Pobedismo dželate, a porazismo sami sebe
Ne znam postoji li narod koji je glasnije dozivao slobodu, vapio za pravdom i u vreme ničega stvarao umetnost kao što je to činio srpski narod. Međutim, negde između, valjda pritisnut ratovima i nepravdama 20. veka, zaglavljen negde između sankcija i bombardovanja, taj isti narod počeo je da ćuti. Valjda po onoj staroj: „Ćuti – ne sluti!ˮ Ali Srbi kao Srbi, preterali smo u svemu, jer kad vidimo da nam nešto dobro ide, mi to radimo do iznemoglosti. Tako je bilo i sa ćutanjem. Na toliko stvari je trebalo dići i glavu i glas, pa možda čak i „silu i ordijuˮ, ali smo ipak ostali nemi.
Bili smo nemi na otimanje gusala, na prisvajanje pisma, na preimenovanje svog jezika, na stvaranje neprijateljskih država iz države u koju smo mi uložili sve, na instalirane vladare kolonijalnih uprava koje su nam zatirale nacionalni identitet, na privatizacije, na potapanje crkava, na tabloidizaciju svih medija i na rijalitizaciju postojanja.
Sve svoje osobine koje su nas održale poput pravdoljublja, slobodoumlja, časti, podredili smo sitnoj dobiti, iliti takozvanom opstajanju u mirnodopskim uslovima koji su, nažalost, ovde turbulentniji i štetniji od bilo kog rata do sada.
Uhvaćeni za ruku od strane EU i raznih ambasadora koji su poručivali da smo i mi svet, u svet je uvedena za nas lažna, a za njih prava, država *Kosovo. Jednim laganim ćutanjem odsečena je glava našem identitetu i duhovnosti, i to mnogo ranije nego što mislimo, ali mi smo prećutali i progone našeg stanovništva. Ćutali smo toliko da nam danas niko ne veruje kada pričamo kako nam čekićaju grobove, skidaju nacionalna obeležja, pale crkve, svojataju manastire, miniraju kuće, sprečavaju uvođenje novorođenih Srba na Kosovu i Metohiji u bilo koji sistem čineći nas tako nepostojećim, ili, ne daj Bože, lakšim metama, onim bezidentitetskim.
Prećutkivanje Kosova i Metohije nije samo prećutkivanje jedne teme, već mućenje izvora, raskivanje kolevke i lomljenje krsta.
Ali nama ni to ćutanje nije bilo dovoljno, kao ni onima koji forsiraju naše postojanje i priznavanje, a iza leđa drže satare, sekire i noževe u slučaju da se previše uzvisimo, već smo prećutali i najveći napad do sada – napad na naše, ne samo duhovno i kulturno postojanje, već i na naš fizički opstanak. U pitanju je, naravno, eksploatacija litijuma. I kao i uvek, neko je tu napravio čitav turnir na kome srpske podele igraju da dođu do vodeće pozicije. Imamo one koji podržavaju kopanje iako je 380 miliona evra godišnje od rudnika mnogo manje od 4 milijarde evra koje bi mogle da se inkasiraju zdravom državnom politikom subvencionisanjem poljoprivrednika koji tamo žive. Zatim, u plavim dresovima, oni koji su protiv kopanja litijuma zato što vole svoj narod, svoju decu i svoje planine, reke i zemlju. A onda su se umešali i oni sa narandžastim dresovima (FK Majdan) koji ne biraju povod za proturanje priče o smeni vlasti. Negde između, valjda preko vajld-karda, u zelenim dresovima našla se naučna javnost i zdrava pamet, ali su oni prećutani kao da ne učestvuju na turniru. I sad se igra, najviše na produžetke, sve dok ne zaboravimo povod i naviknemo se samo na igru i navijanje. Dok prilikom izvođenja jednog od kornera ne vidimo veliki crni oblak dima i publiku koja nosi gas-maske ili bolničare koji hrle po tela onih koji ih nisu imali. A pobednik takvog turnira biće organizator.
I od svega ovoga bismo se mogli odbraniti da nismo izgubili kulturu. Od one koja se definiše umetničkim dometima do kulture življenja.
Zamislite samo koliko otpora, inata i lepote je moglo biti probuđeno nekim novim knjigama koje bi brzo prerasle u klasike, nekim fantastičnim slikama koje bismo gledali umesto slika svog poloma, nekim velikim filmovima koji bi odisali slobodom i porukom umesto skandalom i opijatima, nekim sentimentalnim ili osokoljujućim pesmama umesto Karleušama i Berovićkama, pa onda i nekim smislenim predstavama umesto savremenim obradama klasika… Umetnost bi rodila i lepotu, i prkos, i pamet. Ali kako govoriti o umetnosti narodu koji je dao Njegoša, odriče se Andrića i Meše, ne prihvata Ćopića i Lubardu, ne čita „Pilipenduˮ…
Narode moj, ponosu i sramoto srpska… Budni, a uspavani. Rečiti, a zamukli. Pametni, a glupi. Blagosloveni, a prokleti. Srbi, a Jugosloveni. Braću, a dušmani… Pobedismo dželate, a porazismo sami sebe…
Autor: Milan Ružić
Izvor: Iskra
