Писмо јачем или једнодневна храброст једног глумца

Зоран Радмиловић 1933-1985

Глумци су увек били плашени, заплашивани, препадани. Вековима. Собом и другима. Систематски. Глумци су, откад постоје, били нижа бића. У глумце се бежало од куће, глумце у куће нису примали. Глумци су сахрањивани ван гробљанских зидова, чак и велики Молијер. Глумцу се није давала храна у руку, да додиром с њим не би био окужен. Глумце су девојке волеле, али се за њих тешко удавале, сем по цену родитељског проклетства. Глумице су по правилу проглашаване за курве чак и после њихове педесете године. Оног тренутка кад је стари чика Есхил измислио првог глумца, почело је то хиљадугодишње бежање. Бежање од људи ка људима. Кажу да је један од првих био неки Теспис, али тешко да би остао запамћен да није било његових чувених хистрионских кола, којима је, у ствари, бежао, склањао се. Све у сулудој нади да ће наћи правог човека.

Гледалаца је увек било и биће их, али он је изгледа, ето, тражио онога међу њима који ће му омогућити да иоле достојно проживи тај свој смешно блесави живот. Није то нашао – до данас. Знам да ће се сад одмах наћи неки мудросер који ће ме обавестити да оно »до данас« не стоји. Покушаћу да га убедим да је то тако, баш тако! Данашњем глумцу додуше дају да једе из руке; у глумце се не бежи, чак родитељи у шашавој нади да се ту добро заради гурају своја чеда у тај посао; глумци се чак и жене пристојним девојкама, мада ипак радије глумицама; глумице су курве евентуално до своје тридесете године, после их ионако третирају само као уметнице. Доста се, дакле, тога изменило за ових две хиљаде година, сем страха који је исконски. Остао је тај пусти, сад већ тешко објашњиви страх, стрепња која глумца чини нижим бићем.

А хоће глумац, хоће! Хоће да буде и храбар и достојанствен, и супериоран каткад, хоће и жели то више чак и од свог уметничког успеха (или му се тако чини), покушава да се прикаже равноправним, значајним, хоће и да подвикне, да расправља, да одлучи понешто, али све је то оно његово несвесно ја, онај јачи, главни део његове личности — глума, илити приказивање онаквим каквим ниси, а хтео би, о како би хтео! У основи, у темељу, у крову и около те трошне зграде лежи пусти страх. Страх од јуче за које ниси сигуран да ли је било добро, страх од сутра, које мимо осталих, нормалних људи, чекаш са зебњом: хоћеш ли бити у стању да оно јуче поновиш. Страх од неуспеха, страх од успеха, ужас од неспособности да оделиш једно од другога.

А ко нас то плаши? Наравно, прво ми сами себе, а потом остале структуре, да употребим ту неухватљиву реч млађих политичара. Структуре које одлучују, које држе снагу и моћ. Снагу, захваљујући нашој невеликој памети, и моћ захваљујући нашем страху. А решење је врло једноставно, на дохват руке, иза куће такорећи. Требало би само рећи – нећу више тако. Свега три речи, неизговорене или затурене негде за ових 2000 година. И можда још две – марш тамо. Значи, укупно пет речи. Колико и како треба стиснути дупе за тако нешто, зна само онај који је тако нешто икад помислио да каже, био на ивици тога, на врх језика му било, само што није лануо, да га нешто важно и неминовно није спречило сасуо би, итд. Нормално да то није учинио, али бар зна како му је било. Структуре то знају и осмехују се чак и без злурадости, ту и тамо чак и са симпатијама; ко би се озбиљно и дуго љутио на децу. Структуре су стабилне и вечите, ми смо пролазни, једноставни. Као такав, ефемеран (израз позоришних критичара) и настављам, ето, ово невољно размишљање. Покушавам, наиме, ове ноћи с краја ’82. године да престанем да се плашим, наравно, колико ми то мој страх дозволи. Да уђем у нову годину миропомазан. Одлучио сам да се не бојим више људи, већ само Бога, за сваки случај.

И ето, ја од овог часа не стрепим више. Не плашим се својих претпостављених, својих родитеља, својих СИЗ-ова, својих начелника, директора, својих критичара, својих судија, својих оцењивача, потцењивача. Једноставно, није ми више стало! Ваља ми веровати на реч, кад већ ја сам себи не верујем. Па зато нека се носе структуре; нека се носе претпостављени, пречесто сам их ухватио у лажи а да нису ни трепнули на то: нека се носе СИЗ-ови, њима је боље без нас, нека се носе критичари, судије, оцењивачи и други, они ионако мрзе то што раде, они ионако немају много времена, обавештености и стручности за тај мој смешни послић који се зове позориште, тај скрајнути феномен, који себи скромно присваја назив једне од најстаријих културних дисциплина током миленијума. Нека се носе, потом, телефони (многа представа је скинута баш телефоном); нека се носи ТВ, скупа ми је претплата и губи ми се боја; и радио (још увек не могу да верујем да нема малих људи унутра), и новине, јер ме плаше и као уметника и као човека.

Нека се носе… Но моје време храбрости већ је истекло, као што сам и очекивао, па бих да прекинем и да се извиним, ако је некако могуће! Шта ми је то требало, не знам шта друго да кажем. Не нађите се увређени, шалио сам се, мајке ми!

Ваш увек и до краја Зоран Радмиловић.

Извор: skvermagazin.com

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!