Пет вијекова траје “обесвећивање“ и “потамњење“ српског календара
ПЕТ ВИЈЕКОВА ТРАЈЕ „ОБЕСВЕЋИВАЊЕ“ И „ПОТАМЊЕЊЕ“ СРПСКОГ КАЛЕНДАРА
„Инцков закон“ о кажњавању негирања геноцида у Сребреници наметнут је 23. јула, а тај датум није нимало случајан, знајући за окултну праксу борбе против Срба и задавања Србима најтежих ударац… Српска борба „за крст часни и слободу златну“ неће се ни омести, ни угасити, неће успјети да Србе духовно одвоје ни од крста.
Историчар Радован Калабић изјавио је да већ пет вијекова траје „обесвећивање“ и „потамњење“ српског календара, односно датума значајних за Србе, њихов идентитет и историју с циљем духовног затирања Срба.
„На једној страни је календар обесвећивања у смислу практичне борбе против Срба на духовном пољу, а на другој страни је потмањење ионако `црних датума` у српској историји. На пример `Инцков закон` је пример потамњења. То су две методе у истој стратегији духовног наступа против Срба, односно расрбљавања, раскорењивања нашег духа“, оцијенио је Калабић у интервјуу за Срну.
Календар обесвећивања је, појаснио је он, термин који први у српској историографији уводи Слободан Јовановић, велики професор Правног факултета и предсједник некадашњег Српског културног клуба, који је као први такав примјер навео спаљивање моштију Светог Саве од стране турског Синан паше.
Он је додао да је спаљивањем моштију српског светитеља жеља Синан паше била да се постигне циљ – да Срби духовно пређу у малодушност, капитулантство, да изгубе своју духовну вертикалу и да нешто што је најсветије у њиховој свијести управо „потамне“ чином спаљивања моштују Светог Саве.
ОБЕСВЕЋИВАЊЕ ПОЧИЊЕ ОД СИНАН ПАШЕ, А ПРЕУЗИМА ГА ЗАПАД
Календар обесвећивања, каже он, креће од 1594. године, примјењују га Турци и Синан паша спаљујући мошти Светог Саве на Врачару у Београду, и то је пракса коју преузимају сви западни окупатори или противници, смртни непријатељи Срба, уз које је увијек Ватикан као њихов партнер.
„У најдубљим слојевима нашег српског националног памћења и колективне свијести суочени смо са настојањима са западне стране, у којој је углавном увијек био партнер Ватикан, да нас физички сатру и духовно затру“, рекао је Калабић.
Ова прва намјера или злочеста накана одвијала се, каже, на различите начине, али њен циљ је био физичко уништење преко убистава, погрома, прогона и геноцида над српским народом.
„Али, постоји и друга димензија у њиховој смртно непријатељској борби против Срба и њиховим настојањима. То је много мање видљива методологија и пракса, а то је пракса духовног затирања Срба“, навео је Калабић.
„ЦРНИ“ ВИДОВДАНИ, ВАСКРСИ И БОЖИЋИ
На фону, пракси примјењивања „календара обесвећивања“ наставиће, наглашава Калабић, и сви српски западни непријатељи користећи управо датуме попут Видовдана, Ваксрса, Божића, као што су убиства српских цивила од стране муслиманске војске на Божић у Кравицама и Залазју, током рата у БиХ.
„Када кажем наши западни смртни непријатељи, они ће, прије свега, ту праксу показати од тренутка када је Србија на Берлинском конгресу добила поново државну независност, 1878. године“, напомиње он.
Али, каже, одмах послије Берлинског конгреса и стицања независности, они траже баш на Видовдан, најсветији српски национални празник, да српска страна и ондашња политичка гарнитура ставе свој потпис на злогласну и велеиздајничку тајну конвецију, чији је циљ да се Србија, као матична држава, и да „пусти низ воду“ Србе преко Дрине, Саве и Дунава, као и на Косову и Метохији.
Затим, да неће имати никакве претензије да ствара заједничку границу са Црном Гором, како не би постојале што ближе везе између Срба у Србији и Црној Гори, а четврта одредница је била отклон од Русије.
„Дакле, тражили су својеврсну капитулацију у миру, насупрот српској вековној тежњи која је стала у двије ријечи – борба за слободу и за уједињење. То су увек, кроз српску историју, биле настојања родољубиве и државотворне српске мисли“, додао је Калабић.
Од Видовдана 1881. године до Видовдана 2001. године, када је изручен бивши предсједник Србије и СР Југославије Слободан Милошевић Хашком трибуналу, они успостављају, одржавају и продужавају праксу „обесвећивања“ српског календара.
„Да не говорим и не наводим примере бомбардовања за Васкрс, који је највећи хришћански православни празник, што се догодило 1944. године од стране савезника Енглеза, нарочито Београда. Тај континуитет су наставили и 1999. године са НАТО бомбардовање СР Југославије и Србије“, напомиње Калабић у интервјуу за СРНУ.
Он додаје да би се могло наћи још много таквих примјера усмјерених против Срба, односно српске духовне и идентитеске стурктуре, која почива на светосављу и косовском завјету, који су два главна темеља српског идентитетског бића, на којима су и прошлост, српски језик, српско ћирилично писмо…
„ИНЦКОВ ЗАКОН“ ПОСЉЕДЊИ ПРИМЈЕР ПОТАМЊИВАЊА „ЦРНИХ ДАТУМА“ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ
Калабић, осим на методологију „календара обесвећивања“, указује и на другу методологију, а то је „потамњивање“ ионако „црних датума“ у српској историји, а најбољи примјер те праксе, која је у суштини окултна, антихришћанска и антправославна и антисрпска, на духовном плану и на плану њиховог настојања да на промијене свијест, јесте такозвани „Инцков закон“.
„Ако законски браните и научну истину, онда ту нема никаквог говор ни о истини, ни слободи, демократији, нити о науци“, каже Калабић.
Калабић је навео да је „Инцков закон“ /о кажњавању негирања геноцида у Сребреници/ наметнут 23. јула, а тај датум није нимало случајан, знајући за њихову окултну праксу борбе против Срба и задавања Србима најтежих удараца и да се ради о потамњивању ионако тамних датума у српској историји.
Он је подсјетио да је 23. јула 1914. године, када у Србији из Беча у Београд стиже злогласни ултиматум у десет тачака, који ниједна суверена држава, па ни тадашња Србија није могла да прихвати, између осталог, и члан да аустроугарски истражни органи на њеној територији врше извршне раде да би дошли као до података и склопили слику о атентату у Сарајеву 1914. године.
Осим тога, 23. јула 1937. године ондашња Скупштина Краљевине Југославије тијесном већином гласа за конкордат, који је на извјестан начин афирмисао римокатоличку вјеру на рачун православне вјере и Српске православне цркве.
У то вријеме дешавају се и такозване „крваве литије“, када су се српски свештено служитељи и српски архијереји побунили против тог закона о конкордату и када је полиција на чијем челу је био министар Антон Корошец, некадашњи римокатолички свештеник, батинала српске архијереје и свештенослужитеље, који су протестовали мирно, у литијама против тог закона.
„Истог дана нам је отрован и упокојио се патријарх Варнава Росић, 23. јула, који је био велики противник конкордата. Чувена је она његова бесједа у Саборној цркви пред Нову 1937. годину, у којој је упозорио спрски народ да се у том тренутку налази као између `чекића и наковња`, између двије интернационале. Једну је назвао `црном`, односно Ватикан, а другу `црвеном`, односно Коминтерна“, напомиње Калабић.
Рат у БиХ, у Сарајеву је, додаје он, избио званично 6. априла, као и 6. априла бомбардовање Београда 1941. године.
„Желе да нам потамне све те националне датуме, јер 6. априла 1867. године кнез Михајло прима кључеве Београда на Калемегдану и осталих тврђава од Турака, што је најпрактичнији корак ослобађања Србије од турске окупације“, каже Калабић.
Калабић је оцијенио да неко споља то све намјерно смишља, јер те структуре на Западу имају своје институте, који стоје у позадини, док Срби у својој историографији нису отворили ни прво поглавље о теми „календара обесвећивања“.
„Ови који су политичари, они су углавном само извршиоци, пуки чиновници. Мало је суверених земаља у свијету и мало суверених државника“, каже Калабић.
С друге стране, ма колико се таква пракса „обесвећивања“ и „потамњивања“ датума важних за Србе примјењивала, Калабић истиче да је оптимиста, те цитира народну пјесму „Синан паша тијело Светог Саве пали, али српски слободарски дух не запали“.
„Тако ће бити и после свих ових потеза, па и послије `Инцковог закона`. Односно, српска борба `за крст часни и слободу златну` тиме се неће ни омести, ни угасити и неће успети да нас духовно одвоје ни од крста“, закључио је Калабић у интервјуу за Срну.
Извор: Срна
