Pohrvaćivanja Srba hrvatskom latinicom
LATINIČKA NAJDUŽA SRPSKA GONDOLA
ISTOVREMENO JE I NAJDUŽA SRPSKA SRAMOTA
Pored glavne saobraćajnice u Beogradu, koja ide preko mosta Gazela, visoko na zgradi je reklama NA ZLATIBORU NAJDUŽA GONDOLA U EVROPI, ispisana, naravno, hrvatskom latinicom.
To je istovremeno i najduža srpska sramota ne samo u Evropi nego i u celom svetu, jer nigde drugde nema drugog primera da su lingvisti nekog naroda pravopisom dobrovoljno uveli konkurenciju svom nacionalnom pismu, čime su „naučno“ pomogli političarima da dovedu do kraja stari neobjavljeni državni program latinizacije srpskog naroda.
Dužina te sramote meri se od 1954,.kad su srpski lingvisti i književnici rado prihvatili nalog komunističke vlasti da u organizaciji Matice srpske sačine tzv. Novosadski književni dogovor Srba i Hrvata, kojim je srpski jezik preimenovan u srpskohravtski ( hrvatskosrpski), da bi zbog onog hrvatski mogla u njega biti udenuta hrvatska latinica, deklarativno ravnopravna sa ćirilicom, ali već u deklaraciji odmah ispred nje..
Funkcija pohrvaćivanja Srba hrvatskom latinicom dostigla je maksimum pre dve godine kada su i u Srbiji i u Republici Srpskoj doneseni neustavni zakoni koji su smrtonosni po ćirilicu. U tome Republika Srpska znatno prednjači, jer po njenom zakonu više niko nije obavezan da srpski jezik piše ćirilicom, pa čak ni sama država, iako su joj nacionalni simboli, kao što je ćirilica, potrebni kao hleb i vazduh. Obavezno je samo to da se koristi standardni, oblik ćirilice ako se neko po sopstvenoj volji i pameti uopšte i odluči da piše srpskim pismom. Evropski kolonijalni upravnik u BiH je Ustavom Republike Srpske dozvolio Srbima službenost,tj.obaveznost ćirilice uz srpski jezik, ali školovani Srbi su tu obaveznost ukinuli. Oni hoće da čuvaju srpski identitet onim što je zajedničko sa Bošnjacima i Hrvatima (latinica i ekavica), a ne onim što ih razlikuje (ekavica i ćirilica), tj onim što je u matici Srbiji, pa makar tamo ćirilice bilo samo u Ustavu, a ne u zakonu i na ulicama.
Ali ni Srbija ne zaostaje mnogo, jer je ćirilica obavezna samo za firme u kojima je većinski državni kapital. A pošto je sve državno rastureno, izgubilo se i državno pismo. I kakva je to uopšte srpska pamet da nacionalnu vrednost ćirilicu meri kapitalom?
Da li su se SANU, ANURS, Matica srpska , Odbor za standardizaciju srpskog jezika, udruženja knjiženika, državni Savet za srpski jezik , ili bilo koji pojedinac osim ljudi iz udruženja za odbranu ćirilice od Srba ĆIRILICA Novi Sad i SRPSKA AZBUKA Beograd, javno zaprepastili odustajanjem države Republike Srpske od srpskog nacionalnog pisma? Ćutanje je grobno.Ćirilica više nigde nije tema Čak je ćutao i predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika prof. dr Sreto Tanasić, koji je pre donošenja štetnih zakona o jeziku i pismu pokazao dotad neviđenu hrabrost javnim kazivanjem da latinica nije srpsko pismo.Time je bio dao nadu da će ona najzad biti izbačena iz srpskog pravopisa kao drugo srpsko pismo. Očigledno je da nije dobio podršku struke, i da će ona i dalje čuvati hrvatsku latinicu u očekivanom novom srpskom srpskom pravopisu. Jer ta struka danas kaže da treba izmeniti zakon, ali ne kaže da treba izmeniti i pravopis kako bi iz njega bilo uklonjeno tuđe okupaciono pismo.. Čak se vodeći lingvisti ne ustručavaju da i danas, posle očigledne propasti ćirilice, brane hrvatsku latinicu u srpskom pravopisu rečima da se njime „preferira“ ćirilica, umesto da objasne srpskom narodu zašto je uopšte u njemu ta latinica kad već tri decenije nema ni Jugoslavije, ni bratstva i jedinstva Srba i Hrvata, ni srpskohrvatskog jezika osim u rečniku koga stvara Institut za jezik SANU.Đirilica, i nestaje zato što je u srpskom narodu duboko ukorenjena svest o latinici kao drugom srpskom pismu, pa je svejedno koje će zavladati, a koje će nestati. Najgore je to što jezička struka krije od naroda da njegova latinizacija nije stihijni proces niti neka preka potreba, nego je on planiran i usmeravan od strane iste te struke (pravopisom) i državne vlasti donošenjem neustavnog zakona o jeziku i pismu). To usmeravanje danas se vrši zakonom, a u vreme druga Maršala počelo je mimo zakona.Tako se znalo, i pre Novosadskog književnog dogovora Srba i Hrvata, da će pasti u nemilost predsednik Vlade Srbije dr Blagoje Nešković, jer ga je Aleksandar Ranković kritikovao što se još uvek potpisuje ćirilicom. Takođe je mimo zakona ćirilica zabranjena i u JNA, i to već 1949, tj. odmah posle razlaza sa SSS-om i otklona prema SAD. Lagalo se da su oba pisma, a bilo je LATINICA NAPRED, ĆIRILICA STOJ ( zastavnik vezista Željko Filipović).
Jezička struka i najviša državna vlast osudili su ćirilicu na nestajanje uvođenjem pravopisom u srpski jezik i drugog srpskog pisma u vidu hrvatske latinice , jer ako postoje dva srpska pisma onda ćirilica gubi karakter nacionalne vrednosti, pa je narod postao ravnodušan prema pobedi hrvatske latinice u srpskim zemljama. Kada svaki dan gleda more latinice oko sebe, on pomisli da je i ona srpska. U reprint izdanju Vukovog bukvara iz 1980. ,pod vođstvom dr Goluba Dobrašinovića, napravljen je falsifikat kako bi ispalo da je Vuk Karadžić autor ove latiice, koja je opštenarodno i službeno pismo u Hrvatskoj, a i u svetu priznata samo kao hrvatska.Tu neistinu srčano brani i širi ponajviše prof. dr Petar Milosavljević kako bi srpski narod razumeo da je i ta latinica srpska, jer, eto, stvorio ju je Srbin.
Da sada vidimo kome je namenjena latinica sa pomenute reklame. Strancima sigurno nije, jer bez poznavanja engleskog jezika ona njima ne znači ništa Nije namenjena ni Hrvatima, jer oni kao turisti u Srbiji nisu više od statističke greške. Ostaje da je poruka namenjena Srbima, jer je predsednik opštine Čajetina naučio iz srpskog pravopisa da Srbi imaju dva pisma, pa se opredelio za ono koje je svuda oko njega.
Taj predsednik je pravilno razumeo da je Srbima milija latinica nego ćirilica, čim se firme njima dodvoravaju latinicom. Narod je u komunizmu učio od lingvista da je njegova i latinica jer se tada tako moralo u ime bratstva i jedinstva sa Hrvatima, s ciljem da se oslabi srpski faktor u zajedničkoj državi. Danas nema bratstva i jedinstva, osim u „drugoj“ autošovinističkoj Srbiji, ali ima državna vlast koja finansira jezičku struku da duva u jedra dvopismu, što u konačnom znači hrvatskoj latinici.
Ne treba zameriti predsedniku opštine Čajetina, jer u Srbiji postoji opšte opredeljenje za latinicu. Ona je zapadni svet i modernost. U predizbornoj kampanji učestvuje mnoštvo stranaka, ali nijedna nije ni spomenula ćirilicu, a kamoli da je rekla – ako ne možemo vratiti vojsku na Kosovo, možemo da vratimo ćirilicu srpskom narodu. A zašto je to tako možemo videti na primeru koalicije nesumnjivo nacionalnih stranaka ZAVETNICI-DVERI.
U programu stranke ZAVETNICI ćirilica se uopšte ne spominje, pa je ne može spominjati ni šefica te stranke u javnim nastupima.
U programu DVERI, pod tačkom 5, ćirilici je dat vrednosni nivo .starih zanata. Da bi se dodvorile biračkom telu one su bile napisale na svom propagandnom materijalu i ovo USTANI SRBINE ZA DOBRO SRBIJE, ali su ipak odustale od te gluposti. Da bi se što bolje razumelo kakav tred po pitanju pisma vlada Srbijom, treba reći da se Boško Obradović pre deset godina jedini od političara javno zalagao za ćirilicu. U to vreme Aleksandar Vučić je kao predsednik Vlade. rekao u Skupštini da je ćirilica toliko lepa da nikoga ne treba terati da njome piše. Time je potvrdio da se neće poštovati Ustav Srbije, čijim članom 10.je uz srpski jezik propisana samo ćirilica. Na Vučićev istup reagovao je Boško Obradović rečima da su dva pisma glupost i da tako nešto ne postoji nigde drugde u svetu. Ali se on u međuvremenu prilagodio opštem trendu..
Očigledno je da se sav srpski turizam reklamira na hrvatskoj latinici, pa je potpuno razumno da ni u Čajetini ne izmišljaju toplu vodu, nego se oslanjaju na tu realnost, kao i na srpski pravopis po kome Srbi imaju dva pisma A da su podno Zlatibora 100% dobro procenili stanje nacionalne svesti Srba , svedočile su i hiljade velikih bilborda po zemlji Srbiji iz vremena vladavine Borisa Tadića, kojima su Hrvati svojom latinicom pozivali bratski srpski narod na svoj Jadran.
Zašto i kome se ovo piše? Piše se uz verovanje da u srpskom narodu još ima pojedinaca koji znaju za stid, pa će ovo pisanje „podstaći nekog da učini nešto“ ( prof. dr Bane Dimitrijević).Piše se portalima nacionalne orjentacije, jer pisati SANU, Matici srpskoj i državnoj upravi isto je kao pisati njihovim debelim zidovima.Ne vredi pisati ni srpskoj prosveti, jer se u njoj uopšte ne uči koje je srpsko pismo, nego jedan gimanzijski profesor srpskog jezika, doktor nauka, ovako učeniku objašnjava zašto on na tabli piše srpski jezik isključivo latinicom- mene boli dupe za ćirilicu, jer je važno samo to da se mi razumemo. Zanemarivo je mali broj portala koji hoće da objave vapaje iz udruženja ĆIRILICA Novi Sad i SRPSKA AZBUKA Beograd, jer se ćirilica smatra nečim otpisanim. A već je gotovo sasvim i otišla zato što nismo učeni da je volimo kao nešto svoje srpsko, nego smo učeni da je „naša“ i latinica. Nije nesreća što je to naučio iz srpskog pravopisa i aktuelni predsednik Srbije, nego je najveća nesreća kad on to kaže javno na TV, umesto da kaže da je po Ustavu uz srpski jezik samo ćirilica, i da će on raditina primeni Ustava jer se nad njim zakleo kad mu je narod ukazao poverenje. kao što nismo voleli ni svoje Kosovo.
Nismo učeni da volimo ni Kosovo ni ćirilicu, jer od 1918. pa sve do danas nije bilo istinske srpske države.
Autor: Nemanja Vidić
