Понижење
Наш напаћени народ живећи вековима на овој ветрометини где јесмо је стекао и многе непријатеље. Међу њима је некада давно (сад се и заборавило) истакнуто место заузимао сада нам братски немачки народ. Да само кратко подсетим да су синови овог народа у Мачви српску децу набијали на бајонете, у Крагујевцу стрељали ђаке …
Историја као да се поиграва са нама па доживесмо да на „београдској кули“, а која сада служи актуелном режиму као огромни билборд гледамо уметничко духовни перформанс у којем се наизменично виде како вијоре заставе Четвртог рајха, Европске уније и наша српска све са орловима и оцилима. Неупућени пролазник се свакако упита, а шта се то дешава да славимо братство и пријатељство са Германима и ЕУ?
Разлог еуфорије, радости и усхићења српске владе и Председника и васколиког српства које подржава Владаоца визионара нам је посета унука Фрица Шулца, Олафа, нашој Отаџбини. А колико ми мање паметни можемо да схватимо он је дошао да нам обећа да ће сав литијум који се ископа и преради у Србији Четврти рајх да одокупи и тиме нам донесе незамисливо благостање, постаћемо балкански Кувајт и живећемо сви дуго и срећно као и наш краљ који ће вечито да влада уз помоћ својих верних поданика, а све на радост свих Срба у свету.
Занимљиво је да су нам традиционални пријатељи са запада, а рачунајући ту и Дојчланд врло склони да кад победе неког увек имају потребе да побеђеног и понизе што год горе могу. Да наведем ту само пример одвођења српског председника на ликвидацију баш на Видовдан. Сада опет није довољно да се понизимо и загрлимо највећег душмана и коначно признамо оно што већ знамо, да смо бедна и јадна колоније, него треба ту још нешто пикантно да се дода да би понижавање било потпуно, а то ја да нам тај кога сагнуте главе примамо буде унук СС официра, од тога сигурно нешто горе није могло да се смисли.
И како дође до тога да најпоноснији народ Европе, поносан на своју јуначку прошлост, устанике, војнике, који је као рече Свети Николај тупио својим телима муслиманске мачеве да Европу одбрани од најезде ислама, народ који једини из поробљене Европе није слао своје синове на Стаљинград (браћа Французи послаше 60.000), народ о чијем самоубилачком отпору сведочи Ћеле кула, доживи ову срамоту и бесконачно понижење?
Земља нам се распрачава, број становника непрестано опада, школе су нам све празније, рађа нам се најмањи број деце у новијој историји, Кинези су заузели већ простор од Ђердапа да Зајечара, он нам се са билоборда смеши и маше, новине и телевизије нам пишу да живимо у Дизниленду, а хиљаде летећих таксија чекају да нас одведу негде, далеко, далеко …
Аутор: Петар Вучинић
