Подсећање на руско – српско пријатељство
Овог месеца је 185-годишњица државног српско-руског пријатељства: успостављања дипломатских односа Кнежевине Србије и Царске Русије. Али Србија, Исток на Западу и Запад на Истоку, одавно нема снаге, јер је разједињена. Распета између ултиматума Запада и жеље народа да се не изневери пријатељство Истока. Зато се о дугогодишњем пријатељству Русије и Србије на државном нивоу практично не говори. Зазире се од реакција Запада.
Опште је познато да Србе и Русе од давнина повезује словенско (србско?) Родноверје. Затим апостолска хришћанска вера – православље. Као и старословенски језик и писмо – ћирилица (које се код Срба новије генерације одричу). И једним делом генетика, и…
Почетком 20. века још увек су била свежа сећања на руско-турске ратове у 19. веку и на српске ослободилачке ратове после којих српски народ добија државу Србију. А када избија Први светски рат, једна од најтрагичнијих епизода у историји човечанства, у којој је учествовало 38 од 59 држава које су тада постојале, Русија нам помаже. Јер да током Првог светског рата није било подршке Русије, Србија би пропала као земља. Највише захваљујући помоћи Русије ми данас имамо Србију. На позив за помоћ српске владе Русија је ушла у рат и учествовала у њему. Отворивши источни фронт задржане су трупе Аустроугарске и Немачке. Наиме, све те снаге усмериле би се на друге земље, па и на Србију, што би неминовно довело до њене пропасти. Не сме да се заборави да је Русија тада ушла у рат управо и највише због Србије.
Добивши ултиматум од Аустроугарске 23. јула 1914, непуних месец дана после атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Србија се обраћа Русији. Тадашњи руски министар спољних послова Сергеј Сазонов добио је из Београда поруку следећег садржаја: „Његово Величанство ми је рекао да се све наде полажу у императора и Русију, јер само царска реч има тежину и може спасти Србију“. О томе како је реаговала Русија на постављени ултиматум Србији забележено је у сведочанству аустроугарског амбасадора у Петровграду. По упознавању руског министра спољњих послова Сергеја Сазонова са садржајем ултиматума, Сазонов је деловао потиштено и не мање љутито. Аустроугарски амбасадор је био збуњен реакцијом руског министра који му је дословце саопштио своје мишљење овим речима: “Знам шта хоћете: хоћете рат са Србијом. Ви у Европу подмећете пожар. Хоћете рат и спаљујете мостове пријатељства за собом. Види се колико сте мирољубиви пошто Европу бацате у огањ”. (Ову изјаву је у књизи “Србија у Првом светском рату” забележио и српски историчар др Андреј Митровић.)
Император Николај II је 30. јула дао позитиван одговор Србији и Русија је истог дана наредила мобилизацију. На то је одмах реаговала Немачка објављујући рат 1. августа. Тако је Русија ушла у рат за који уопште није била спремна нити га је планирала. Два дана касније у рат је ушла Француска, а за њом и Велика Британија. Подсећања ради, до краја лета 1914. године у рату се нашло две трећине Европе. Више од 70 милиона људи је било под оружјем. До краја рата, 1918. године, страдало је више од 18 милиона људи.
И сама у тешкој ситуацији, Русија почиње да пружа Србији помоћ – најпре политичко-дипломатску, а убрзо затим и војно-хуманитарну. Треба истаћи да у тренутку када је почео рат није постојао уговор о савезништву између Русије и Србије. Све што је слато у Србију купљено је од руског новца скупљеног од добротвора. Руска лука Рени (на територији данашње Украјине) била је полазиште за бродове који су превозили помоћ до српских градова Радујевац и Прахово, где је вршен истовар. Чувао их је специјални руски конвој за случај напада аустроугарских једница, или наиласка на мине.
А у тешким тренуцима албанске голготе, на домаку спаса, тада савезничка Италија (претходно је раскинула уговор са Тројним пактом и 23. маја 1915. објавила рат Аустроугарској) блокира Србима пролаз према Јадрану, забранивши им да пређу реку Шкумбу и претећи им оружаним сукобом у случају кршења забране. Руски амбасадор у Риму Михаил Гирс је покушао да убеди Италију да испуни обећање, али је италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино одговорио да је за спасавање Срба учињено све што није задирало у интересе Италије. (Није хтела да се меша у договор Британије а и Аустроугарске о формирању Албаније, а и због интереса на Јадранској обали и Далмацији.)
Тада се Никола Пашић 15. јануара 1916. године обратио молбом за помоћ цару Николају II. Руски цар је 18. јануара упутио телеграм свом рођаку Џорџу V, краљу Велике Британије, и председнику Француске Рајмону Пoeнкареу. У телеграму је најавио да ће Русија изаћи из рата уколико српска армија не буде спасена. После интервенције Русије Италијани су пропустили Србе у Валону, а крајем јануара је Француска послала бродове за транспорт српске армије на острво Крф.
(Процентуално гледано, у Првом светском рату највише је страдала Србија. Према званичним подацима из 1924. године српска армија је изгубила скоро 400.000 војника. Поред тога, огроман је био број рањених и насталих инвалида са трајним последицама. Услед глади, епидемија и репресија окупатора Србија је остала без 10% свог цивилног становништва, а 500.000 деце је остало без родитеља. Земља је била на ивици демографске катастрофе, чије последице, заједно са губицима у Другом светском рату, осећамо и дан-данас.)
Деведесетих година прошлог века Русија је била слаба, па је Америка са НАТО пактом створила униполаран свет диктата. Али сада је ситуација. другачија. Сада се Русија и Кина питају за целовити опстанак Србије.
Русији је неколико пута у Савету безбедности уложила вето како би блокирала намере Америке и њених европских сателита да покоре и у потпуности колонизују Србију. Такође, Русија и даље подржава Резолуцију СБ (УН) 1244 о Косову и Метохији, и од Владе Србије зависи да ли ће се и ње одрећи…
Зато, негујмо пријатељство братских народа који су нам духовно најближи и који су нам и историјски доказани пријатељи. Они, за разлику од већине Запада, не траже да се одрекнемо наших духовних вредности. Будимо сигурни, да нам наш братски народ у тешким тренутцима никада неће окренути леђа. Будимо паметни и чувајмо нашу духовност и српско-руско пријатељство.
Аутор: Марија Јотић
