Pitaj vojnika

Politika je kao ljubav. Izbaciš je kroz vrata – uleteće kroz prozor. Pa čak i ako se spoljni život većine Rusa gotovo nije promenio zbog SVO-a, unutrašnji rad je u punom jeku. Teme o kojima ranije nismo razmišljali zahtevaju formulaciju i promišljanje.

Zašto su neki naši sugrađani odmah podržali Ruse u Donbasu i borili se oružjem, delom, rečima – za svoju otadžbinu? A drugi sumnjaju, oklevaju? A neki emituje defetizam. Ljudi lome koplja u sporovima, putevi najboljih prijatelja se razilaze – jedan ide kao dobrovoljac na front, drugi beži kao relokant u Jermeniju. Zašto su ljudi rođeni u istoj porodici, odrasli u istoj sredini, odjednom podeljeni iz političkih razloga? Ili je ova podela mnogo dublja, složenija i ne tiče se toliko praktičnog života i političkih preferencija, koliko unutrašnjih kvaliteta čoveka? Njegova priroda?

U mirnom sovjetskom detinjstvu, čitajući knjige o pionirskim herojima, postavljali smo sebi pitanje: „Šta bih ja uradio na njihovom mestu?“ Mnogi koji su odgajani na ovim knjigama odgovorali su: „Ja bih se borio, kao pionir!“, ali je bilo i onih koji su iskreno priznali: „Ne bih to mogao“, „Sakrio bih se“, „Uplašio bih se i pobegao daleko”.
Sećam se, nakon što sam odgledala film „Obični fašizam“, nekoliko dana nisam mogla da pohađam časove nemačkog u svojoj školi za dubinsko učenje ovog jezika. Nisam mogla da čujem taj govor, jer je bio povezan sa zverstvima nacista. Ubeđivala sam sebe: „Ako bude još jednog rata sa Nemcima, mogu postati prevodilac ili čak obaveštajac!“ Naučila sam jezik, dugo radila u Nemačkoj, ali sam ponekad na nemačko moraliziranje reagovala žestoko neprijateljski. Ta reakcija je ostala duboko u podsvesti. Ili u nekoj vrsti nesvesne, ali strasne želje – da se spasu voljeni, obnovi pravda, zaštiti Otadžbina?

Osećaj Otadžbine, njena odbrana i mržnja prema njenim neprijateljima su svojstva ličnosti. Svake, posebno. „Rusija je u meni“, pisala je Marina Cvetaeva. – Ja sam duhom, odnosno u vazduhu i u rasponu – tamo, tuda, otuda. Otadžbina nije konvencija teritorije, već pripadnost sećanju i krvi. U kome je ona unutra – taj je gubi samo zajedno sa životom“.
Čini mi se da se ovaj kvalitet – „Rusija u meni“ – obično daruje rođenjem, kao osobina karaktera. Ali uporedivo i sa instinktom. Roditeljskim. Neko to ima, a neko ipak lako napušta svoju decu. Vučica rizikuje sebe, čuvajući svoje potomstvo. Ali svi znamo za majku kukavicu, a ribe ne mare za položena jaja. Kameleon se prilagođava, noj gura glavu u pesak. A verni pas umire od čežnje za gazdom. Raznolikost u životinjskom svetu. I u ljudskom. Neki hrle u bitku za svoje. Oni ne mogu da zamisle život daleko od Rusije.

A kod drugih nema osećanja srodstva, odanosti Otadžbini, pripadnosti porodici. Kao kobasičarski emigranti ili relokanti, o kojima peva veoma ispovedno čovek bez domovine B. Grebenščikov – „Arigato, mama-san. Niko, nigde i ničiji“. Ničiji – slab, beskičmenjak, ravnodušan, kukavica, bez unutrašnjeg jezgra, bez korena. Iako je odrastao uz jake i čitao knjige o pionirskim junacima, bio je lišen unutrašnje snage – bio je odvojen od roda. Dešava se. „Obični ljudi, iako slabo obrazovani, imaju zdrave i jake instinkte, ali samozadovoljni Makarevič ili Grebenščikov nemaju takve instinkte“, objasnio je kvalitet angažovanja u Otadžbini pre nekoliko godina Eduard Limonov, koji je na svojoj koži doživeo ničiju egzistenciju na Zapadu i vratio se u Rusiju.

A mnogim mojim drugovima iz razreda – poznavaocima nemačkog – ni takvo iskustvo nije bilo potrebno. Tokom 1980-ih i 1990-ih, skoro svi su kroz školske razmene posetili tadašnju prosperitetnu Nemačku, mnoge od njih su Nemci pozivali, obećavajući im utočište, podršku i pomoć u dobijanju državljanstva. Ali, uprkos teškim vremenima za Rusiju, skoro svi momci su se vratili kući. Uradili su to ne baš vrlo svesno, jednostavno su se povinovali svom unutrašnjem čulu, instinktu. I tek sad su uspeli da formulišu ovu svoju tada tinejdžersku odluku. Rat nas je naterao da pronađemo reči: „Bez Otadžbine – ja sam ništa“.

„Ja sam Rus. Ja idem do kraja. Takav sam kakav jesam, i ne možete me slomiti“, i pre 20 i 30 godina smo to osetili, ali tek sa početkom SVO, pevač Šaman je jasno preneo naša osećanja. Naše unutrašnje potrebe. Kvalitete ruskog karaktera. Rat je razotkrio duboke, važne crte ličnosti. U pročišćavajućoj SVO ispoljila se slabost, zamućenost ničijih. A jaki su došli do izražaja. Oni koji su, povinujući se svojoj savesti, istini, duši, zovu svoje krvi, ustali u zaštitu svojih rođaka i prijatelja. I slabih. Junaštvo je takođe svojstvo prirode. Neki ljudi ga imaju, a neki ne. Dok se ne suočite sa opasnošću, nećete znati razmere unutrašnjih snaga – koje su, kao i prag bola, kod svakog različite.

Ima u tome nečeg biološkog. Nije svako rođen kao ratnik. Nije svako u stanju da to postane. Neko je stvoren kao individualista-egoista, ili trgovac zarobljen svojom korišću, ili ništavni slabić, kukavica koja ne može da podnese pogled na krv. Ne možete ga zbog toga osuđivati.

Demonstrirajući klasične manifestacije rata, Lav Tolstoj je prikazao i neustrašivog princa Andreja Bolkonskog, i refleksivnog Pjera Bezuhova, zbunjenog na bojnom polju, i kavalire visokog društva koji su se, dok su im rođaci prolivali krv, zabavljali na balovima. Hristos je imao 12 apostola. Jedan od njih je izdao i obesio se, ostali su se od straha razbežali. Kod Krsta je ostao samo najmlađi, Jovan. Ili Biblijski Kain i Avelj – bez jednog ne bi bilo drugog. Takva je dijalektika, zakon u mnogo čemu tužan. Ali koji svima pruža priliku da upoznaju sebe – onog istinskog. I rat, kao i raspeće Hristovo, danas nam pokazuje našu suštinu. Našu slabost ili snagu. Našu istinu. I našu raznolikost.

Važni su, naravno, vaspitanje, okruženje, porodica i škola. Ali, kako je pisao Gorki, rođen da puzi ne može da leti. Ne možete ga naučiti, ne možete ga naterati. Takva je priroda. U svakoj populaciji postoje slabići, beskarakterni defetisti. Oni su prirodni deo svakog društva.

27 odsto svetske populacije, kako je nedavno saznao Galup, kategorički ne želi da se bori za svoje narode, za razliku od 61 odsto branilaca. U Rusiji onih koji su spremni da daju život za svoje prijatelje – 59%. I to uprkos činjenici da 91% Rusa sebe smatra patriotama. Ovako visok nivo patriotizma, kakav sad vidimo među mladima, nije bio još od sovjetskih vremena. Iako nisu vaspitani na knjigama o pionirskim herojima, već na holivudskoj robi široke potrošnje, Diznijevim crtanim filmovima i pesmama stranih agenata.

Dakle, zaista, ne radi se toliko o obrazovanju, koliko o karakteru, o snazi ruskog duha, koji, ma koliko nacisti i globalisti pokušavali da ga slome, trijumfuje. O osećanju Otadžbine – zdravom i jakom instinktu, o čemu je Limonov pisao: „Obični ljudi, iako slabo obrazovani, imaju zdrave i jake instinkte, ali samozadovoljni Makarevič ili Grebenščikov ne“.

A ništavni slabići sami, automatski, bez razmišljanja, bez pitanja, uvek stanu na stranu sile, jer svoju nemaju. Tako ih je priroda stvorila. Ništa se tu ne ne može uraditi. Kako ih tretirati? Pitaj vojnika. Pitaj našeg branioca. Istina je u njemu. U njemu je sad cela Rusija.

Autor: Marina Hakimova Gacemajer

Izvor: Iskra

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!