Писмо Ане Кијевске оцу Јарославу Мудром: Послао си ме у смрдљиву рупу Француску
Писмо Ане Јарославне Рјурикович оцу Јарославу Мудром
“ Здраво, драги мој татице! Пишем теби, кнезу целе Русије, ја твоја верна кћи Анечка, Ана Јарославна Рјурикович, сада француска краљица. Где си ти мене, грешну, послао? У смрдљиву рупу, у Француску, у град Париз, проклет био! Ти си ми говорио, Французи – су паметан народ, а они ни за пећ не знају. Како почне зима, тако одмах запале камин. Од њега се пуши по целом дворцу, дим је по свим собама, а топлоте ни за лек. Само сам од руских сабласних даброва овде спашена.
Покушала сам да их дозовем памети и објашњавала им о пећима. Цртала, показивала цртеже – објашњавала да није то нека наука. „Госпођо – одговарају они – то је немогуће.“ Ја им кажем: „Немојте да сте лењи, идите до Русије, код нас је у свакој дрвеној колиби пећ, а камоли у каменим палатама.“ А они ће мени: „Мадам, ми не верујемо. Да у кући може бити кутија са ватром и да не избије пожар? О, нон – нон!“ Ја им се кунем да може. Они ми кажу „Ви Руси, – варвари, скифи, азиати, то су ваше враџбине. Слушајте, надамо се да о овоме никоме нећете говорити, или ће нас све заједно на ломачи запалити.“
А знаш ли татице, шта они овде једу? Нећеш ми веровати – жабе! Код нас би се и најпростији људи постидели да то ставе уста, а овде то једу војводе и војвоткиње, и још се и хвале тиме. И једу и котлете. Узму комад меса, излупају га чекићем, баце на жар и једу. Њима су кашике још увек новина, а у венецијским вилама то још није виђено. Ја свом супругу краљу Хенрију сам једном приликом спремила пилетину. Прсте је полизао. „Анкор – виче. – Joш!“. Ја му припремим опет. Он поново виче: „Анкор!“ Ја му кажем: „Желудац ће те заболети!“ Он ме пита онда: „Шта је то?“
Причала сам му о Клаудију Галену. Он ми каже:“Црна ти. Слушај, никоме то не причај, папа римски ће наредити да нас спале на ломачи.“
Другом приликом ја Хенрију кажем: „Хајде да научим ове твоје шаљивџије о Александрији.“ Он: „А шта је то?“ Ја му кажем историја ратовања Александра Македонског. -“ А ко је он?“ Онда му ја испричам о Антифену Млађем. A oн ће мени на то: “О, не, не! То је невероватно! Не може један човек да освоји толико земаља.“ Ја му онда покажем књигу. Намрштио се и рекао: „Ја нисам свештеник, па да читам. Код нас у Европи краљеви не умеју да читају. Припази коме то показујеш, иначе ће те моји грофови и војводе избости бодежима.“ Ето такав је живот овде, татице.
А посетили су нас и Сараћани(Араби). Нико сем мене не говори арабски, те је краљица морала да преводи док су војводе гласно зубима шкргутале. Ја се не бојим, моји вајрази су увек уз мене. И друге ствари су страшне. Ови Сараћани су измислили алкохол ( Араб. – спирит). Он је јачи од наше каше и медоваче, не као пољска вотка.
Зато ти татице и пишем, да не дозволиш да у Русију уђе ни једно буре тога .Тако ти Богова! То ће бити погубно за Руског човека.
Клањам ти се и опраштам се, заувек верна ћерка твоја Ана Јарославна Рјурикович, а по мужу Аnna Regina Francorum.“
Преузето од Сьтозарь Сынь Сергiя
Превела Слађана Лазић
Додала бих….
Толико о западној цивилизацији и њиховим вредностима.
