После новог неуставног закона ћирилица одлази у Музеј

понедељак, 25. 03. 2024.среда, 12. 06. 2024. Kefalo

И Курти применио српски правопис уместо Устава

Да је од Куртија неко из света тражио објашњење зашто је Србима ових дана укинуо ћирилицу на путу из Косова и Метохије ка ужој Србији (УЖАС-у), сигурно би одговорио: „Српски Председник је 2021. године изјављивао јавно на скуповима да је и латиница њихова, па кад је њихова, ево им је.“

На почетку ево неколико поразних чињеница за српско национално писмо у Србији после новог српског Закона о употреби српског језика и ћириличког писма (2021). Његова споменута у закону „заштита у јавном животу“ додатно је после непуне три године сасекла десетопроцентне остатке српске ћирилице у Србији. А у Републици Српској, како је у неколико својих прецизних и лако проверљивих текстова мериторно доказивао оснивач Удружења „Српска азбука“ Немања Видић, у Републици Српској српско писмо јее изгубило сваку обавезност, па и тамошњи Срби данас све мање користе српско писмо у српском језику јер је тамо ћирилица међу Србима сведена на чисту вољу дела Срба. А та воља је слабашна јер и тамо Срби и даље у школи, као и у Србији, уче да „ми имамо два писма“, па се догађа да све више немамо ни једно писмо (оно стварно српско), него и тамо, као и у Србији, српска ћирилица је изгубила битку и „латиница је победила“, како је готово у свом задовољству, малтене, кликтао“ мој стварни животни пријатељ академик Иван Клајн који је измислио одговарајући назив за данашње српску ћирилицу — „режимско писмо“. „Режимско“ зато што је он схватио да је режим Слободана Милошевића успео да врати ћирилицу, макар у све државне органе. Све друго изван тих органа и у време мИлошевића, а поготово после њега, хрватска латиница је загосподарила много више и успешније него чак и под комунистичком влашћу која је дала веома много аз то да се успешно затире српска ћирилица не само изван Србије него подједнако успешно (понегде чак и успешније) и у матици српског народа и његовог језика и писма – у Србији. Последњи пут је о начинима и узроцима убијања српске азбуке објашњавао веома тачно и прецизно споменути Видић у добро насловљеном тексту „Србија ће чувати ћирилицу у музеју уместо у јавном животу” (Борба за истину, недеља, 17. 03. 2024).

Погубно решење питања писма за српски језик у Србији

Нажалост, српска лингвистика и српска држава (мисли се, свакако, на све српске језичке институције и сваку власт у Србији после разбијања Југославије вољом страних сила, али и домаћих отцепљивача, осим Срба који су једини желели да се сачува Југославија) готово практично на исти начин – нескривеним гажењем уставне прецизне и експлицитне обавезе о једноазбучју и српског језика у ставу првом Члана 10. актуелног Устава Србије – доводе ћирилицу до даљег нестајања остатака српског писма његовом заменом хрватским националним латиничким писмом (гајицом). До тог нестаајања ћирилице и у Србије данас доводе пре свих других српски лингвисти у српским језичким институцијама избегавајући да примене европску и светску праксу у решеном питању писма у свим другим престижним језицима по правилу праксе: једно писмо за један језик. Једино српски лингвисти у Србији (по много чему земљи апсурда, а посебно у вези с матичним националним писмом у само српском националном језику) настављају српску погубну судбину писма у језику Срба по комунистичким измишљеним правилима – “богатству двоазбучја” у азбучкој шизофренији, по прецизном опису проф. В. Ђорђевића) која се примењује у српском правопису за народ и школе у складу с познатим погубним Новосадским договором, датираним у Матици српској 8, 9. и 10. децембра 1954), када је први пут јасним договором власништво над српским језиком званично пренето на Хрвате и кроз договорно озваничен назив “српскохрватски/хрватскосрпски језик”. Хрватски представници Договора лако су се изборили и за најпре формалну “равноправност латинице и ћирилице”, уз нескривану расправу у време договарања 1954. године да та “равноправност” прерасте у замењивање тада већинског у Југославији српског ћириличког писма хрватским латиничким писмом и да се то планирано замењивање такође код Срба има сматрати “равноправношћу писама”. План “мудрих комуниста” (што углавном силом, што често и милом) прихватали су да спроводе српски лингвисти, али и друга “српска интелигенција” све време после 1954. године у Југославији, али и после Југославије у Србији.

Неизлечена болест српске лингвистике

Данашња српска лингвистика у Србији није се готово ни за један добар и користан корак удаљила од Новосадског договора, осим што вербално истичу да је “хрватски језик варијанта српског језика” и да су називи “хрватски језик”, “босански – бошњачки језик” и “црногорски језик” –“политички називи”. Ништа друго ни у вези са српским језиком ни у вези са српским писмом нису напустили из Новосадског договора (1954) године српски лингвисти. Зато, и нису поништили званично Новосадски договор ни до данас. Како да га се одрекну када га доследно и дословно у пракси и данас у Србији примењују.

За разлику од српских лингвиста, хрватски лингвисти су успели да још у време комуниста званично у својим језичким институцијама пониште Новосадски договор још 1967. године и да за свој народ још у то време из „хрватскосрпског“ обезбеде свом народу – “хрватски језик” који су користили и пре озваничења тог термина у свету (1992).

У Србији остао на снази Новосадски договор (1954)

За разлику од Хрвата, српски лингвисти, доследно свом прихватању реченог договора из 1954. године успели су да српском народу обезбеде наставак израде капиталног дела у сваком народу – националног речника у складу с Новосадским договором: Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Како по томе ствари чврсто стоје данас на лингвистичким српским ногама – Срби ће, сва је прилика (по ономе “нико нема што Србин имаде”), бити једини народ у свету који неће имати свој вишетомни национални речник, а имаће речник непостојећег (српскохрватског) језика.

Још је горе стање са српским писмом. Захваљујући српским лингвистима, ако се овакав њихов рад у србистици настави, српско писмо ће неизбежно бити замењено хрватским националним писмом и тако ће бити подложни олакшаном расрбљивању и православним Србима се тако гарантује пут у асимилацију (нестајање) која се догодила покатоличеним Србима с наметнутим им раније латиничким писмом. Преко преласка на хрватску латиницу у свом језику Срби се, практично, у језику изједначавају с Хрватима и тада ће бити Срби и Хрвати исти не само у језику него и у писму и тако ће бити, највише што је могуће, “хрватска поткултура”, јер ће бити побеђени и расрбљени лакше без свог речника на имену свог језика и без свог језика на свом писму. Та српска жеља за “безалтернативан одлазак у ЕУропу и свет” преко националног понижавања и полатиничавања њиховог језика у ствари ће их искључити и из Европе и из света (што значи: поништиће се), јер сви други одлазе и остају у свету само ако сачувају свој национални стуб који је немогућ прихватањем туђег језика и писма у својој држави.

Наивност и залуђеност омогућују незнање и(ли) злу намеру?

Српску лингвистичку залуђеност у србистици по принципима комуниста и усвојеног и задржаног Новосадског договора о српскохрватском језику и алтернативности “равноправности латинице и ћирилице” у језику Срба доводе нормалне Србе и нормалне српске лингвисте (који су, очигледно, у врло оскудној мањини и данас) до неизбежне упитаности: да ли су српски лингвисти у институцијама (пре свега у Одбору за стандардизацију српског језика, на факултетима и у Матици српској) толико наивни да не виде и не знају да од ћирилице не може ништа бити ни у скорој ни у даљој будућности ако српски лингвисти и даље задржавају само српски језик нормиран у правопису и струци у шизофреном двоазбучју и двоизговорности у учевном (стандардном, књижевном) језику; да ли је могуће да су српски лингвисти у језичким институцијама толико наивни и неупућени у то како једино може нормално да функционише писани језик и да ли је могуће да они и даље не увиђају колико је српски језик – нормативно разбијен данас начетворо, а по неким карактеристикама и наосморо[1], онемогућен да буде обједињујућа снага српском народу да се уврсти у јаке, духовно пре свега, па и на све друге начине, у добро утемељене нације; да ли је могуће да има тако јак утицај на решење питања националног писма Срба, на пример, вишемандатни председник Матице српске (Д. Станић) који нам директно отворених очију у наше очи саопшти ово своје “научно вјерују” поводом неуставног двоазбучја у Матичином Правопису српскога језика овом „научном“ реченицом: “Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане”, не схвативши зашто нам је и како то историја „дала“ и да, уз то – када смо му одговорили да нам је историја давала и честе окупације па није морало тако да остане – каже: “Немам више времена за разговор”; да ли је могуће да постоје српски лингвисти и филолози (а још су живи, хвала Богу, али на жалост судбине српске ћирилице) тврде да хрватска латиница (гајица) није хрватско писмо него је то “(опште)српска латиница” (на пример: Р. Маројевић и П. Милосављевић, од којих овај други, противно Вуковом остављеном запису, тврди да није Гај него је Вук “творац Гајеве латинице” и да је то, у ставари, „Вукова српска латиница“!)…

Дакле, да ли је могућа толика наивност српских лингвиста у српским језичким институцијама и србистици?

Један од тих наивних или заблуђених српских лингвиста чак је у једном свом раду – за оне који указују на врхунску погубност по српску ћирилицу и двоазбучје у Правопису српскога језика Матице српске – оставио овако измозгану реченицу: “Има и међу искреним борцима за враћање ћирилице наивног, да не кажем и погрешног, мишљења како је актуелан правопис српског језика крив за лош положај ћирилице зато што се у њему наводе и латиничка слова (а наводе се и грчка и латинска).”[2]

Нисмо моја маленкост и, на пример, Немања Видић „наивни“ зато што у наведеном Правопису српскога језика „постоје и латиничка и грчка слова“, него смо „наивни“, тј. знамо зашто је решење питања писма српског језика у актуелном српском правопису погубно по српско писмо зато што у том правопису изричито пише да „српска ћирилица није егзистенцијално угрожена“ и зато што се у том Правопису на стр. 15. цинично цитира у фусноти и први и други став Члана 10. Устава Србије који и данас важи, а ми ћемо овде цитирати став први који јасно, да јасније не може бити, не раздваја српски језик од (српског) ћириличког писма: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ И нигде ни у тој реченици ни даље одатле нема ни помена о неком другом писму које би могло важити за писање српског језика, па ни хрватске абецеде за коју би се везивао језик Срба.

А актуелни правопис изричито уводи друго, туђе, неуставно за српски језик хрватско латиничко писмо као алтернативно. То је изричито, противно Уставу Србије, противно свим другим уставима у Европи и противно целокупној европској пракси, наводи актуелни правопис на стр. 17, овакву констатацију: „Такав, истина редак, суживот двају писама, за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“ (Правопис, стр. 15), да би се онда навела та два писма: „српска ћирилица“ и „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“, чији се статус утврђује Уставом, законом и упутствима и препорукама државних, просветним, стручно-научних и културних органа и институција“ (Правопис, стр. 17).

Ко је овде „наиван“, ко се „прави луд“, а ко цинично и дрско изиграва потпуно јасну уставну обавезу (нераздвојивост српског језика од ћириличког писма и ко тиме манипулише из стварне наивности (потпуне глупости) или из зле намере према српском писму? Тешко је поверовати да је реч о толико великој наивности лингвиста у институцијама. Ми који се бавимо лингвистички питањем писма не можемо поверовати да су српски лингвисти и писци Правописа српскога језика били толико слабо упућени у то колико је ћирилица (и) у Србији одавно све угроженија са све беднијим процентом заступљености у српском језику.

Ко је наиван, а ко је срварно глуп и(ли) злонамераан?

Ми (малопре овде од једног лингвисте означени за „наивне“), посебно у удружењима „Ћирилица“ и „Српска азбука“, апсолутно смо убеђени и добро упућени у то да су данас српски лингвисти у језичким институцијама, неупоредиво с властима и другима, највећи, дакле, кључни кривци за данашњи погубан статус српског писма у српском језику и у Србији и изван Србије. За Србију је јасно да се Срби уче од лингвиста у школама и изван школа да само Срби и даље „имају два писма“, да је српско двоазбучје „велико богатство“ које имају само Срби, као некакав посебно „изабрани народ“ за више писама у стандардном језику и да се тога никако нити можемо нити смемо одрећи.

Док је владала комунистичка идеологија, једини кривци су били за полом (замењивање) српске азбуке само комунисти, јер се за то лингвистичка наука није питала. Међутим, откако нема званично комуниста на власти, сви видимо и знамо да се лингвистима више не мешају српске власти у њихову науку, па лингвисти морају преузети пуну одговорност за успостављено, не случајно,опште масовно незнање великог броја Срба које је њихово писмо, што они и даље мисле да је свеједно којим писмом Срби пишу свој језик и да је дваозабучје, само наша, неизбежност јер је „богатство“. У таквој ситуацији природан је и очекиван резултат да Срби више немају за мало па ни слова свога писма у свом језику ни у најважнијим сферама живота (у продавницама, у банкама, на пијацама, у исписима по градовима и селима, у рекламирању производа, у декларацијама, у огромној већини телевизијских екрана, новина и још много где). У издаваштву књига ћирилица се све више замењује хрватском латиницом и буквално се предаје и(ли) продаје за неки динар више, очекиван од латиничких Хрвата из бивше Југославије који ће, по српском јадном очекивању, масовно нагрнути у своје продавнице да купују српске књиге на њиховој (хрватској) латиници и да ће тако српски издавачи књига на српском језику а на хрватској латиници у Србији стећи неслућену новчану добит јер су Хрвати, а и други истојезичници из бивше Југославије просто „полудели“ за српским књигама ако су на хрватском писму. Они ен виде како Хрвати чувају своје писмо и тиме што се ни један једини њихов издавач још није полакомио за неки српски динар више па да за Србе штампа своје књиге на српској ћирилици. Српски издавачи васпитани су и „образовани“ толико да не виде да нико у свету не штампа своје књиге на неком туђем писму да би на томе „зарадио“. Само српски издавачи, подржани и „образовани“ од српских лингвиста предају и продају своје писмо из свог језика за шаку куна макар са српским Николом Теслом на њиховој новчаници.

Драстичан потоп српске азбуке на новосадском Сајму књига 2024.

Ових дана пише ми ћирилички пријатељ (Ј. Вуцеља, добро упућен у узроке пропасти Срба и нарочито њиховог писма у последњих стотинак година): „Да ли си видео ових дана на новосадском Сајму књига драстичан пад броја српских књига на ћирилици“ после усвојеног новог Закона о заштити српског језика и ћириличког писма?

Видео сам, наравно. За нешто више од две године свако ко има очи могао је одмах да запази огроман раст српских књига на хрватском писму. Готово да нема ни једног јединог штанда на коме се могу купити сва издања књига на ћирилици. Они веома ретки издавачи који српске књиге објављују само на српском писму (Српска књижевна задруга, на пример, и, рецимо, удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“ нису имали новца ни да се појаве на Сајму са својим ћириличким књигама на закупљеном штанду. Да није било једног највећег победника у Хашком трибуналу, са највећим закупљеним штандом на више од, ваљда, стотину квадрата са неколико хиљада изложених књига на ћирилици, ове 2024. године на новосадском Сајму књига свака лупа би била недовољна да се виде српске књиге на српском писму.

Нови, споменути, Закон о заштити српског језика и ћириличког писма у јавној употреби из 2021. својим потпуно неуставним и апсурдним садржајем донео је нове гробове српској ћирилици, што се могло лако видети ових дана на реченом Сајму књига.

Антићириличка наивност српских председника

Српски лингвисти су кључни кривци што су се и Председник Србије и председник Српске, када су заједнички иницирали споменути закон о заштити српског језика, усвојен речене 2021. године у Србији и Српској. Научени од српских лингвиста и професора у школи да је „наша и латиница“, њима је био нормалан закон и потписали су га за употребу иако се у њему не само не уважава Устав Србије него се Устав у Закону нигде и не спомиње. Потписали су Закон у коме су Срби разбијени поделом на оне грађане и асоцијације који морају да употребљавају српско писмо у писању српског језика и на оне који то не морају. Уз то, по том закону, грађани су разбијени (подељени) у Србији и Српској и на оне који не могу бити новчано награђени (смањењем пореза) за писање српског језика српским писмом и на оне који могу бити награђени ако се својевољно одлуче на српски језик српским писмом. Награђени могу бити само они који су повлашћени тиме што могу да српски језик у јавности пишу не српским писмом, него неким другим, чак и без навођења тог другог писма којим се може писати српски језик. Вероватно су законодавци мислилу на хрватско писмо које су лингвисти у Правопису српскога језика именовали за алтернативну употребу – „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“, каква више званично нормално ни у чему не постоји. Из такве заједнице огроман број Срба насилно је протеран поневши са собом многи тек нешто у пластичним кесама с понесеним у својим главама хрватско писмо за наставак свог живота и писања свог, понетог са собом, језика и у Србији и Српској, а и другде по свету куда су се развејали 1995, али и пре те године.

То је писмо које су српски лингвисти прогласили за „наше“ или су га преименовали у „(опште)српску латиницу.

Да је „и то наше писмо“ научили су од наших лингвиста и професора и Председник Србије и Председник Српске, па зато они нису говорили и не говоре да треба применити уставну обавезу о једном српском писму, него српски правопис о „два српска писма“.

Таквом закону српски лингвисти су дали прелазну оцену (подржали су га) јер је он усклађен с њиховим правописом, а не са српским Уставом.

Стални предлог „Ћирилице“ и „Српске азбуке“ српским лингвистима и властима

Ми „наивни“ из удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“ предлажемо најпре српским лингвистима, а онда и владарима с највећим утицајима да нађу тренутак мира и смирене памети да пажљиво прочитају цео Члан 10. Устава Србије, у овом случају посебно више пута став први Члана 10. који се експлицитно и директно односи само на српски језик и његово писмо, па ће, ваљда, схватити да нема никакве потребе да они измишљају и даље „топлу воду“ за опште решење питања писма у сваком европском језику и народу и да, посебно и најпре, српски лингвисти схвате зашто је једино нормално и по свако па и српско писмо корисно и у пракси једино спроводиво не шизофрено (два писма у једном језику), него оно што примењује цела Европа и остатак света — суштинску једноазбучност (наслов из текста лингвисте Б. Брборића из 2005. године) на шта непрекидно указују и српским лингвистима и српским властима за нормалан начин чувања сваког, па и српског писма оснивачи удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“ Д. Збиљић и Н. Видић у име њиховог чланства, а од познатих лингвиста једино Б. Брборић (данас, нажалост почивши) и одскора, срећом живи, Д. Петровић.

Лингвисти у најављеном новом правопису морали би да се коначно опамете, па да у првој реченици у одељку Писмо запишу: „Српски језик се пише српским писмом у овом саставу од А до Ш.“ Онда навести изузетке када се у тексту на српском језику користе нека слова из латиничког, грчког или још којег писма за потребе у математици, физици, хемији и сл. На крају се може додати реченица: „Све оно што су Срби под морањем или заблудама објавили на неком другом писму, такође припада српској баштини. Може се навести и то да нам је корисно да научимо хрватско писмо да бисмо читали истојезичке народе који своје варијанте лингвистички српског језика пишу хрватским латиничким писмом.

Кад лингвисти заврше правопис с таквим решењем питања писма, ваљда ће се нека власт сетити да ако хоће нормалне законе о српском језику и писму, треба да замене постојећа два неуставна закона о употреби српског језика и писма и да нове законе сачине доследно уставној обавези из Члана 10. Устава Србије јер законе какве они држе данас на снази у вези са српским језиком и писмом – никада не праве други народи, тј. њихове власти за друге језике и њихова писма.

После сачињавања нормалног српског правописа и нормалних закона у вези са српским језиком и писмом, њихова доследна примена у пракси вратиће српско писмо у живот. А живот српског писма у српском језику може се сматрати правим и пуним животом само уколико и то писмо има апсолутну, стопостотну сувереност у језику Срба, а не у данашњих непуних десетак процената, а да влада преко 90 процената у Србији туђе писмо, чак и без знања да писмо које су Хрвати сачинили и довршили за своје потребе 1830 до 1835. нема ниједног нормалног основа да га Срби зову „(опште)српском латиницом“.

Хрвати се, наравно, неће никада бунити што им присвајамо писмо, јер им је врло важно да то њихово писмо преовлада у потпуности у Србији. А када и ако им то затреба, лако ће доказати да су Срби прешли на њихово (хрватско) писмо. И то нико неће моћи научно да оспори.

П. С.: Курти одлично зна српски језик и правопис

Ових дана ни српски лингвисти ни званична српска власт нису се превише оглашавали што је Србима на КиМ-у на саобраћајним таблама укинута ћирилица. Срби су тамо могли само да прецртају на саобраћајним таблама туђу им латиницу у српском језику, али ће је, кажу Куртијеве власти, поново поставити. Србима је и тамо на северу КиМ-а уведено хрватско писмо. Курти одлично познаје српски језик и он зна и за решење питања писма у српском језику у остатку Србије. Тамо где је од светских силеџија њему дато и омогућено да влада он је замену ћирилице базирао на српском правопису и постојећем српском закону који допушта и у Србији замену српске ћирилице хрватским писмом, као алтернативним. Како онда да се српски лингвисти жале на Куртија у вези с писмом кад у остатку Србије влада преко 90 процената хрватско писмо? Курти би им могао рећи слично као што је говорио и Председник Србије 2021. године на јавним скуповима: „Спасићемо ћирилицу, али и латиница је наша“, па кад је ваша, ево вам је, драги суграђани Срби.“

Уместо да српску ћирилицу вратимо са српских гробаља свуда у живот, ми смо јој припремили Музеј у Бајиној Башти

Недавно смо обавештени о једном новом српском апсурду: Министарство културе Србије је финансирало обимним новчаним средствима из џепа српских грађана претварање једне старе бивше школе у институцију за какву нисмо чули да постоји још игде у свету. Реч је о Музеју ћирилице.

Немања Видић је о томе писао виспрено на простору сајта Борба за истину ових дана у свом тексту који смо малопре цитирали, па је важно да на тај добар текст укажемо, а нема потребе да у овом свим тексту нешто посебно додајемо. Осим да кажемо да не знамо да ли је ико чуо да је неком министарству културе игде у свету пало на памет да своје писмо чува у музеју, а не у свакодневној стварности, у текстовима, књигама, на ТВ-екранима, у продавницама, у штампаним средствима обавештавања и сл. Међутим, колико се ћирилица користи у наведеном у Србији, изгледа да је српско Министарство културе исправно закључило да је Музеј данас једино преостало сигурно место за српску ћирилицу где се чува оно што је некада постојало. Не знамо само да ли је Бајина Башта баш право место где ће Срби масовно ићи да виде српску азбуку. Можда би тај музеј био много боље посећиван у Београду, Нишу или Новом Саду и да би тамо био боље посећиван. Можда је Бајиној Башти био довољан онај недавно отворени Парк ћирилице, а да се Музеј ћирилице изгради у Новом Саду поред зграде, на пример, Матице српске чије је руководство с лингвистима много већи допринос од Бајине Баште прослеђивању српске азбуке до просторија музеја преко њеног правописа у двоазбучју, у коме је обезбеђена неупоредиво сигурнија и видљивија трајност хрватске латинице него српске ћирилице у српском језику.

Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац, писац 17 књига о поломима у српском језику и затиарњу српске ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001)

[1] О томе смо посебно детаљно писали у књизи Какав рат за српски језик и ћирилицу (Ћирилица, Нови Сад, 2019)

[2] Сматрамо га својим пријатељем, па нам није баш згодно да наведемо аутора ове реченице и извор где је то објаављено.