Побуна за ћирилицу у Србији
Поводом у јавности најављиване (прво и најчешће од лингвисте М. Ковачевића) израде новог српског правописа предочавамо Одбору за стандардизацију српског језика и Матици српској – Одељењу језика и књижевности чињенице, сигурна сазнања и наше предлоге с молбом да их размотрите у вези с крајње угроженом српском ћирилицом и у Србији (тренутно је живог српског писма – у употреби око 10 одсто, а 90 одсто је српског језика исписаног хрватским латиничким писмом гајицом)
ЧИЊЕНИЦЕ И ПРЕДЛОЗИ КАКО ЈЕ, ЈЕДИНО МОГУЋЕ И ЗА СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ СПАСОНОСНО, РЕШИТИ ПИТАЊЕ ПИСМА У НАЈАВЉЕНОМ НОВОМ СРПСКОМ ПРАВОПИСУ (САМО НА ДЕСЕТ СТРАНА)
Пре свега и после свега – за спас српске ћирилице нужно је ово кратко уоквирено схватити и применити
Српска ћирилица сасвим сигурно неће пропасти само под једним условом: ако се и кад се и њен статус изједначи са статусом сваког другог писма у сваком другом језику. То значи да (и) у учевном (нормативном, кеижевном) језику, попут свих других писама у другим језицима, (и) српскаа ћирилица у језичкој струци и у правопису треба да буде стандардизована као једно и стопостотно суверено писмо. Данас само у једном језику (српском) само једно писмо (српска ћирилица) није суверено, тј. дели своју сувереност с туђим писмом (хрватском латиницом). И нема више ниједног језика у коме постоји на српски начин шизофрено (двојно) решење питања писма. Кад би се други лингвисти тако понашали у другим језицима, свакако би и код њих једно писмо било политички и на друге начине форсирано, а друго заапостављано јер, кад тога не би било, народ би преко два писма на посебан начин био мисаоно шизофрен. Врло је чудно зашто су у Србији и лингвисти и власт више пута извршили сасим чисту и отворену опструкцију већинске народне одлуке на референдуму у вези с писмом српског језика за актуелни Устав у његовом ставу првом Члана 10. и у правопису и у законима.
Та је отворена и сасвим видна опструкција већинске народне одлуке о писму српског језика 2006. године више пута поновљена, као по договора, и од српских лингвиста и од власти, и резултат тога је српски језик на хрватском писму 90 одсто у јавности, а српски језик на српском (ћириличком) писму једва десет процеената, што није довољно ни за какву сигурну будућност српске ћирилице. И такав се и лингвистички и државни скандал са српским писмом нема чиме боље протумачити него тиме да је “независна Србија” данас, што се српског писма тиче, гора за српско писмо и од, ригорозне према српској ћирилици, комунистичке Југославије.
Немојмо се наивно надати да ће се ћирилица вратити у живот без нормирања и српског језика, попут свих других језика, с једним (потпуно сувереним, ћириличким) писмом. Зато никад и ниједан други народ, осим Срба и данас, нема проблем са својим писмом у свом језику и ниједан други народ нема ниједног удружења за заштиту било ког и чијег другог писма, јер су сва друга писма (својим једноазбучјем) сто посто заштићена, а само српско писмо “заштићено је” у пракси у двоазбучју са једва десет процената у Србији.
Само лингвисти одлучују о писму ћирилици ако је у новом правопису (најављеном) нормирају или је поставе као суверено, тј. једно писмо за писање језика свих Срба.
Побуна за ћирилицу у Србији
У побуни за ћирилицу у Србији ћирилица је прошла тачно како су прошли Срби у Бањској у побуни за своја одузета им сва права. И једни и други су свирепо убијени јер су у “западном” свету и Срби и њихова ћирилица записани као “терористи” и “заостали” у развоју.
Да имамо нормалне лингвисте и власт, они би схватили и знали зашто ћирилица у српском језику не сме никад више да буде ни примарна, ни секундарна, јер то обавезно подразумева двоазбучје или чак и вишеазбучје само у језику Срба, што је погубно за српско матично, национално писмо. Ћирилица треба – ако стварно хоћемо да је (с)ачувамо – буде, као сва друга писма у другим језицима, само суверено писмо српскога народа и његовог језика.
Неоспориве чињенице
- После разбијања Југославије у Словенији званично не постоји српски ћирилички језик јер Срби још нису званично признати ни као националана мањина;
- У Хрватској је формално (у хрватском Уставу и Закону о употреби језика и писама мањина) Србима признат званично српски ћирилички језик с врло високим захетевом да Срба у дотичној општини има преко 30 одсто, а суштински (у пракси) ћирилица се Србима традиционално прогони и на таблама институција се и чекића (пример: Вуковар), а најновије је да се укида Србима ћирилица и на гробним споменицима у случају једног села код Задра зато што у том селу нема 30 одсто Срба, па се захтева од Срба да се на гробним спомениццима ћирилица заамени латиницом, иако је хрватска лингвистика присвојила ћириличко писмо и преименовала га из српског у “хрватско писмо”, али га, свеједно, не дозвољава Србима;
- У БиХ – у бошњачко-хрватском ентитету – Федерацији БиХ ћириличко писмо се формално сматраа равноправним с латиничким писмом, али се, на пример, на путним саобраћајним знацима углавном прецртава црном фарбом и практично се из јавности прогони, док се у ентитету Републици Српској формално штити ћириличко писмо у “језику српскога народа”, али је практично стање слично оном у Србији (ћириличко писмо се креће око 10 одсто у општој пракси; могуће је нешто више још у Српској него у Србији);
- У Црној Гори су црногорски Срби, по политици Броза, Ђиласа и Мила, већински формално преименовани национално у Црногорце, преименовали и свој ранији српски језик у “црногорски ејезик” и, практично, после разбијаања “кратке Југославије” – Србије и Црне Горе, српски ћирилички језик једва да се понегде допушта, и поред формално записане у Уставу и законима “равноправности латинице и ћирилице” – слично као што је било у Југославији све до њеног разбијаања (најамње од Срба) споља и изнутра;
- У званичној Северној Македонији с једне стране, има најмање прогона српске ћирилице (вероавтно зато што је и македонско писмо ћириличко), али у пракси нема признатог српског језика јер Срби још нису тамо могли да озваниче свој мањински статус и права, иако је у македонском народу најмање одбојности према Србима, за разлику од других бивших југословенских народа и република;
- Најболније, и истовремено најчудније и најпарадоксалније је стање српског ћириличког језика у Србији која је пре непуних сто година била ћириличка земља и народ јер су сви православни Срби, као и сваки други народ, имали свој српски језик и своје једно национално, матично писмо ћириличко а латиница није, наравно, била никада забрањено писмо, али су људи у Србији српски језик писали латиничком изузетно ретко и мало, у изузецима у личној употреби до непуног једног процента; са стварањем Југославије 1918, а посебно с оснивањем друге, комунистичке Југославије српска ћирилица и хрватска латиница проклаамоавне су у “српскохрватском језику” (посебно, званично по Новосадском договору 1954. године) као равноправне, а у пракси је по познатом плану и програму комуниста ћирилица сматранаа “националистичким”, “застарелим”, “заосталим” и још каквим све писмом да би се нескривеном фаворизацијом хрватске латинице извршила планирана постепена замеана српске ћирилице, као писма које “нема будућност” и за непуних 15 година већинска ћирилица у комунистичкој Југославији доведена је до мањинског писма не само у другим републикама него и у Србији; будући да је српска лингвистика и политика у Србији практично остала на позицијаама Новосадског договоара (1954) и после разнијања Југославије (1992), однос према српској ћирилици је имао само празну вербалну подршку, али је стварни однос према ћирилици остао без практичних промена и у лингвистици и правопису, као и у политици већине странака. Тако смо, сада у “независној Србији”, добили сасвим супротно очекиавњима: на пример, “српскохрватски језик” је формално укинут у Уставу и законима, али је остао у лингвистици чак и у најважнијем националном лингвитичком пројекту – Речнику српскохрватског књижевног и народног језика и, како за сада ствари стоје у САНУ-овом Институту за српски језик, Срби неће имати свој национални речник на свом (српском) језику – што је још један парадокс у светским оквирима. Још већи парадокс, ако је уопште већи од претходнх парадокса могућ, јесте тај што се догодило да се у Србији настави југословенски однос према српској ћирилици и да се у “незаависној Србији# стање српског ћириличког језика доведе до тога да је оно данас још много више погоршано за 30-ак година “независности Србије” па је ћириличко писмо данас у Србији сведено на једва просечног српског ћириличког језика од десетак речених процената. И нови парадокс: то се догодило – и поред постојања исправне, у складу са светом, формалне уставне пуне заштићености ћирилице с јасном народном одлуком у ставу првом Члана 10. Устава Србије у коме је, као за сваки други матични језик у свету и за сваки мањински језик и писмо у Србији, (и) ћириличко писмо добило суверен статус у овој већинској народној одлуци у, за писмене и нормалне људе, јасној реченици: “У Републици Србији у службеној употрееби су српски језик и ћириличко писмо.” Наравно, као што то у пракси Европе и света, влада пракса и лингвистичка и дражвно-политичка да је сваком језику и потребно и сасвим довољно за свакодневну службену, па и обједињујућу чак и приватну употребу у оквиру сваког другог народа – једно писмо. Само су Срби и од југословенских народа и свих других народа наставили да буду и лингвистички (стручни, дакле) и дражвно-политички изузетак – да и у правопису и лингвистичкој струци и у дражвној политици (у законима) настављају сопствено ниподаштавање и опструкцију и Устава (преко неуставног решења питања писма) и у српском правопису и у српским законима (дотичним законима у независној Србији – независној од свог народног Устава);
- Од више постојећих удружења за заштиту ћирилице у српском језику (најпре “Ћирилице” из 2001. године, а онда и још неколико сличних из наредних година) добило се највише могуће: објављено је око 25 обимних темељних књига у којима је доказивано и доказаано да је у Србији данаас најнелегалније и најнедопустивије стање српског ћириличког језика, да су закони о њему на сваки поглед неуставни и у светским оквирима потпуно апсурдни и да се, због тога, морало добити само драстично – видно погоршање статуса српског ћириличког језика с обзиром на то да ни лингвистика (лингвисти) ни политика (власт) после 2006. године, посебно, нису урадиле ништа од обавезног и нормалног: ни решење питања ћирилице у лингвистици (пре свега у правопису) ни решење питања писма ћирилице у законима ни у скалду с нашим уставом, ни у складу с општом лингвистичком праксом у свету ни с праксом у законима у свету;
- На нашу жалост, морамо отворено рећи ову истину. Онај сарајевски англистички “испрдак” (Бугарски) који се послао да, пре масовног изгона Срба из Сарајева, да на Филолошком факултету у Београду, као англиста, проповеда српској лингвистици о српском језику наставак “српскохрватског језика” са шизофреним “богатством” од два писма само у језику Срба, а да, у ствари, помаже у полатиничавању свих Срба уз лажну и практично немогућу “равноправност два писму” у једном (само српском) језику, а да у пракси од својих више од 20 књига више од 19 објави на (хрватској) латиници, а само једну-две на српском (ћириличком) писму само зато што је то било писмо у уџбеницима на српском језику, па је на једном једином месту у свом личнном интересу пристао да, некако, једва прихвати ћириличко писмо.
Имамо још ове напомене и сигурна сазнања
Прво, схватили смо многи, али знамо да већина српског народа (рачунајући ту и поједине лингвисте, научне и културне раднике и сл. и политичаре) још није довољно схватила зашто је прогоњена ћирилица, посебно српска верзија, и колико је она тешко страдала нарочито после стварања Југославије (1918), а тек још више од стварања друге, комунистичке Југославије (1945) све до данашње њене најниже заступљености у “независној Србији” просечно у јавности од једва десетак процената, по готово свим мериторним проценама и појединачним детаљнијим истраживањима.
Друго, зато смо одмах ми у „Ћирилици“ и „Српској азбуци” схватили зашто се статус ћирилице у српском језику (овом језику којим се служе сви Срби) ни у позитивнијим процентима, а камоли у проценту који прате свако писмо у сваком другом језику (сто посто и по уставима и по практичном једноазбучју у сваком писању других језика) не може поправити никада више и никако без нормирања (и) српског језика, као сваког другог, у једноазбучју са записом у одељку ПИСМО у правопису: „Српски језик се данас пише српским (ћириличким) писмом”, без икаквог изузетка у одређивању ма ког, па ни хрватског писма за секундарно или какво год нормативно писмо у језику Срба.
Треће, никакви епитети у новом српском правопису (а требало би свакоме да буде јасно зашто је неопходно да се нови правописни документ објави под називом само СРПСКИ ПРАВОПИС) у одређивању за ћирилицу њеног несувереног статуса (противно једином, али најважнијем документу данас који је у Србији исправно формално решио питање свих писама свих језика, па у оквиру тога у ставу првом Члана 10. Устава Србије и неодвојивост у Србији матичног српског језика од матичног ћириличког писма), као што су „примарно писмо“ и сл. (јер то значи само једно: да постоји и секундарно писмо, тј. азбучка шизофренија само за српски језик и Србе) – српску ћирилицу, као трећи стуб српског идентитета, сасвим сигурно, не може обезбедити дужу будућност а камоли нормалну трајност у живој употреби ни у Србији, а изван Србије и Српске – ћирилици се већ дуже одавно само црно пише.
Четврто, у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ схватили смо да је у Србији, и лингвистички и политички, учињена катастрофална грешка према (не)спасавању српске ћирилице по коначном одустајању других истојезичника да избришу себи сваки позитиван однос према Новосадском договору (1954) једни већ 1967 (Хрвати), а сви други за Хрватима после 1992. године, а једино су Срби и 1993. у Матичином Правопису српскога језика цементирали националну и (не)стручну грешку у неодустајању практично од Новосадског договора, осим формално у враћеном називу језика Срба – „српски језик“ и задржали шизофрено двоазбучје, што је омогућило наставак затирања српске азбуке и његово додатно убрзање (и) у Србији.
Пето, на српску жалост и на жалост српског ћириличког идентитета – године 2010. још је тврђе цементирана споменута катастрофална српска грешка у вези с језиком, а посебно писмом ћирилицом и њеном црном судбином, када је рађен и урађен измењени и допуњени Правопис српскога језика који је, осим Матице, рађен сада (2010) са четири члана и, основаног 1997. године, Одбора за стандардизацију српског језика, што се и наводи у издању Правописа 2010. и касније све до данас. Катастрофална грешка је била у томе што је, и поред такве недопустивости и по Уставу Србије и по општој пракси у свету, у Правопису 2010. записано, потпуно неурачунљиво, на стр. 15. Правописа 2010, да „ћирилица још није егзистенциајлно угрожена“ до те мере да је потребно применити општу праксу и уставну обавезу о ћириличком једноазбучју у српском језику и да није штетно за српску културу и даље задржати двоазбучје које је владало у време „српскохрватског језика“, када је, по комунистичком плану и програму, највише плански исфорсирана хрватска абецеда као, тобож, „равноправно“ писмо са српском ћирилицом, и то у пракси само у језику Срба, а не никада и у пракси Хрвата. Уз тај, тачно речено – неурачунљив налаз српских правописаца (чланова комисије за измене и допуне Правописа из 1993. у активности правописацаа од 2004. до коначно 2010) – да српска ћирилица није егзистенцијално угрожена још је неурачунљивији налаз истих српских правописаца и запис на истој 15. страни још важећег Правописа 2010. – да је сигурност да се неће нарушити статус ћирилице ни њена угроженост учинити уз бесмислену препоруку правописаца – да се само обезбеди редослед у писању: ћирилица па латиница, што значи да редослед у азбучкој шизофренији обезбеђује сигурност ћирилици и поред стварности у којој у Србији влада однос 90 одсто хрватског националног писма у српском језику уз 10 одсто ћириличког (српског) писма. То је једино могуће прихватити као објашњење сигурности за ћирилицу као стварно само неурачунљива препорука и процена у оквиру веома важног за језик и писмо – правописног документа из којег се сви уче, па и ђаци у школи, правилима писања српског језика и избору националног писма за тај матични језик у Србији, а морали би да то прихвате и сви који се изван Србије национално користе српским језиком или они који нису Срби а хоће или имају потребу да се служе српским језиком, јер, логично, не могу странци, па ни сада они који су за себе преименовали српски језик да одлучују Србима како ће нормирати свој језик и којим ће га писмом писати, као што ни Срби не могу странцима ништа одлучивати у вези с њиховим језицима и писмима.
Шесто, са оваквим или сличним по садржају евентуалним решењем питања писма у језику Срба (двоазбучје као у “српскохрватском језику”) у новом најављеном од М. Ковачевића Српском правопису (то је једини вишеструко сврсиходан и оправдан у сваком погледу нови назив српског правописа) – за српску ћирилицу, сасвим сигурно, имало би за последицу само убрзана докрајчивања умирања (затирања, замене) српске ћирилице у српском народу и његовом језику.
Седмо, нама у двама удружењима посебно, није јасно да ли ће се нови српски правопис завршити, као неки закони, без икакве јавне расправе о предлогу новог правописа, без икакве прилике да се на конкретни предлог новог правописа дају мишљења и предлози – што би једино било не само бар мало нормално него и једино могуће – корисно. Јер, правопис је за нас, у ствари, закон(ик) који прописује исправно писање српског учевног (стандардног, књижевног) језика и одабир писма, а никако више писама за један народ, побогу.
Шта се очекивало да српски лингвисти (србистичари) ураде?
Ми смо из „Ћирилице“ и „Српске азбуке“ предлагали још од пре 20-ак година да – пошто би Новосадски договор о српскохрватском језику коначно морао бити чак и званично укинут и од Срба као највише штетан документ баш за српски језик Срба, а посебно за српску ћирилицу, с обзиром на то да је за српски језик норму у коначном одлучио појединац Вук Караџић индивидуално, да је време да се Срби коначно међусобно колективно договоре (наравно преко заказаног скупа српских лингвиста и културних радника и књижевника, пре свега) о даљим правцима и стручним деловањима у вези са српским језиком и, нарочито, писмом после укидања Новосадског договора (наравно без више писама, побогу, за српски народ као целину, како је то у свету за све престижне и мање престижне језике урађено, јер нико други изван Србије, зна се зашто, не дели свој народ по употреби два или више писама од једног у свом националном језику и да је, ваљда, лако схватити зашто су Срби католици са својом латиницом постали олакшано католички плен и прикључили се национално хрватском корпусу – којему су, практично, однели свој српски језик, чију лингвистичку само варијанту, најчешће само у писму и делимично у лексици, Хрвати зову државно-политички – „хрватски језик“, муслимани Бошњаци – „босански језик“, ваљда једини пример неименовања језика по народности, него по географији, затим Брозово-ђиласовско-миловски Црногорци – „црногорски језик“ а сви су они прихватили хрватску верзију латинице, а избацили ћириличко писмо које су раније неки од њих користили или као доминантно или као једино писмо у свом ранијем, свакако, српском језику, а Србима га, углавном данас изван Србије забрањују и(ли) укидају, чак и буквално чекићају.
Очекивало се да српски лингвисти и власт схвате који је то једини (у свету проверен и потврђен начин) (о)чувања свога националног и матичног писма у свом националном и матичном језику, па ће искористити оно најважније за шта су се изборили Коштуничина влада, Министарство културе Драгана Којадиновића са саветником тада у Министарству културе Браниславом Брборићем – који су се изборили у вишегодишњој сарадњи с „Ћирилицом“ – да се Устав Србије из 2006. усвоји с Чланом 10. у чијем је ставу првом народ на референдуму потврдио, тј. усвојио предлог да се (и) српски језик веже нераздвојно за једно – ћириличко (српско) писмо, како је то у свим уставима одређено да сваки други језик буде везан за једно, своје, национално писмо.
Једино се у вези са Србима и Србијом свашта може догађати, па и у вези са српским језиком и, нарочито, писмом
Српски лингвисти су том (претходно описаном) приликом направили катастрофалну грешку за будућност ћирилице у Правопису из 1993. године, када су већ били изиграли ћирилицу задржавши је, као лажно примарно, а у пракси као алтернативно писмо са секунадрном појавом (10 одсто), а онда су је изиграли и у изменама и допунама Правописа 2010 – четири године после усвајања реченог актуелног Устава (2006) и његове одредбе о језику и писму у ставу првом Члана 10.
Потом су власти, као по договору с лингвистима, учиниле такође катастрофалну грешку само за српску ћирилицу у законима о употреби језика и писама задржавши, без те кључне измене за српски језик и писмо у Закона из 1991. године и по други пут усвајањем посебног, новог Закона о употреби српског језика и ћирилице 2021. године, када је, чак једногласно од присутних, усвојен у Скупштини Србије светски уникат – да немају сви грађани у Србији иста ни права ни обавезе у вези са српским ћириличким писмом и да обавеза о употреби само српског писма (ћириличког) зависи од тога, на пример, ко је титулар власништва у некој фирми. То је светски преседан који Србију сигурно у вези са српском ћирилицом увршћује у земљу апсурда над апсурдима, а Председник Србије је такав закон својим потписом упутио у примену, ваљда због своје презаузетости у изградњи путева и отварања нових предузећа, не стигавши да такав апсурдан закон, као правник по струци, прочита пре потписивања и упућивања у употребу, не схвативши да такав закон неће ни бити примењиван јер је такав апсурдан закон готово немогуће нормално примењивати.
Како се стварно у Србији, у вези с националним, матичним писмом, могао догодити такав правн(ичк)и и лингвистички пропуст – то нико нормалан не успева да схвати. Једино се може то (про)тумачити тиме што смо готово сто година сведоци да се у вези са Србима и Србијом, од споља и од изнутра – свашта може догодити.
Основана бојазан за српску ћирилицу и у најављеном новом правопису
Постоји наша основана бојазан да најављен нови правопис – са споменутом од Ковачевића „забраном мењања наредних 50 година” и обновљеном, тачније задржаном, “примарношћу ћирилице” – буде за српску ћирилицу много гори и опаснији и од апсурдног закона из 2021. године.
Очекивало се, затим, да ће израда новог српског правописа бити званично најављена, институционално, најпре из Одбора за стандардизацију српског језика или макар из Матице српске, а не само из уста једног лингвисте (ма колико заиста вредног и стварно комплетног) Милоша Ковачевића. Наравно, зна се да су се лингвисти окупљали у Матици српској у сарадњи с Одбором за стандардизацију српског језика и у Андрићевом Институту за српски језик у Андрићграду с излагањима о правописним питањима, што је, ваљда, била припрема за израду новог српског правописа на основу две књиге објављених излагања под насловима Нови прилози српском правопису и Нови прилози српском правопису 2 у којима има само једно излагање А. Милановића и В. Савића „Писмо у српском правопису“, али они уопште нису говорили о томе колико је писама потребно српском народу у српском језику, па је немогуће знати јесу ли они за два писма, као у “српскохрватском језику”, или за једно српско обједињујуће народно писмо, као што је то по обавези из српског Устава и по општој пракси у свим другим језицима. А како су они два од три члана која су задужена за решење питања писма у новом српском правопису, још нико не може знати на колико ће се писама у свом језику Срби и у будућности черечити и шизофренисати. Милош Ковачевић чак најављује да ће у том новом правопису, како малопре споменусмо, стајати да се на 50 година „забрањује измена правописа“. А како се сама израда спрема у тајности, тј. без знања шире јавности о томе, може се догодити нешто још горе за судбину српске ћирилице – да лингвисти реше поново питање писма српског језика на досадашњи начин (шизофрено двоазбучје) с најављеном од Ковачевића његовом (споменутом јавно) старом „примарношћу ћирилице“ која је и довела у пракси до потпуне секундарности ћирилице од 10 одсто у јавној пракси у Србији. С таквом могућом правописном одредбом, уз најављену забрану мењања српског правописа у наредних 50 година, готово сигурно српска ћирилица у српском језику не би жива ни дочекала ново мењање српског правописа.
То би, у том случају, било много горе и опасније по судбину српску ћирилицу него што је опасан и актуелан из 2021. године апсурдан закон о употреби српског језика и ћирилице.
Закључци и предлог „Ћирилице“ и „Српске азбуке“ Одбору за стандардизацију српског језика и Матици српској – Одељењу језика и књижевности
Прво, молимо све српске лингвисте који раде или ће радити на решењу питања писма српског језика у новом српском правопису да, у вези посебно са српском ћирилицом, не понове трећи пут катастрофалан рад и последице по српски језик и, посебно, по затирање (замену) српске ћирилице хрватском латиницом по инструкцијама Новосадског договора о српскохрватском језику из 1954. године, него да се држе уставне обавезе из Члана 10. (српски језик нераздвојан од ћирилице – једноазбучје) и опште светске праксе у којој другим ни лингвистима ни политичарима не пада на памет да, као до сада у Србији, деле међусобно још неки народ (двоазбучјем) по писму и тако убијају народни идентитет и деле само један (само српски) народ по писму у свом националном језику.
Друго, било је свакако боље и једино нормално да су се и Срби, коначно, национално међусобно договорили – званично, на јавном скупу лингвиста и културних радника и књижевника – о свом језику и писму – што дуже од 20 година предлаже Удружење „Ћирилица“ и моја маленкост – па да се, после тога, уђе у израду новог српског правописа и могућу и корисну дораду и у стандардизацији српског језика.
Треће, свакако, српска ћирилица с данашњим својим катастрофалним статусом (уз алтернативно, претворено у пракси у примарно (у 90 процената) хрватско латиничко писмо) тешко може да чека споре лингвисте/правописце, те је, стога, велика – највећа одговорност данас на српским лингвистима, од чијег ће начина решења питања писма у правопису као општем законику исправног писања српског језика зависити будући живот или, нажалост, смрт српске ћирилице у српском језику, те – као последица тога – могући потпуни губитак идентитета српског народа.
Очигледно – то је, с једне стране, најчаснија, а, с друге стране, и највећа одговорност данашње српске лингвистике и данас живих српских лингвиста.
За Удружење „Ћирилица“
Драгољуб Збиљић,
За Удружење “Српска азбука”
Немања Видић
