Исток – док је цркве и звона, биће и Срба

Исток – Широм отворена капија порте Светих апостола Петра и Павла, храма Српске православне цркве у Истоку, варошици подно обронака Мокре горе, у равној и плодној Метохији. Полицајац у косовској униформи тражи нам документа. У смени је 12 сати, чува светињу у центру вароши у којој је од 2014. године отац Небојша (Секулић) с попадијом и четворо деце.

Гаврило, Петар, Андреј и Ђорђе, где је најстаријем девет година, а међу њима разлика по три, једина су српска деца овде. Пред нас излази отац Небојша, настојатељ цркве саграђене 1933. године, која се грандиозно бела дигла у небеса. Међу четинарима пркоси злим временима која је снађоше 1999. када је делом спаљена и оскрнављена, а парохијски дом у потпуности изгорео.

Палиле је комшије, јуришале на храм не само тада пред очима италијанског Кфора него и 2004. године, када је подметнут пожар. И у Другом светском рату црква о којој мало има записа била је на удару балиста. У њој су држани заточени Срби из Истока, Драгољевца, Коврага… Неки су ту мучени и убијени, а неки интернирани у логоре у Албанији.

„Изволите, ајдете унутра”, рече отац Небојша, парох источки, док се иза њега кроз отворена врата помаља попадија с најмлађим Ђорђем на скуту. Ђорђу је тек две године, па онако сањив, плавуњав, привио се уз мајку, срамежљиво гледајући придошле.

„Сад ће он да се расани. Воли госте”, тихо говори попадија док седимо за великим трпезаријским столом, већ понуђени домаћом ракијом и кафом. Уто пристиже и Андреј, дечачић веселих очију, којем је пета година. Гледа у телефоне, узео би их… погледом тражи одобрење.

Петар (6) и Гаврило (9) су у школи у Осојану, првом повратничком селу у Метохији, у којем су основна и средња школа, где је измештена источка општина. Већ крену дечја граја. Из мајчиног крила поскочи Ђорђе, а за њим и Андреј. Они би у двориште да виде где им је маче. За њима излете попадија, корећи их да буду мирни јер су гости стигли.

„Шта да вам кажем! Овде смо већ пету годину. Буде у Истоку 15 Срба, који су се вратили када и свештенство 2010. године. Ту је поштар Мома с мајком, Милош Недељковић и мајка, Јевтимије Антић је сам, Жарко је са супругом, Николићи који су се вратили 2015. обрађују имање у Коврагама… И нас шесторо је овде. Док је цркве и звона, биће и Срба”, бритко говори отац Небојша.

Свако питање нам се чини неприкладним, ту у градићу који је добио име по води „из тока”, из извора који избацује 2.700 литара воде у секунди.

„Навикли смо се да баш и не излазимо из порте, али и кад смо напољу, где пазарим, непријатности није било. Поздраве ме они који ме знају, проговоримо по коју. Тешко је због деце. Немају друштво, али њих четворица измисле игре, па тако им прође дан. Старија двојица, коју возе и враћају из школе, воле кад су тамо с децом”, говори попадија, којој се живот као и деци свео на порту манастира и неколико метара испред.

Отац Небојша је најмање код куће. Опслужује око сто домова у парохији не само источкој него и у општини Србица. У манастиру Гориоч држи литургију сваке недеље и празником. Држи литургију и у Пећкој патријаршији и у манастиру Девич.

„Што је Свети Василије Острошки за Црну Гору, то је Девич за Метохију”, казује отац Небојша, док једва стиже да одговори на телефонске позиве. Свако би да оца Небојшу нешто пита, да потврди када да га очекују, да им пресече колач за славу коју припремају.

„У нашој цркви не држим литургију. Немам коме. Али свако вече се чују звона”, учини нам се да сенка пређе преко лица оца Небојше, док је зимско сунце ломило зраке о прозоре парохијског дома.

„Хвала Богу, окупе се Срби, буде их стотинак о Васкршњем понедељку и на празник Светих апостола Петра и Павла, 12. јула. На Петровдан. Долазе нам Источани који су силом отишли у Србију, ови одавде, из Драгољевца, Лукавца, Жача, Тучепа, Осојана, Синаје, из села Опрашке дођу Срби из свих повратничких села. У неком селу је једно, у неком по двоје-троје. А сва су та села до 1999. године била села вредних српских домаћина који су спасавајући главу отишли пут централне Србије и Црне Горе”, говори отац Небојша, који је прво задужење, по завршетку Богословије у Фочи, имао у селу Драганац код Гњилана.

Чујемо, по потреби предаје и верску наставу. Док седимо за храстовим столом, намах нам оде поглед на кућу преко пута, где великим словима на албанском пише „Удружење ветерана УЧК”.

Из куће где су „ветерани ОВК” види се црква као на длану! Понекад, рекоше нам домаћини, и неки Албанац дође у храм. Али четвртком кад је пијачни дан ето Срба у цркви. Дођу да пазаре, а то им је и прилика да с попадијом и оцем Небојшом попричају. А знају и да у порти могу кола да паркирају.

„Дођу да попричамо, да се пожалимо, посаветујемо. Знају Срби докле год је свештеник с породицом у божјој кући цркве су живе”, већ нам разговор заглушује „певање” хоџе с оближње џамије.

Излазимо у топло децембарско подне. Андреј и Ђорђе се пред улазом трмушљају с пиргавим мачетом. Направили му кућицу у гајбици у којој су прострли некакво ћебенце. Чу се врисак. Попадија пребледе, полете ка најмлађем сину!

„Ништа, ништа није било. Загребало маче, вуче Ђорђа за рукав”, озари се лице попадије.

Децу, кад се разболе, воде у Косовску Митровицу. На 50 и неком је километру од Истока. Осојане нема дечјег лекара. Не видесмо ниједну играчку ни у парохијском дому, ни у дворишту. Не видесмо ни бициклу. Беше само једна пробушена лопта.

Нема ни љуљашке, а имала би где да се закачи. Крену ветар с Мокре горе. Зашишташе до у небо израсли четинари. Свако питање о шетњи ван порте, дружењу деце с другом децом, одласцима на море, у планину, учини нам се непримереним.

„Слобода нам фали. То једино. Рекох вам, немамо проблема, али смо најсигурнији кад смо сви овде. На овом простору, где нас даноноћно чува косовска полиција. Жао ми је деце. Немају с ким да се играју. Кад дођу из школе, релација им је соба, двориште и то им је сва шетња.”

Отац Небојша припремио је дрва за зиму. Наслагао под ајат. Овде зиме буду и сурове! Знао је некада да напада снег да су кровови пуцали. Књиге и школски прибор деца су добила од „Српске солидарности” из Београда.

Рече отац Небојша да су добротвори купили књиге и прибор за све ђаке у школама у селу Бање и у Осојану. Стално помажу. Чека се да за дан-два момци из удружења допреме дрва за једну Српкињу.

Порта ограђена, само се нежни гласови двоје најмлађих Срба чују. Ми скоро да шапућемо. Нема бодљикаве жице око црквеног зида. На мах нам прође она прича о Србима у гету. Четворо свештеничке деце заиста живи у гету. На неколико десетина квадратних метара проводе своје детињство.

Около све пуца од новоградње. Стаклене зграде, мермерни зидови на местима где су српске куће биле, у зградама где су српски станови, сад се албански прича. Варошица Исток, са српским повратницима, сада једва да има око хиљаду Срба.

А до рата, до јуна 1999. године, у Истоку и селима живело је око девет хиљада српских душа. Радили, кућили се вековима на плодној метохијској равници, ту где протиче Бели Дрим, где се пастрмка рукама из воде вадила.

У цркви пред олтаром љубимо крст, молимо се свецима за спас ових шесторо Срба, за све оне који су се вратили у Исток, околна села и оне који треба да буду на својој земљи. Осећа се мирис тамјана.

Аутор: Биљана Радомировић(Политика)

Извор: politika.rs