Поруке које би Србима и данас могле користити

Не само што је умро, Скендербег је и живео

Подстицај

На сајту „Српска историја“, 17. јануара 2023. године, објављен је (преузет од цетињске „Светигоре“) текст под насловом „На данашњи дан у Љешу од куге умро Ђурађ Кастриот Скендербег (17. јануара 1468. г)“ https://www.srpskaistroija.com./na-danasnji-dan-u-ljsu-od-kuge-umro-djuradj-kastriot-skenderbeg/ (17. јануара 1468. г).

У сиротних петнаест редова (од укупно четрдесет) могло се сазнати да су „Турци одвели Ђурђа као таоца“, да је Скендербег „у Љешу 1444. године сазвао племенске главаре Арбаније и Црне Горе, како би се заклели да ће заједнички ратовати против Турске“, да га је „због борбе против Османлија прво глорификовала Католичка црква (иако је током свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и словенски народи са Балкана (били су то једино Срби, а Балкана тада није било, „измишљен“ је скоро четири века касније ИП), који су га сматрали својим националним херојем“, те да га „становништво великих градова (није речено који ли су то „велики“ ИП) у Албанији, који су на југу припадали Османлијама, а на сјеверу Венецији, није подржавало“. Томе следи и једна и по „збуњена“ реченица из које се није могло посигурно сазнати ко са ким и против кога јер су „његови борци припадали различитим етничким групама попут Срба, Албанаца, Грка и Цинцара, а Османски војници против којих су се борили нијесу били Турци из Анадолије, већ локално становништво које је било вољно да се бори против припадника свог народа у редовима Скендербегових снага“. Ту је негде и двоструко „грешна“ мисао да је, ваљда због „војне вјештине“, „почев од XV вијека Скендербег био предмет бројних књижевних и умјетничких радова“; није могло раније, пошто је тај момак и рођен, и живео, и умро у томе веку, а ни највећим делом прве половине поменутога века није баш слављен јер, што би рекле Лале није био припознат.

Порекло

Како се из реченога текста (тачније: из његовог наслова) са сигурношћу разабира само да је Скендербег, Ђурађ Кастриот умро, али не и да је живео, наредни редови биће слабашан покушај да се покаже како је тај момак помало и живео најпре уз запажање да већ двеста година трају спорови око Скендербеговог порекла да ли арбанашког, да ли србског. Заступници прве теорије, упориште првенствено налазе у писању енглеског историчара Едварда Гибона (1737-1794) из 1788. године, док се представници друге теорије позивају на бројније изворе.

Велик број научника, нарочито раније, у време док нордијска (антисрбска) школа није постала толико агресивна, истицао је да је Ђурађ Скендербег био србскога порекла, и по мајци и по оцу, те да је то нашло одраза и у србској традицији о њему.

Тако, на пример, Јохан Георг Хан (1811-1869), аустријски дипломата, конзул у Грчкој, у свету признат „специјалиста“ за наводну арбанашку историју, језик и културу, тврди да Скендербег не води никакво праарбанашко порекло, него срbско: „Близу је претпоставка, да Скендербег потиче из једне српске племићске породице, која је била за време српске владавине награђена извесним поседом. Словенски облици имена Кастриота могли би навести чак на претпоставку, да је њихово порекло било још свеже, да би се они могли сасвим албанизирати“ (Ђоко Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир/Немачка 1983, 46). Ханова претпоставка, наравно, укључује и додатну претпоставку, али и закључак, да Ђурађ и његова браћа нису ни могли бити арбанизовани; они су били Срби; њихов отац Јован води порекло из угледне породице из околине Босанског Грахова, а за заслуге за србску државу био је награђен поседом у Пологу, у Маћедонији.

Немачки историчари Јакоб Филип Фалмерајер (1790-1861) и Карл Хопф (1863-1914) заступали су тезу да је Скендербег био србског порекла, у најмању руку по мајци.

И код Селишчева, Афанасија Матвејевича (1886-1942), рускога слависте, мада само посредно, може се наћи одговор на питање ко је био Скендербег. Говорећи о Скендербеговим ратовима против Турака (1444-1468), он од Марина Барлетија (око 1460-1512, или 1513), аутора обимне књиге о животу Скендербегову, преузима навод да у подручју Горњег Дебра, које се „по обичајима примиче Маћедонији“ (уистину, Горњи Дебар део је западне Маћедоније, до Брозовог времена називане Јужна Србија а још раније, пре балканских ратова, Стара Србија ИП), живе „Бугари или Трибали… ратнички народ, веома одан Скендербегу у својој служби и привржености“. Како се за Трибале одувек знало да су Србаљи, Србљи, Срби, и овде се, ставом о њиховој вези са Скендербегом (о оданости и привржености), потврђује да је Скендербег био Србин.

Чињеницама да су двојица Кастриота били хиландарски монаси и тамо сахрањени, те да је Ђурађ великим прилогом стекао право на коришћење једног пирга, званог и арбанашки, не би могло противречити писање Ђоке Слијепчевића да су се „у ЏВ веку арбанаски кнезови у званичној преписци служили српским језиком, да су подизали цркве српским светитељима и приносили дарове српским црквама“ (Ђ. Слијепчевић, Наведено дело, 45). Ове последње податке ваљало би схватити тако да су арбанашки кнезови тога времена могли бити Срби, још непоарбанашени Срби или чак и недавно поарбанашени, али и Срби којима је арбанашко одређење дато по географском пореклу.

Овде ваља уврстити и нешто опширнији запис Тома Перишића Ораовца (1853-1939), књижевника и публицисте, о Скендербегову пореклу, деловању и успомени на њега, садржан у књизи „Арбанашко питање и српско право“, Београд 1913, 8-10, 13-15, 31-35:

„Ђорђе Кастриотић је рођен 1403 год. од оца Ивана и мајке Воиславе, кћери српског господара од Полога. Његов се прадјед звао Бранило Кастриотић, био је управник Канине и погинуо је у Јањини 1379 год., гдје је вршио дужност намјесника, као племић Душанов. Његов ђед се звао Константин, за кога епирски деспот Мусакије изриком тврди, да је као српски племић господарио у Серињи, које је мјесто Хан нашао у своме путовању и описао га. Константин се оженио Јеленом, јединицом и унуком великог Карла Топије, господара од цијелог арбанашког приморја и наследницом Ђорђа Топија, помоћу које је добио велики положај и углед међу арбанашким главарима. Отац Ђурђев Иван везан сродством са старом лозом Топија, а доцније и са другим важнијим арбанашким кућама био је најглавнији главар у Арбанији. Са својом женом Војиславом имао је пет кћери и четири сина. Најстарију кћер Мару дао је за Стевана Црнојевића господара Црне Горе, Влајку за Стевана Балшића, Ангелину за Владана Аријанта-Комненовића, Јелу за неког главара у Арбанији а Мамица је по очиној смрти удата за Мојсила Дибранца. Од синова најстарији Реносин умро је као православни калуђер у Синаји, остала тројица звали су се Станиша, Константин и Ђорђе.

1413. год. Иван Ђорђев отац морао је дати Султану таоце своја три сина, а међу њима и десетогодишњег Ђорђа кога Турци потурчише и назваше Скендербег или Искандербег, што значи господар Александар. Ђорђе је одрастао на Султановом двору и ратовао уз Турке.

Очевина Кастриотића била је у Маћи и Дибри (Мат, североисточно од Тиране, и Дебар, у северозападној Маћедонији ИП) а наслеђе Ђорђево по баби долазило му је из целе Албаније на коју је Ђорђе полагао право, а 1444. год. по смрти свога оца кад су на Турску завојштили Деспот Ђорђе Бранковић, Сибињанин Јанко и пољско-угарски краљ Владислав, Ђорђе побјеже од Султана, промијени понова вјеру (вратио се вјери прађедовској, православљу ИП), дође у Кроју, коју исте године ослободи као и град Љеш. Год. 1467. опсађивао је Кроју Балабан паша, али је Скендербег уз припомоћ Леке и Николе Дукађина, Стевана Црнојевића, Андреје Нешића и др. српских војвода одбио Турке а Ђорђе Алексић убио пашу. Исте године кренуо се и султан Мехмед ИИ (Освајач, 1432-1451-1481 ИП) противу Ђурђа, али није могао ништа да учини.

Ђорђе Кастриотић је умро од грознице 1468. год. у Љешу гдје је и сахрањен у православној цркви Св. Николе, одаклен су га Турци по освојењу Љеша раскопали и извадили кости, па их разбили на најситније дјелове, грабили и носили уза се као амајлију, вјерујући да их пушка неће убијати.

Ред је и право да се једанпут расправи питање о томе ко је и које народности овај велики јунак и војвода. Зна се да му је прађед био Србин, да му је ђед био Србин и отац и мајка чисти Срби, да му је отац дао својој дјеци чисто српска имена и да у свој својој породици како у мушкој, тако и у женској линији, сем бабе није имао никог од арбанашке крви. Но да ли је Карло Топија био Арбанас то је питање које још није расправљено. Међу Арбанасима нема имена Ђорђе…, Станиша, Воислава, Мамица…, Влајка, ни Ангелина, нити се код Арбанаса могу наћи многосложна имена, већ обично једносложна Пренк, Ђон, Лек, Биб, Гиљ, Дод, Том… и т. д.

Зна се да се Ђорђе Кастриотић свагда служио својим српским језиком и ћирилицом, којом је писао и издавао повеље и наредбе. Зна се да је своје одиве давао српској властели и православним Зетским господарима. Зна се да је живио као православни Србин, славу славио и све обреде и обичаје српске вршио и одржавао.

Поред овога за доказ његовог поријекла служе и тврђења г. Ј. Г. Хана, г. Аму Бује, Лежана и руског конзула Јастребова (геолог и географ Ами Буе, 1794-1881; етнограф Гијом Лежан, 1839-1871; Иван Степанович Јастребов, 1839-1894 ИП). Кад заиста Скендер-бег не би био чист Србин неби га у Србе трпао г. Хан, као аустријски конзул а ни остали страни испитивачи, који нијесу баш тако пријатељски према Србима и православљу расположени. Било их је и таквих који су по цијелој Малесији, нарочито у Скадру и око њега ништили све српске споменике, црквене натписе и друге документе о српској прошлости тих мјеста и народа. Нарочиту ревност у томе послу показивао је г. Хекар (Ијасент Екар 1816-1866 ИП), француски конзул у Скадру коме нијесу давали мира српски споменици и црквени натписи по свој околини Скадра.

Успомена на Ђорђа Кастриотића Скендербега остала је у живој памети код цијелог српског народа, који га сматра и увршћује међу својим највећим јунацима, што тврде народне пјесме и предања о његовом витештву, и славним побједама над Турцима (кад су се Дрекаловићи, изданак једнога сточарског племена из североисточне Србије, средином 16. века „заглаварили“ у Кучима, домислили су своје порекло од Скендербега ИП), док се код Арбанаса правих Арбанаса о њему готово нигде и ништа незна, нити га Арбанаси спомињу као свога јунака. А кад би он био арбанашки народни јунак и птица у гори и чобан за овцама пјевао би о његовом витештву и славним побједама. Но за дивно је чудо, што га онда Арбанасима подмећу неки странци па и наши многи уважени научници, људи од пера и новинари. Ово је колико жалосно толико и неправедно, јер се овим чини гријех према његовој витешкој успомени, као и према народу српском, чији је син био и коме је поред осталих српских хероја служио, а и данас служи као дика и понос а служиће све донде док траје српског имена и српских гусала“.

Насупрот србским предањима и народним песмама (и о Скендербегу), стоји тврдња Тома Ораовца да „Арбанаси немају народне литературе ни умотворина, које се као такве могу узети, а оно мало што се може наћи јесу само пастирске и незначајне женске пјесме, без икакве књижевне или ма какве вриједности. Све што се о Арбанасима писало нијесу писали домородци него странци, на страним језицима. Код старих малисорских породица и дан дањи могу се наћи писмени споменици и старе листине писане ћирилицом и што се као свето чувало и чува код старјешина појединих породица, који су их примили у наслеђе, као најстарији чланови породице.

И, са тим у непосредној вези, додаће да из малисорског племена Мирдита (из североисточне Арбаније) потиче и породица Пренк Коле који је на Цетињу боравио од 1872. до 1875. године и тамо од њега, Тома Ораовца, „учио и научио српски језик и са поносом називао себе Србином. Он се сваком приликом истицао као прави потомак Скендербегов, ређајући све предке почев од себе до Ђорђа КастриотићаСкендербега и од Скендербега до Андријушка брата Краљевића Марка. Ово живо предање, које се преноси са оца на сина у овој познатој и угледној мирдитској кући, познато је и свима Мирдитима и Малисорима и то је живо предање и давало право на првенство овој кући, што је и Турцима било познато и због чега су свагда зазирали од Пренк Коле и његових предака и рођака. Ово предање почев од Пренка Коле чуо је писац (Томо Ораовац ИП) и од његовог оца капетана Коле који је себе сматрао по старини Србином и по језику Шћипетаром (брђанином). Овај капетан Кола и његов син Пренк Кола причао ми је како у њиховој кући има једна одаја скривница гдје се чувају стара јеванђеља и друге на пергаменту писане књиге српским (старо-словенским) језиком, које се чувају у њиховој кући још од доба Скендербеговог.

За ове књиге и старе повеље писане на пергаменту причали су још и то, да су их тражили многи бискупи и арцибискупи, који су њиховој кући долазили, да их виде и да их читају, али ни један од њих није знао да их прочита и да сазна њихову садржину, велећи да су то старе шизматичне књиге, које су писали невјерници. Али како су те књиге остале као аманет од Скендербега, они су их чували и очували. О тим су књигама говорили са највећим поштовањем и побожним пијететом, изјављујући да би прије изгубили главе и свакога и све своје, него што би те свете књиге из својих руку испустили, вјерујући, да им оне доносе свако добро и уважење, које као прва кућа Мирдитска имају и уживају“.

Дипломата и историчар Слободан Јарчевић (1942-2020) пропратио је ово сведочанство Тома Ораовца коментаром да се „нико од српских државника у Београду и Подгорици није потрудио, да се то благо смести у Српску академију наука и уметности, у неки од музеја, или у државне просторије. Тиме су српски државници показали потпуну недораслост. Уз њих, то су и званични интелектуалци. Шта би данас значила целокупна архива једног од српских племића из 15. столећа! Била би колосално сведочанство о српској држави, српској нацији, српској културној баштини… Уз њу, не би било могуће Скендербега проглашавати припадником албанске нације и албанским државником што данас фигурира у историографији европских држава. Нико од српских историчара није озбиљније покренуо питање овог фалсификата у историјској науци“ (Сл. Јарчевић, Бивши Срби Шиптари, Београд 2012, 176-177).

Да је Скендербег био несумњиви Србин, недавно је потврдио и један арбанашки историчар, Аридан Клоси по имену, у једној телевизијској емисији за арбанашко гледалиште, изјавом да се Скендербегов отац Иван, или Јован, „помиње као Албанац, Србин, Бугарин, да му је жена из познате србске лозе Бранковића – Војислава“, да су „њихова деца имала византијска имена: Константин, Ђорђе,али и словенска: Репош, Станиша, Мамица, Влајка, Јела“, да се причало да је „подигао… албанску заставу“, али не, „он је узео византијску заставу“. На питање телевизијског водитеља шта је Скендербег био, одговор је гласио: „Православац. Они су једна типична православна породица. Његов брат био је монах у једном православном манастиру где је и окончао живот“. На допунско питање „да ли је Скендербег конвертовао у католицизам“, Клоси каже: „Не, не постоји то у документима. Али он се приближио западу… зато што су му савезници били Напуљ, Бенедикт, који је био католички краљ (https://www.youtube.com/watch?v=I5qWJTRm5aU).

Поруке које би Србима и данас могле користити

Без обзира на то да ли су их послали јунаци Барлетијеве књиге или их је сам Барлети осмислио (а јесте), овај потписник верује да при крају овога текстића добро пристају и неке по(р)уке Скендербеговог ратничког дела.

Најпре она коју је својим Епирцима изговорио Хамза, братанић Скендербегов, а син Репошев:

„Дотле смо дошли да наше милосрдно опхођење према непријатељима и наше благонаклоно праштање свих злочина које они чине нама, доводи до тога да сав свет устаје против нас. Склањајући окове којима би требало да вежемо наше поражене непријатеље, ми их сами себи набацујемо на своје вратове“.

Исто то, уз поруку да „смо, ми, Срби, чудноват народ“, чули смо 1895. године од Јована Ђорђевића (1826-1900), књижевника, оснивача Србског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду, аутора химне „Боже Правде“:

„Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза ‘сваком своје’. Ми пуштамо најпре да други узму оно што је заиста њино и оно што желе да буде њино, а нама што остане. Последица те наше грешне индоленције та је да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна, а ми спокојно и с резигнацијом чекамо да нам они кажу што је наше“.

Потом једна која се тиче заштите државних граница:

Када је султан Бајазит чуо да су Маџари подигли на Дунаву неку безначајну кулу, покренуо је велику војску да је сруши. Маџари су се томе, на први поглед, будаластом чину смејали, али је сигурно да су Турци увек и на време одговорали на све искрсле невоље, „док ми мислимо да нема разлога за страховање све док пожар не доспе до нашег дворишта. И у таквом случају, ми чекамо све док се не запале кревети у којима лежимо а ватру почињемо гасити тек сутрадан, када буде касно и ми скончамо у пламену“.

У тренутку кад се отказује крсташки рат против султана Мехмеда ИИ Освајача, Скендербег казује својим саборцима :

„Када не би било спољнег непријатеља, кад не би било никог од кога бисмо имали разлога да страхујемо, зар ми не бисмо сами себи били много већи непријатељи, и зар не бисмо сами себи нанели много више штете него наши непријатељи споља. Кажем то јер имам у виду властољубље и безбожност наших људи, наше сукобе и међусобне поделе и размирице и крваве потоке разних недаћа и побуна који с времена на време запљускују хришћански свет. Себи самима били бисмо сто пута гори од својих непријатеља“.

И, даље:

„Будимо сигурни да ће једино свето царство бити онде где је права вера, где се људи држе Божијег закона, где се примењују добри државни закони који из Божијих происходе, где се одржава правда, где се добри и побожни људи заједно бране у праведном рату и награђују а прекршиоци закона кажњавају… Записали су мудри људи да брзо нестаје све што је добијено злоделом и да нико не може задржати оно што је силом узето“.

А са самртне постеље, поручује својим саборцима:

„Увек ће Бог подизати некога да брани и ослобађа његов народ од непријатеља, ако се искрено покајемо за своје грехе и безакоње, ако се оставимо ружних подела и раскола, размирица и сукоба, вл;астољубља и међусобне мржње ако, дакле, оборимо зид који нас од Његове милости одваја. Ако будемо тако радили, ако се понизимо пред Њим, ако свим својим срцем и свом душом својом заиштемо Његову милост и помоћ, Он ће нас заиста заштитити и помоћи… Уверавам вас да ће све бити добро док будете живели постојано и у слози, којом се и са мало снаге достижу велика дела. И биће добро све док будете верни и у миру једни са другима и док мање битне ствари будете стављали у страну пред општим добром. Јер нема тога царства, ма колико велико, моћно и јако било, које неће пропасти ако у њему владају неслога, међусобне поделе и размирице, и у којем су лична добит и задовољство битнији од општег добра.

Ако будете живели заједно, у слози, као браћа и пријатељи, једни за друге, онда нема те силе и тог начина на који вас ваши непријатељи могу савладати и наудити вам“.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!