Похвала непознатим јунацима
У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци. Стара народна пословица, као и бројне друге проистекле из историјског искуства нашег народа, стеченог живљењем на геополитичкој ветрометини! Много пута су доказале своју вредност, како у славним тренуцима наше прошлости, тако и данас.
Иако се непријатељ рода нашег, свим силама и на много начина, труди да затрпа оно позитивно, вредно, врлинско и свето у нама, тиме нам само даје више снаге и прилика да нашим малим трудом сведочимо истину. Недавно написасмо чланак о хероју Игору који је свој живот положио као добровољац руске војске на украјинском ратишту. Само да се подсетимо, поменути Игор је ове године на Велики петак кренуо на свој последњи овоземаљски борбени задатак. Његово тело је остало да лежи на фронту, заједно са телима других погинулих, без могућности извлачења услед тежине борбених дејстава. Његов ратни друг, са којим се познавао још из времена рата у Босни и Херцеговини, није могао да се помири са чињеницом да тело његовог покојног саборца Игора остаје изложено зубу времена.
Без одобрења старешина, уз ризик за свој живот, одлази на место страдања и међу другим телима пострадалих проналази свог ратног друга. Уз тешке напоре, успева да га на леђима донесе до првих редова руске војске. Захваљујући том, за сада непознатом јунаку за кога смо сазнали да је до сада четири пута рањаван и да се сваки пут изнова враћао на фронт, искључиво његовом пожртвовању, породица погинулог Игора је, после дугог ишчекивања, добила његово тело и достојно га сахранила. То је упечатљив пример храбрости србског војника.
Поменућемо још један сличан чин храбрости и пожртвовања за свог ближњег. Мој дугогодишњи пријатељ и колега из војске, који из своје скромности није желео да му се помене име, сада је жив и има породицу, ћерку пред удајом, управо захваљујући храбрости и присебности својих војника, ратних другова. Деведесетих година прошлог века, на славонском ратишту, граната му је однела чашицу на колену, једно око и изранавила га по целом телу, и био је погођен са два метка у леђа, у непосредној близини кичме. Беспомоћан и у полусвесном стању, искрварио би на лицу месту да његова три војника, ризикујући свој живот, нису успели да га набаце на шаторско крило и, заклоњени кукурузима, довуку до наше прве војне амбуланте.
Таквих и сличних примера из ратних дешавања има доста, те је ово управо прилика да се сетимо жртве, труда, храбрости и човечности широј јавности непознатих јунака, да их не заборавимо и да на њиховим светлим примерима васпитавамо долазећа поколења.
Нека би дао Бог да се међу Србима о јунаштву прича, беседи, препричава, и на том темељу деца васпитавају. Јер, како каже Константин Филозоф, писац житија светог Деспота Стефана, „ови људи (тј. Срби) су, дакле, тако храбри да такав глас у васељени нико други нема; а од тога, по Соломону, нема ничег часнијег међу људима“.
Живела Србија, догодине у Призрену!
Аутор: Горан Јосијевић
