По чему је неко Србин и шта је то српска нација?
Недавно смо у новинама прочитали оглас за књигу „Срби народ најстарији“, која нам се нуди као „плод дугогодишњег научног истраживања“ и као „теза одбрањена на Сорбони“! Можда то годи сујети (некакавој опасној националној сујети!), али нас та сујета одвраћа колико од истине (јер најстарији народ су Јевреји!), толико и од Светог Саве, духовног оца Срба, па тако и од могућности да постанемо и останемо свјесни себе!
Колико смо као хришћани осветљени ликом Христа, толико морамо и као Срби да будемо вођени ликом Светог Саве. Као што бисмо без Христа били бесловесни и не бисмо имали осјећање за тајну човјека, тако и без Светог Саве не бисмо осјећали историју и у њој тајну Срба.
Срби су народ Светог Саве и једино тако могу и да се одрже. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја.
Значај Косовске битке није у њој самој, него у Завјету! Косово је било искушење: да ли ће наши преци, на челу са Светим Кнезом остати вјерни Завјету и кад изгубе земаљско царство? Наши преци су одолели лукавом („демонском Месији“, како га назива Његошев владика Данило), и остали вјерни Завјету: света ријека Светог Саве није пресушила, историја није прекинута.
Заводећи нас и „ласкајући“ нам представом о Србима као „народу најстаријем“ – старијем и од појаве Христа! – они траже наш идентитет у паганству! У варварству!
Тако је у 15. столећу, чувени хуманистички, грчко-ренесансни философ Георгије Гемист Плитон препоручивао својим сународницима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну „варварску снагу“ за отпор Турцима. На то му је цариградски патријарх рекао: „Ми нисмо Грци! Ми смо православни Ромеји!“ Грци су, наиме, крштењем постали сасвим други народ, преображајем су стекли другачији идентитет!
“Гле, све је ново!“, каже зато Апостол. Ни ми више нисмо онај (пагански, варварски) народ који су били наши тјелесни преци (али само тјелесни!) прије Светог Саве, нашег духовног оца!
Додуше, сви смо ми пагани у оној мјери у којој смо острашћени, гријехом оптерећени. Смисао Хришћанства и Завјета је зато у томе да у сваком човјеку пробуди и одржи свијест о сопственом гријеху, да бисмо се чистили и одазивајући се позиву Завјета – уздизали у Небеско Царство Цркве. У том уздизању се ослобађамо идола и фетиша који годе нашој острашћености, који требају нашем Гријеху, а којима смо робовали, до јуче бесловесно.
Комунистичка идеологија је приказивала паганство као безазлену идеологију „бескласног друштва“, а пљачку и безакоње као правду револуције! Но, српски народ се најзад усправио. Бог нас је погледао. Уздизање је тек почело. Оно је пред нама као задатак и позив да се тек освијестимо.
Икона и завјет Светог Саве – историјски потврђен завјетом Косовским! – јесу тај позив. И наше Сеобе су показале да ми вјером нисмо везани за тле и земљаско царство (хтонском вјером, као пагани), него Завјетом за Небеско Царство које је у човјеку!
Ко историју и супстанцију српског народа тражи у паганству, тај не разумије ни Косовски Завјет, ни светог Кнеза, ни Светог Саву. А без њих, ми нити имао историју, нити можемо знати ко смо!
Аутор: проф. др Жарко Видовић, „Суочење православља са Европом“, Светигора, Цетиње, 1997. године
Извор: http://www.sedmica.me/erthrth/