Породице јунака трпе бол од заборава

среда, 12. 04. 2023. Kefalo

О јунацима лично, првенствено о начину, датуму и месту њихове погибије, често се писало, причало и генерално, за њих се у јавности зна. О њиховим ближњима, супругама, мајкама, деци, најчешће малолетној, браћи, сестрама, мало се зна, или се не зна ништа. Они се не помињу , иако њихов бол и мука нису тренутни, већ трају непрекидно од дана пострадања њихових ближњих.

Овде ћемо поменути Раду Комарицу, супругу поменутог Драгана, и њиховог сина Буду, који је тада имао само 11 месеци. Помињући њих, желимо да подсетимо на све супруге погинулих јунака и на све њихове ближње. Јер заборавом и занемаривањем њих, чинимо велики лични грех, а њима наносимо још већи бол. Супруга Рада се сећа те вечери када је Драган требало да крене на Косово. „Спреми ми ствари, идем на задатак“, мирно и одлучно је рекао, “Па зар опет ти“, само је прокоментарисала Рада. И супруга и мајка Драганова су пробале да га одврате, да нађу неки начин да га убеде да не иде овај пут. Само је одмахнуо руком, рекавши, “Имам неки осећај да се овај пут нећу вратити жив, буди храбра“, и додавши супрузи „дигни главу, знам да си ти јака, и да ћеш издржати све, чувај нам нашег сина Буду, чувај га и учи шта му је отац био“.

Тако је и било, осећај га није преварио. Погинуо је као јунак, а Рада држи главу усправно, држи али са болом. То што је после погибије мужа остала без посла, без средстава за живот, без стана, са дететом на грудима, то је све издржала. Једино помиње да је нико годинама није обишао, питао за њену муку, и није било никог са ким би могла да подели бол. Утеха су јој биле супруге које су такође остале без својих мужева, јунака.

То треба да се исправи. Њихов бол је и наш бол. Пре неколико дана је одржана свечана академија поводом битке на Кошарама. Рада држи говор, то није био говор, то су минути јецаја, бола, тишине која говори више него све изговорене речи, сузе, у сали мук, плачу сви, од јунака преживелих, преко гостију, министар војни савио главу, брише сузе. Утом износе Срађану, ћерку покојног Кошанин Срђана, њеног оца, по коме је добила име, јер је рођена мало након његове погибије. Рада тражи чашу воде, не може да настави говор, прилази јој један од сабораца покојног Драгана да јој да подршку.

Браћо и сестре, да поменемо у молитви јунаке са Кошара, али још више и њихове ближње који тај губитак и бол још увек носе као незацељену рану. Пружимо им љубав и пажњу биће лакше и њима, а и нама. Поделимо муку, поделимо бол, на то смо позвани и дужни.

Живела Србија, догодине у Призрену.

Аутор: Горан Јосијевић