpska latinica” (na primer: R. Marojević i P. Milosavljević, od kojih ovaj drugi, protivno Vukovom ostavljenom zapisu, tvrdi da nije Gaj nego je Vuk “tvorac Gajeve latinice” i da je to, u stavari, „Vukova srpska latinica“!)…

Dakle, da li je moguća tolika naivnost srpskih lingvista u srpskim jezičkim institucijama i srbistici?

Jedan od tih naivnih ili zabluđenih srpskih lingvista čak je u jednom svom radu – za one koji ukazuju na vrhunsku pogubnost po srpsku ćirilicu i dvoazbučje u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske – ostavio ovako izmozganu rečenicu: “Ima i među iskrenim borcima za vraćanje ćirilice naivnog, da ne kažem i pogrešnog, mišljenja kako je aktuelan pravopis srpskog jezika kriv za loš položaj ćirilice zato što se u njemu navode i latinička slova (a navode se i grčka i latinska).”[2]

Nismo moja malenkost i, na primer, Nemanja Vidić „naivni“ zato što u navedenom Pravopisu srpskoga jezika „postoje i latinička i grčka slova“, nego smo „naivni“, tj. znamo zašto je rešenje pitanja pisma srpskog jezika u aktuelnom srpskom pravopisu pogubno po srpsko pismo zato što u tom pravopisu izričito piše da „srpska ćirilica nije egzistencijalno ugrožena“ i zato što se u tom Pravopisu na str. 15. cinično citira u fusnoti i prvi i drugi stav Člana 10. Ustava Srbije koji i danas važi, a mi ćemo ovde citirati stav prvi koji jasno, da jasnije ne može biti, ne razdvaja srpski jezik od (srpskog) ćiriličkog pisma: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“ I nigde ni u toj rečenici ni dalje odatle nema ni pomena o nekom drugom pismu koje bi moglo važiti za pisanje srpskog jezika, pa ni hrvatske abecede za koju bi se vezivao jezik Srba.

A aktuelni pravopis izričito uvodi drugo, tuđe, neustavno za srpski jezik hrvatsko latiničko pismo kao alternativno. To je izričito, protivno Ustavu Srbije, protivno svim drugim ustavima u Evropi i protivno celokupnoj evropskoj praksi, navodi aktuelni pravopis na str. 17, ovakvu konstataciju: „Takav, istina redak, suživot dvaju pisama, za nas s jedino prihvatljivim redosledom savladavanja i prioritetom upotrebe – ćirilica pa latinica, verujemo, ne može biti štetan po srpsku kulturu sve dotle dok ćirilica ne bi zaista bila egzistencijalno ugrožena“ (Pravopis, str. 15), da bi se onda navela ta dva pisma: „srpska ćirilica“ i „latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatske jezičke zajednice“, čiji se status utvrđuje Ustavom, zakonom i uputstvima i preporukama državnih, prosvetnim, stručno-naučnih i kulturnih organa i institucija“ (Pravopis, str. 17).

Ko je ovde „naivan“, ko se „pravi lud“, a ko cinično i drsko izigrava potpuno jasnu ustavnu obavezu (nerazdvojivost srpskog jezika od ćiriličkog pisma i ko time manipuliše iz stvarne naivnosti (potpune gluposti) ili iz zle namere prema srpskom pismu? Teško je poverovati da je reč o toliko velikoj naivnosti lingvista u institucijama. Mi koji se bavimo lingvistički pitanjem pisma ne možemo poverovati da su srpski lingvisti i pisci Pravopisa srpskoga jezika bili toliko slabo upućeni u to koliko je ćirilica (i) u Srbiji odavno sve ugroženija sa sve bednijim procentom zastupljenosti u srpskom jeziku.

Ko je naivan, a ko je srvarno glup i(li) zlonameraan?

Mi (malopre ovde od jednog lingviste označeni za „naivne“), posebno u udruženjima „Ćirilica“ i „Srpska azbuka“, apsolutno smo ubeđeni i dobro upućeni u to da su danas srpski lingvisti u jezičkim institucijama, neuporedivo s vlastima i drugima, najveći, dakle, ključni krivci za današnji poguban status srpskog pisma u srpskom jeziku i u Srbiji i izvan Srbije. Za Srbiju je jasno da se Srbi uče od lingvista u školama i izvan škola da samo Srbi i dalje „imaju dva pisma“, da je srpsko dvoazbučje „veliko bogatstvo“ koje imaju samo Srbi, kao nekakav posebno „izabrani narod“ za više pisama u standardnom jeziku i da se toga nikako niti možemo niti smemo odreći.

Dok je vladala komunistička ideologija, jedini krivci su bili za polom (zamenjivanje) srpske azbuke samo komunisti, jer se za to lingvistička nauka nije pitala. Međutim, otkako nema zvanično komunista na vlasti, svi vidimo i znamo da se lingvistima više ne mešaju srpske vlasti u njihovu nauku, pa lingvisti moraju preuzeti punu odgovornost za uspostavljeno, ne slučajno,opšte masovno neznanje velikog broja Srba koje je njihovo pismo, što oni i dalje misle da je svejedno kojim pismom Srbi pišu svoj jezik i da je dvaozabučje, samo naša, neizbežnost jer je „bogatstvo“. U takvoj situaciji prirodan je i očekivan rezultat da Srbi više nemaju za malo pa ni slova svoga pisma u svom jeziku ni u najvažnijim sferama života (u prodavnicama, u bankama, na pijacama, u ispisima po gradovima i selima, u reklamiranju proizvoda, u deklaracijama, u ogromnoj većini televizijskih ekrana, novina i još mnogo gde). U izdavaštvu knjiga ćirilica se sve više zamenjuje hrvatskom latinicom i bukvalno se predaje i(li) prodaje za neki dinar više, očekivan od latiničkih Hrvata iz bivše Jugoslavije koji će, po srpskom jadnom očekivanju, masovno nagrnuti u svoje prodavnice da kupuju srpske knjige na njihovoj (hrvatskoj) latinici i da će tako srpski izdavači knjiga na srpskom jeziku a na hrvatskoj latinici u Srbiji steći neslućenu novčanu dobit jer su Hrvati, a i drugi istojezičnici iz bivše Jugoslavije prosto „poludeli“ za srpskim knjigama ako su na hrvatskom pismu. Oni en vide kako Hrvati čuvaju svoje pismo i time što se ni jedan jedini njihov izdavač još nije polakomio za neki srpski dinar više pa da za Srbe štampa svoje knjige na srpskoj ćirilici. Srpski izdavači vaspitani su i „obrazovani“ toliko da ne vide da niko u svetu ne štampa svoje knjige na nekom tuđem pismu da bi na tome „zaradio“. Samo srpski izdavači, podržani i „obrazovani“ od srpskih lingvista predaju i prodaju svoje pismo iz svog jezika za šaku kuna makar sa srpskim Nikolom Teslom na njihovoj novčanici.

Drastičan potop srpske azbuke na novosadskom Sajmu knjiga 2024.

Ovih dana piše mi ćirilički prijatelj (J. Vucelja, dobro upućen u uzroke propasti Srba i naročito njihovog pisma u poslednjih stotinak godina): „Da li si video ovih dana na novosadskom Sajmu knjiga drastičan pad broja srpskih knjiga na ćirilici“ posle usvojenog novog Zakona o zaštiti srpskog jezika i ćiriličkog pisma?

Video sam, naravno. Za nešto više od dve godine svako ko ima oči mogao je odmah da zapazi ogroman rast srpskih knjiga na hrvatskom pismu. Gotovo da nema ni jednog jedinog štanda na kome se mogu kupiti sva izdanja knjiga na ćirilici. Oni veoma retki izdavači koji srpske knjige objavljuju samo na srpskom pismu (Srpska književna zadruga, na primer, i, recimo, udruženja „Ćirilica“ i „Srpska azbuka“ nisu imali novca ni da se pojave na Sajmu sa svojim ćiriličkim knjigama na zakupljenom štandu. Da nije bilo jednog najvećeg pobednika u Haškom tribunalu, sa najvećim zakupljenim štandom na više od, valjda, stotinu kvadrata sa nekoliko hiljada izloženih knjiga na ćirilici, ove 2024. godine na novosadskom Sajmu knjiga svaka lupa bi bila nedovoljna da se vide srpske knjige na srpskom pismu.

Novi, spomenuti, Zakon o zaštiti srpskog jezika i ćiriličkog pisma u javnoj upotrebi iz 2021. svojim potpuno neustavnim i apsurdnim sadržajem doneo je nove grobove srpskoj ćirilici, što se moglo lako videti ovih dana na rečenom Sajmu knjiga.

Antićirilička naivnost srpskih predsednika

Srpski lingvisti su ključni krivci što su se i Predsednik Srbije i predsednik Srpske, kada su zajednički inicirali spomenuti zakon o zaštiti srpskog jezika, usvojen rečene 2021. godine u Srbiji i Srpskoj. Naučeni od srpskih lingvista i profesora u školi da je „naša i latinica“, njima je bio normalan zakon i potpisali su ga za upotrebu iako se u njemu ne samo ne uvažava Ustav Srbije nego se Ustav u Zakonu nigde i ne spominje. Potpisali su Zakon u kome su Srbi razbijeni podelom na one građane i asocijacije koji moraju da upotrebljavaju srpsko pismo u pisanju srpskog jezika i na one koji to ne moraju. Uz to, po tom zakonu, građani su razbijeni (podeljeni) u Srbiji i Srpskoj i na one koji ne mogu biti novčano nagrađeni (smanjenjem poreza) za pisanje srpskog jezika srpskim pismom i na one koji mogu biti nagrađeni ako se svojevoljno odluče na srpski jezik srpskim pismom. Nagrađeni mogu biti samo oni koji su povlašćeni time što mogu da srpski jezik u javnosti pišu ne srpskim pismom, nego nekim drugim, čak i bez navođenja tog drugog pisma kojim se može pisati srpski jezik. Verovatno su zakonodavci mislilu na hrvatsko pismo koje su lingvisti u Pravopisu srpskoga jezika imenovali za alternativnu upotrebu – „latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatske jezičke zajednice“, kakva više zvanično normalno ni u čemu ne postoji. Iz takve zajednice ogroman broj Srba nasilno je proteran ponevši sa sobom mnogi tek nešto u plastičnim kesama s ponesenim u svojim glavama hrvatsko pismo za nastavak svog života i pisanja svog, ponetog sa sobom, jezika i u Srbiji i Srpskoj, a i drugde po svetu kuda su se razvejali 1995, ali i pre te godine.

To je pismo koje su srpski lingvisti proglasili za „naše“ ili su ga preimenovali u „(opšte)srpsku latinicu.

Da je „i to naše pismo“ naučili su od naših lingvista i profesora i Predsednik Srbije i Predsednik Srpske, pa zato oni nisu govorili i ne govore da treba primeniti ustavnu obavezu o jednom srpskom pismu, nego srpski pravopis o „dva srpska pisma“.

Takvom zakonu srpski lingvisti su dali prelaznu ocenu (podržali su ga) jer je on usklađen s njihovim pravopisom, a ne sa srpskim Ustavom.

Stalni predlog „Ćirilice“ i „Srpske azbuke“ srpskim lingvistima i vlastima

Mi „naivni“ iz udruženja „Ćirilica“ i „Srpska azbuka“ predlažemo najpre srpskim lingvistima, a onda i vladarima s najvećim uticajima da nađu trenutak mira i smirene pameti da pažljivo pročitaju ceo Član 10. Ustava Srbije, u ovom slučaju posebno više puta stav prvi Člana 10. koji se eksplicitno i direktno odnosi samo na srpski jezik i njegovo pismo, pa će, valjda, shvatiti da nema nikakve potrebe da oni izmišljaju i dalje „toplu vodu“ za opšte rešenje pitanja pisma u svakom evropskom jeziku i narodu i da, posebno i najpre, srpski lingvisti shvate zašto je jedino normalno i po svako pa i srpsko pismo korisno i u praksi jedino sprovodivo ne šizofreno (dva pisma u jednom jeziku), nego ono što primenjuje cela Evropa i ostatak sveta — suštinsku jednoazbučnost (naslov iz teksta lingviste B. Brborića iz 2005. godine) na šta neprekidno ukazuju i srpskim lingvistima i srpskim vlastima za normalan način čuvanja svakog, pa i srpskog pisma osnivači udruženja „Ćirilica“ i „Srpska azbuka“ D. Zbiljić i N. Vidić u ime njihovog članstva, a od poznatih lingvista jedino B. Brborić (danas, nažalost počivši) i odskora, srećom živi, D. Petrović.

Lingvisti u najavljenom novom pravopisu morali bi da se konačno opamete, pa da u prvoj rečenici u odeljku Pismo zapišu: „Srpski jezik se piše srpskim pismom u ovom sastavu od A do Š.“ Onda navesti izuzetke kada se u tekstu na srpskom jeziku koriste neka slova iz latiničkog, grčkog ili još kojeg pisma za potrebe u matematici, fizici, hemiji i sl. Na kraju se može dodati rečenica: „Sve ono što su Srbi pod moranjem ili zabludama objavili na nekom drugom pismu, takođe pripada srpskoj baštini. Može se navesti i to da nam je korisno da naučimo hrvatsko pismo da bismo čitali istojezičke narode koji svoje varijante lingvistički srpskog jezika pišu hrvatskim latiničkim pismom.

Kad lingvisti završe pravopis s takvim rešenjem pitanja pisma, valjda će se neka vlast setiti da ako hoće normalne zakone o srpskom jeziku i pismu, treba da zamene postojeća dva neustavna zakona o upotrebi srpskog jezika i pisma i da nove zakone sačine dosledno ustavnoj obavezi iz Člana 10. Ustava Srbije jer zakone kakve oni drže danas na snazi u vezi sa srpskim jezikom i pismom – nikada ne prave drugi narodi, tj. njihove vlasti za druge jezike i njihova pisma.

Posle sačinjavanja normalnog srpskog pravopisa i normalnih zakona u vezi sa srpskim jezikom i pismom, njihova dosledna primena u praksi vratiće srpsko pismo u život. A život srpskog pisma u srpskom jeziku može se smatrati pravim i punim životom samo ukoliko i to pismo ima apsolutnu, stopostotnu suverenost u jeziku Srba, a ne u današnjih nepunih desetak procenata, a da vlada preko 90 procenata u Srbiji tuđe pismo, čak i bez znanja da pismo koje su Hrvati sačinili i dovršili za svoje potrebe 1830 do 1835. nema nijednog normalnog osnova da ga Srbi zovu „(opšte)srpskom latinicom“.

Hrvati se, naravno, neće nikada buniti što im prisvajamo pismo, jer im je vrlo važno da to njihovo pismo preovlada u potpunosti u Srbiji. A kada i ako im to zatreba, lako će dokazati da su Srbi prešli na njihovo (hrvatsko) pismo. I to niko neće moći naučno da ospori.

P. S.: Kurti odlično zna srpski jezik i pravopis

Ovih dana ni srpski lingvisti ni zvanična srpska vlast nisu se previše oglašavali što je Srbima na KiM-u na saobraćajnim tablama ukinuta ćirilica. Srbi su tamo mogli samo da precrtaju na saobraćajnim tablama tuđu im latinicu u srpskom jeziku, ali će je, kažu Kurtijeve vlasti, ponovo postaviti. Srbima je i tamo na severu KiM-a uvedeno hrvatsko pismo. Kurti odlično poznaje srpski jezik i on zna i za rešenje pitanja pisma u srpskom jeziku u ostatku Srbije. Tamo gde je od svetskih siledžija njemu dato i omogućeno da vlada on je zamenu ćirilice bazirao na srpskom pravopisu i postojećem srpskom zakonu koji dopušta i u Srbiji zamenu srpske ćirilice hrvatskim pismom, kao alternativnim. Kako onda da se srpski lingvisti žale na Kurtija u vezi s pismom kad u ostatku Srbije vlada preko 90 procenata hrvatsko pismo? Kurti bi im mogao reći slično kao što je govorio i Predsednik Srbije 2021. godine na javnim skupovima: „Spasićemo ćirilicu, ali i latinica je naša“, pa kad je vaša, evo vam je, dragi sugrađani Srbi.“

Umesto da srpsku ćirilicu vratimo sa srpskih grobalja svuda u život, mi smo joj pripremili Muzej u Bajinoj Bašti

Nedavno smo obavešteni o jednom novom srpskom apsurdu: Ministarstvo kulture Srbije je finansiralo obimnim novčanim sredstvima iz džepa srpskih građana pretvaranje jedne stare bivše škole u instituciju za kakvu nismo čuli da postoji još igde u svetu. Reč je o Muzeju ćirilice.

Nemanja Vidić je o tome pisao vispreno na prostoru sajta Borba za istinu ovih dana u svom tekstu koji smo malopre citirali, pa je važno da na taj dobar tekst ukažemo, a nema potrebe da u ovom svim tekstu nešto posebno dodajemo. Osim da kažemo da ne znamo da li je iko čuo da je nekom ministarstvu kulture igde u svetu palo na pamet da svoje pismo čuva u muzeju, a ne u svakodnevnoj stvarnosti, u tekstovima, knjigama, na TV-ekranima, u prodavnicama, u štampanim sredstvima obaveštavanja i sl. Međutim, koliko se ćirilica koristi u navedenom u Srbiji, izgleda da je srpsko Ministarstvo kulture ispravno zaključilo da je Muzej danas jedino preostalo sigurno mesto za srpsku ćirilicu gde se čuva ono što je nekada postojalo. Ne znamo samo da li je Bajina Bašta baš pravo mesto gde će Srbi masovno ići da vide srpsku azbuku. Možda bi taj muzej bio mnogo bolje posećivan u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu i da bi tamo bio bolje posećivan. Možda je Bajinoj Bašti bio dovoljan onaj nedavno otvoreni Park ćirilice, a da se Muzej ćirilice izgradi u Novom Sadu pored zgrade, na primer, Matice srpske čije je rukovodstvo s lingvistima mnogo veći doprinos od Bajine Bašte prosleđivanju srpske azbuke do prostorija muzeja preko njenog pravopisa u dvoazbučju, u kome je obezbeđena neuporedivo sigurnija i vidljivija trajnost hrvatske latinice nego srpske ćirilice u srpskom jeziku.

Autor: Dragoljub Zbiljić, jezikoslovac, pisac 17 knjiga o polomima u srpskom jeziku i zatiarnju srpske ćirilice i osnivač prvog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (2001)

[1] O tome smo posebno detaljno pisali u knjizi Kakav rat za srpski jezik i ćirilicu (Ćirilica, Novi Sad, 2019)

[2] Smatramo ga svojim prijateljem, pa nam nije baš zgodno da navedemo autora ove rečenice i izvor gde je to objaavljeno.