Пикси се поноси срамотом и хвали поразима као и његов пријатељ Вучић

Фото: Printscreen/You Tube/24 Vesti

Закачих данас на ТВ-у Пиксијево обраћање јавности у коме је после дугог празнословља о узроцима фијаска српске репрезентације на Мундијалу у Катару рекао како “нема грижу савести и ни за шта га није стид“.

Заиста слабо марим за фудбал, као и за спорт уопште, поготово кад се ради о “крвавом Мундијалу“ организованом у недоба, на прагу зиме, и још на костима 15.000 погинулих радника током изградње стадиона (уз чудну орнаментику која га је пратила то у ствари представља неку врсту приношења крвне жртве Сатани, коме се глобалистичке суперструктуре клањају са све мање прикривања). Али Пиксијев говор, а нарочито цитирана реченица, вређали су неком ароганцијом у тону, ставом превише наметљивим и самоувереним за некога ко се обрукао са целом репрезентацијом више него било ко пре њих. Отприлике као кад би генерал коме је изгинула сва војска а да није освојио ниједан важан положај на фронту, рекао да га “ничега није стид“ и да је “то максимум који је у том тренутку могао да се пружи“ (Пикси је, чини ми се, рекао баш то). Још кад је додао да ће у наставку Мундијала “навијати за Хрватску“, тиме је његов говор, који је од почетка деловао готово као ругање нацији, достигао врхунац безобразлука. И при свему је било невероватно колико је у свом обраћању личио на Вучића (с његовим идентичним и једнако иритантним обраћањима нацији након сваког државног и националног пораза до кога доведе државу и народ, представљајући их као тобожње “победе“).

Јапански самураји су вршили харакири када не одговоре успешно задацима и изазовима које је заједница ставила пред њих. Иако бизаран обичај из нама стране и далеке цивилизацијске сфере, неприхватљив за хришћански поредак вредности (где се самоубиство третира као неопростив грех), унутрашња мотивација и духовна подлога харакирија јесте нешто што заслужује извесно поштовање. Харакиријем се на екстреман начин потврђивала свест о сопственој одговорности, он је представљао високоморалан чин, неку врсту стида и кајања због сопствених слабости и пропуста који су заједници нанели штету или срамоту, као и спремност да се та срамота искупи добровољном жртвом и тиме сачува сопствени образ. Харакири одавно не постоји ни међу самим Јапанцима, али његов дух у виду свести о личној одговорности, те изгубљеној части коју ваља повратити, постоји међу њима и до данас, и само их је та свест изградила у једну од најјачих и најпоштованијих светских нација.

Зато би “харакири“ као друштвени и морални образац у неком облику морао да постоји и међу нама. Нипошто не сугеришем да би било ко на одговорном месту требао да се распара ножем преко трбуха због било којих кардиналних пропуста, не дао Бог, али би за те пропусте морао да пружи неку сатисфакцију. Макар да јавно призна грешку, да се извини потчињенима или целом народу и да се достојанствено повуче са положаја, па радило се о директору вртића, шефу погона, министру, председнику или селектору репрезентације. Пикси се уместо тога поноси срамотом и хвали поразима као победама, једнако нападно и арогантно као што то чине сви политичари власти и опозиције, који се такође никад ничега не стиде нити их због било чега гризе савест. А од једне фудбалске легенде (уз чије сам играчке бравуре и сам одрастао и крљао колена покушавајући да изведем неку од њих), очекивало би се више образа и достојанства у односу на дебелокошце из управљачких структура.

Њему би се овим поводом могло рећи исто што је у филму “Монтевидео“ доктор Андрејевић рекао младом Тиркету, након што се овај понео недостојно спрам најбољег играча противничког клуба: “Ти си доказао да си велики фудбалер, али не и велики човек. А некад се само то гледа“.

Аутор: Светислав Пушоњић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!