Пол Крејг Робертс: Хоће ли Русија коначно признати реалност?
Украјинска инвазија на Курск, која је одбијена, била је прекретница и могла би резултирати престанком постојања Украјине као независне државе.
Разлог је тај што је инвазија уверила руску јавност, Генералштаб руске војске, а подржала је и став руских политичара да је независна Украјина неспојива са руском безбедношћу.
Путин и даље тврди да је отворен за преговоре, али само ако друга страна призна реалност на терену, што „План победе“ Зеленског не чини. Зеленски каже да само нуклеарно оружје или НАТО могу спасти Украјину. Руси неће дозволити ниједно.
Ако се руска војска заустави на Дњепру, западна Украјина ће остати као платформа за америчке и НАТО ракете. Заустављање на Дњепру оставља Путину мало могућности да демилитаризује и денацификује Украјину.
То би ограничило његове декларисане циљеве само на спречавање да руско становништво које су совјетски лидери припојили Украјини буде масакрирано од стране антируских украјинских снага.
Изгледа да је Путин превидио да протеривање украјинских војних снага из Донбаса не значи демилитаризацију Украјине нити спречава Украјину да постане чланица НАТО-а.
Путин ће реинтегрисати бившу руску територију натраг у Русију, али западна Украјина би и даље била платформа за америчке нуклеарне пројектиле, са које би се могло размењивати ракетне ударе са Русијом, као што то раде Израел и Иран.
Питање је да ли ће се Путин, који жели мир, задовољити ослобађањем источних и јужних руских територија Украјине, и, ако хоће, да ли ће му руска јавност и Генералштаб дозволити да остави украјинску државу у постојећем облику или ће то видети као само одлагање проблема.
Такође се поставља питање са ким Путин може преговарати. Мандат Зеленског као председника је истекао. На основу које власти је Зеленски још увек на челу?
Путин не може знати да ли ће договор са Зеленским касније бити проглашен нелегитимним. Можда је Путин научио из Споразума из Минска, који је искоришћен да га обмане и остави неспремног за војну акцију, као и из свих руских споразума са Вашингтоном – попут обећања да се НАТО неће ширити ни за један инч на исток – да било који споразум са Вашингтоновим потписом нема вредност.
Како је онда могуће да Путин говори о преговорима? Да ли је Путин у заблуди и неспособан да учи из искуства?
Путина видим као успешног лидера. Спасао је Русију од деморализације након совјетског колапса, који је резултирао тиме да је некада моћна држава раскомадана, опљачкана и осрамоћена од стране јеврејских олигарха и Вашингтона.
Путин је обновио руску економију, упркос санкцијама Вашингтона и неспособности директорке руске централне банке.
Путин је повратио руски понос, руску породицу и грађански морал.
Он је ретко успешан лидер.
Али као ратни лидер био је Путин неприпремљен, затечен инвазијом Грузије на Јужну Осетију коју је организовао Вашингтон, обарањем украјинске владе од стране Вашингтона и реакцијом Запада на његову Специјалну војну операцију у Донбасу.
Путин је прихватио увреду за увредом, провокацију за провокацијом, чиме је проширио конфликт и позвао на сукобе и на другим местима, попут Блиског истока.
Није ми јасно зашто је Путин прихватио рушење украјинске владе од стране Вашингтона. Да ли је једноставно недостајао војни ресурс да то спречи или није био способан да разуме шта се дешава? Сукоб који се догодио осам година касније био је последица Путиновог неуспеха да прочита знаке на зиду.
Можда је био ограничен издајничком класом, обожаваоцима Запада, издајницима које називам „атлантистичким интеграционистима“. Ови издајници се сада у Русији називају „Пета колона“. Углавном су уклоњени, осим директорке руске централне банке, која и даље наноси више штете Русији него што то ради Запад.
Мислим да је објашњење Путиновог понашања то што Путин разуме да рат између Вашингтона и Русије значи крај света и он то жели да избегне по сваку цену.
Због тога је спреман да прихвати бескрајне увреде и провокације. Али оно што Путин изгледа не схвата јесте да Вашингтон неуморно покушава да наметне своју хегемонистичку агенду и да су Русија, Кина и Иран препреке на путу те агенде и, стога, за елиминацију.
Путин би могао сматрати такву агенду апсурдном, али она је и даље присутна. Вашингтон још увек није објавио одустајање од Доктрине Волфовиц о америчкој хегемонији и унилатеризму.
Све док је ово Вашингтонова агенда, ниједно разумевање потписано са Вашингтоном нема значај. Све док Путин наставља да прихвата агресију Вашингтона, агресија ће се наставити.
Путиново прихватање провокација отишло је толико далеко да Запад више не верује његовим претњама. И одлазећи и долазећи генерални секретари НАТО-а рекли су да не треба обраћати пажњу на оно што Путин каже јер он то никада не мисли.
Да ли је Путин схватио да је то цена бесконачног прихватања провокација? Да ли је схватио да уништава кредибилитет својих упозорења?
Путин, покушавајући да избегне рат, понавља исту грешку на Блиском истоку.
Био сам охрабрен када је Путин показао способност да брзо реагује и брзо премести руско ваздухопловство у Сирију, чиме је спречио америчког ратног злочинца Обаму да нападне Сирију. Закључио сам, погрешно, да је Русија одлучила да заустави агресију Вашингтона. Али то је био само једанпут.
Путин, покушавајући да избегне рат остављањем Сирије, Ирана и Хезболаха без ваздушне заштите, постигао је супротно – почетак рата. Сада, према извештајима, Путин жури да пружи ваздушну заштиту Ирану пре него што Израел уништи иранске мирнодопске нуклеарне реакторе, чиме би се радијација проширила на велике делове Русије.
Путин и руски Генералштаб нису схватили шта се дешава у одсуству противтеже моћи. Резултат није смањење рата, већ његов избијање, при чему Путин сада мора да издаје озбиљна упозорења Израелу, упозорења која би могла бити без кредибилитета с обзиром на Путинов ранији неуспех да спроведе црвене линије.
Русија постаје свесна да постојање Украјине као независне државе представља егзистенцијалну претњу за Русију. Ослобођење Донбаса не демилитаризује и не денацификује Украјину, нити замењује украјинску марионетску владу независном.
Да ли ће руска јавност и руски Генералштаб дозволити Путину да пристане на окончање рата само на основу ослобађања Донбаса, или ће руска јавност и Генералштаб инсистирати да постојање Украјине представља егзистенцијалну претњу за постојање Русије и захтевати да рат траје све док Украјина поново не постане провинција Русије?
Руска Пета колона напорно ради оспоравајући закључак Збигњева Бжежинског да Русија не може бити велика сила ако Украјина није део руске сфере утицаја.
Да ли ће се Генералштаб и руско становништво сложити са Петом колоном или са Бжежинским? Ако се сложе са Бжежинским, успротивиће се томе да Путин само одлаже проблем мировним споразумом. Било би несрећно ако би Путинова тежња ка миру дестабилизовала Русију.
Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: webtribune.rs
