Rusija i ruske zemlje

Podrška Vatikana nacističkoj ideologiji i organizacijama kao instrument verske ekspanzije i prozelitizma

Zabrinjavajuće zaoštravanje vojno-političke napetosti na istoku Ukrajine i na Zapadnom Balkanu moglo bi da dovede do sukoba velikih razmera. Kao i ranije u istoriji, razlozi za ovu eskalaciju leže u složenom preplitanju unutrašnjih i spoljašnjih okolnosti, a tačke sukoba se nalaze na linijama civilizacijskih rascepa. Upravo zbog potonje okolnosti, religijska komponenta posebno dolazi do izražaja u ovim konfliktnim zonama. Nije preterivanje ako se kaže da su verski pokreti i institucije koje ih reprezentuju i same postale jedan od konfliktogenih faktora koji zaoštravaju razdor. U toj ulozi u Ukrajini i na Balkanu vidimo Rimokatoličku crkvu. U teškoj geopolitičkoj konfrontaciji između atlantskog Zapada i evroazijskog Istoka, Vatikan je video „prozor mogućnosti“ za ostvarivanje svojih interesa. Međutim, ova rutina ne donosi ništa novo, pošto je u prošlosti Rim često pokretao, podsticao i vodio svakojaki «Drang nach Osten». U sadašnjoj situaciji nešto drugo zapanjuje – činjenica da je Sveta stolica u svom delovanju sve više počela da se okreće ideologiji i praksi nacizma i fašizma.

Na prvi pogled, ovaj argument deluje paradoksalno, ako ni zbog čega drugog onda zato što desničarske ideologije koje uključuju nacionalsocijalizam (nacizam) i fašizam predstavljaju filozofiju mizantropije i nasilja, a misija vaseljenske crkve je da propoveda mir, dobrotu i ljubav. Takođe, treba uzeti u obzir činjenicu da je navedene ideologije i organizacije osudilo čitavo čovečanstvo, a ova osuda je pravno sadržana u protokolima Nirnberškog tribunala. Upravo zbog izuzetne toksičnosti nacističkih pogleda i metoda političke borbe, čini se da bi od njih trebalo da se ograde i sveštenici i svi pristojni ljudi. Međutim, činjenice opovrgavaju paradoks i potvrđuju realnost.

Šta vidimo u Ukrajini?

Od trenutka sticanja nezavisnosti ove zemlje do danas, Vatikan ne prestaje sa pokušajima da pomoću ekstremno desnih i ultranacionalističkih stavova oblikuje masovnu svest Ukrajinaca. Delovanje Ukrajinske grkokatoličke (unijatske) crkve (UGKC) javlja se instrumentom ideološkog uticaja, a promocija relevantnih ideoloških stavova se svodi na apologiju ukrajinskih nacista i ukrajinskog nacizma u vidu radikalnog militantnog nacionalizma (banderizma). Na predlog sadašnjeg poglavara UGKC (Svjatoslava (Ševčuka), kanonizovani su saučesnici nemačkih nacista (Nikita Butka, Josif Kocilovski, Teodor Romža) koji su, potom, bili osuđeni u SSSR. Ovi «sveci» Katoličke crkve bili su pripadnici stranih obaveštajnih službi, kolaboracionisti, rasisti, ubice, rusofobi. Počinili su genocid nad Poljacima, Rusinima, Rusima, onim Ukrajincima koji nisu delili bandera-nacističku ideologiju. Novopečeni «sveci» u Grkokatoličkoj crkvi su vođe ukrajinskog nacionalističkog pokreta u periodu od 1930-ih do 1950-ih godina, Andrej i Stepan Bandera. Po ovoj analogiji, grkokatolici kanonizuju i oslikavaju u svojim crkvama majdanske ubice i mrtve učesnike takozvane antiterorističke operacije na istoku Ukrajine. Duhovno i organizaciono (kroz instituciju kapelana), jerarsi UGKC podržavaju ekstremno nacionalističke partije Ukrajine i oružane grupe radikala koji divljaju Donbasom.

Sličnu sliku vidimo u nekim zemljama Zapadnog Balkana. Na primer, u Hrvatskoj ne prestaje glorifikacija ustaškog pokreta, uključujući i kanonizaciju nekih istaknutih ličnosti takozvane Nezavisne Države Hrvatske (NDH) iz perioda Drugog svetskog rata. Duhovnog mentora hrvatskih nacista Alojzija Stepinca papa je proglasio blaženim, a njegovu ličnost i delo Vatikan predstavlja kao primer ispunjenja pastirske dužnosti. Papa Benedikt XVI je 2006. godine izjavio: «Blaženi kardinal Alojzije Stepinc, veran Hristu, svedočeći istinu i ispovedajući mučeništvo (što se sastojalo u tome da je 1946. godine, navodno, «nevinno» osuđen kao ratni zločinac na 16 godina zatvora) pokazuje nam primer hrišćanskog života i ljubavi…». Istoričari Hrvatskog katoličkog univerziteta (Universitas Studiorum Catholica Croatica), pod pokroviteljstvom Vatikana, na istoj su liniji. Njihov zadatak je da opravdaju ustaški režim u očima današnjih generacija i da zločinima hrvatskih nacista daju patos borbe za nacionalni preporod. Blagoslov Rimokatoličke crkve u Zagrebu uživa neonacistička Hrvatska stranka prava (Hrvatska stranka prava), čije su programske odredbe srbofobija i apologetika ustaštva.

Mural Stepinca

Zapitajmo se jesu li svi ovi pokušaji reinkarnacije nacizma slučajni? I drugo, zašto je ovo potrebno Vatikanu? U nastojanju da odgovorimo na prvo pitanje konstatujemo, sa žaljenjem, da to nije slučajno. Podržavajući nacističku ideologiju i povlađujući aktivnostima neonacističkih organizacija i grupa danas, Vatikan nastavlja logičan niz akata podsticanja desnog radikalizma i nalaženja zajedničkog jezika sa nacionalističkim totalitarnim snagama u dvadesetom veku. To su konkordati Katoličke crkve sa fašističkom Italijom (1929), nacističkom Nemačkom (1933), polufašističkom Portugalijom (1940), frankističkom Španijom (1953); duhovno pokroviteljstvo profašističkih diktatura Mikloša Hortija i Ferenca Salašija u Mađarskoj, monsinjora Jozefa Tisoa u Slovačkoj; potpuna lojalnost nacističkim pokretima banderista i ustaša u Zapadnoj Ukrajini i Jugoslaviji. Koristeći uzročno-posledične veze, usuđujemo se da pretpostavimo da je Svetoj Stolici uvek bilo korisno da koristi ultradesničarske političke snage i njihove ideologije u interesu održavanja duhovne kontrole nad stanovništvom, a istovremeno i za versko širenje i prozelitizam izvan kanonske teritorije. Reakcionarno-konzervativne osnove desničarskih ideologija i represivno-terorističke metode vršenja vlasti nacistoidnih snaga su pogodna sredstva za ostvarenje ovih ciljeva. I izgleda da se Vatikan neće odreći ovih instrumenata. Vedra saopštenja poglavara UGKC Svjatoslava (Ševčuka) o tome kako «…UGKC nije doživela takav procvat kakav je ovaj posle Majdana, jer sada grkokatolici mogu da otvaraju svoje parohije u zoni ATO i u jugoistočnoj Ukrajini» jednako su ugodni papi Franji kao što su bili oni iz 1943. godine koje je papi Piju XII podnosio A. Stepinc o prinudnom pokrštavanju 240.000 Srba, «…od kojih nešto manje od 100.000 samo u toku 1941. godine». U žarištima Evrope, aktivnost papista će se samo povećavati, a desni radikali svih nijansi će uvek njena perjanica, igrajući ulogu «misionarskog» ovna ili ideološkog buldožera za pripremu novog prostora za duhovnu ekspanziju katolicizma.

Autor: Lobanov Konstantin Nikolaevič, doktor poličkih nauka, ekspert Asocijacije vojnih politikologa Rusije

Izvor: Nauka i kultura

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!