Pomislim onako nesabran, nije li ovo Božiji znak?

petak, 05. 05. 2023.četvrtak, 04. 05. 2023. Kefalo

Perfectus

Unutrašnjost Hrama „Crvenog krsta cara Konstantina“ u londonskom predgrađu Kensington izgledala je veličanstveno i impresivno. Klečao sam pognute glave sa rukom na lobanji ispred oltara na Istoku koji je blještao u zlatu. Na tribinama na južnoj i severnoj strani stajali su u belim ogrtačima sa velikim crvenim krstom na grudima članovi Senata i svi su svoje mačeve usmerili ka meni. Veliki i moćni majstor je izašao iz oltara, visoko podigao svoj srebrni ceremonijalni mač i spustio ga na moje desno rame. Sa svih strana zagrmeo je zaglušujući zvuk zveketa mačeva koji mi je odzvanjao u glavi. Onda je sve naglo utišalo. Čuo se samo snažan glas Velikog majstora:

“ U ime Svetog ravnoapostolnog cara Konstantina proglašavam te Savršenim princom reda Svetog Đorđa!“.

„Perfektus, perfektus, perfektus!“ ječalo je sa juga i severa.

Sledećeg jutra budim se kasno, mamuran od sinoćne proslave. Sam sam u apartmanu, supruga je ranije otišla na posao. Još uvek nesigurnim korakom odlazim do bara i iz frižidera vadim mali Hajniken. Sedam u fotelju i pivo ispiijam na eks (ili šti bi u mom zavičaju rekli „iz jednog duška“). Kroz prozor vidim za divno čudo u suncu okupan London, a što se nije desilo bar zadnje dve nedelje. Pomislim onako nesabran, nije li ovo Božiji znak? Čitam sa mobilnog telefona poruku Velikog majstora, a koju mi je poslao rano, baš u minut i sekund na izazlak sunca u zoru nad prestonicom Ujedinjenog kraljevstva:

„Najdraži mi brate, neka Veliki Neimar svih svetova blagoslovi tvoj odlazak u rodni Beograd i neka ugodi da svoj rad uspešno obaviš“.

Pogledam na zidu ikonu Svetog Đorđa kako na belom konju kopljem probada čeljust aždaje. U praznini stana glasno izgovaram:

„Sveti Velikomučeniče Georgije, zaštitniče plemena moga, pomozi grešniku, rabu Božijem, meni nedostojnom, da kroz iskušenja prođem!“.

Otvaram ponovo frižider i uzimam sledeće pivo.

Autor: Predrag Vučinić