Пет корака за НАТО одстрел за сваке земље

Против сваке од земаља коју стави на свој списак за одстрел НАТО предузима пет основних поступака: лоцирање, довођење у зависан положај, уцењивање, контрола грађанства и принуда.

НАТО најпре мора да одлучи коју земљу у датом тренутку да колонизује. То, подразумева се, представља гозбу у покрету, јер – како је још ономад Черчил објаснио – НАТО нема сталне пријатеље, има само сталне интересе. Ти интереси онда мотивишу НАТО да нациља земље богате ресурсима попут Нигерије или Ирака, или неке друге попут Ирске, Србије или Естоније које би му могле обезбедити географску или политичку превагу у неком тренутку.

И као што се паразит свом домаћину учини неопходним, и НАТО се по одабиру жртве свом плену мора приказати као незаменљив за опстанак. А како је то најлакше учинити контролом жртвиних прихода од извоза, НАТО те приходе мора учинити зависним од оног што НАТО часопис Економист назива „слободна трговина“ – од поретка по правилима НАТО, према којима домаћин сме да извози једино под НАТО условима и у валути по избору НАТО, што је данас скоро без изузетка јенкијевски долар.

Стога су, пошто су Британци 1922. основали своју марионетску Слободну државу Ирску (Irish Free State), британски петоколонаши и даље контролисали ирску говедину, банкарство и производњу кекса и пива. И како тај режим није имао никакве могућности да изазове свог неоколонијалног господара, тако ни данас ресурсима богате државе Латинске Америке и Африке у НАТО орбити нису у положају да би могли да се супротставе својим господарима, без обзира ради ли се о Француској која пљачка Јемен, САД које пљачкају Ирак и Сирију, или о Европској Унији која Украјину користи као сопствени центар властитих шема за прање новца и трговину белим робљем.

У мало вероватном случају да Ирска, Нигерија, Украјина или било која друга земља попут Сирије изнедри руководећи кадар способан да се супротстави НАТО-у, те земље ће и даље морати да рачунају с тим да НАТО контролише све њихове извозне приходе, унутрашње инвестиције и порезе. То се најјасније види у Ирској, коју су данас колонизовале америчке компаније из Силицијумске долине, чији запослени својим порезом на доходак покривају највећи део буџетских прихода Ирске, и чије најниже страсти доводе до процвата бизнис пословне пратње. Ако би Америка тек тако решила да једног дана одустане од тога да Ирска буде њено чвориште у ЕУ, ирска економија би се једноставно истопила. А ако се читаоци питају зашто државе попут Ирске, Британије и Украјине имају тако неспособне лидере, нека знају да се баш такви и бирају да би бранили НАТО и интересе Силицијумске долине, а не интересе властитог народа. Зато, кад вам данас неко прича о перманентној владавини, треба да знате да он не говори о државној служби, већ о владавини компанија на НАТО линији које све своје битне потезе вуку иза кулиса.

Политичаре и друге људи од интереса за тако циљане компаније НАТО контролише подмићивањем. Узмимо на пример обнову Украјине по предлогу НАТО, у оквиру које је ирски режим обећао да ће обновити украјинску Ровењску област. То у суштини значи да ће велики грађевински послови бити додељивани компанији ЦРХ, добављачу за највеће ирске грађевинске компаније, која је синоним за корупцију широких размера постала још од оснивања Слободне државе Ирске. И ако украјински родољуби без политичких веза са хунтом око поквареног Зеленског и даље мисле да ће се у том обећању бити понешто и за њих, нек знају да је то само сан, јер мито и корупција на тај начин не функционишу.

Амерички милијардери Чак Фини и бивши сарадник нациста Џорџ Сорос послужили су као главни канал за слање милијарди предвиђених за мито у правцу Ирске. Финијеве милијарде биле су нарочито важне кад су вође ИРА, потплаћене од ЦИА, напустиле партију Шин Феин, за чије је кључне вође доказано да су били на Соросовом платном списку. А пошто је Фине Гаел, водећа конзервативна странка Ирске, успешно колонизована још давне 1970. кад ју је у међународни џет-сет промовисао велики бос Голдман Сакса, Питер Сатерленд, ирски корумпирани лидери још од тада су потпуно на линији с екипом НАТО. Ирску Лабуристичку странку, коју је својевремено финансирао легендарни антиимперијалиста, Џејмс Коноли, сада предводи размажена богаташица и окорели русофоб, Ивана Бачик, чији је деда Карол за потребе Хитлеровог Вафен СС-a руководио огромним фабрикама у Чехословачкој. За ирску странку Зелени, као и за све друге зелене странке ма где да су, није било ниједног за животну средину благотворног рата који је НАТО водио да није добио и њихово безусловно одобравање и подршку.

Оно што је битно да се за сваког оваквог политичара не заборави је да су, без обзира шију ли им одела италијански или француски кројачи, тек пуке НАТО слуге, онако како су то у маскирне униформе заљубљени Зеленски, или британски гангстери који су посредством Источноиндијске компаније господарили Индијом читавих 200 година, или гангстерске породице слизане с НАТО које силују и пустоше курдске делове Ирака још од Првог заливског рата. И заиста, кад смо већ код Ирака, зар не делује невероватно да је баш курдски део Ирака, тако богат нафтом, један од највећих извора илегалне имиграције у ЕУ, и да НАТО, са устима пуним изградње нације, демократије и транс парада поноса, са својим убицама регрутованим међу Курдима поступа овако брутално? И кад обични Курди с њима тако пролазе, замислите само како пролазе ирачки Мандејци, Језиди, Сиријци и Халдејци, док им НАТО необуздано пљачка земљу ? И можете ли и замислити како би Крим прошао да се није на време ујединио с домовином Русијом, управо у тренуцима док је Пуси рајот по њој скрнавила цркве и док су Шел и Ексон Мобајл, две компаније дубоко уплетене у украјинску кризу, око њега већ почињали са бушењем у потрази за нафтом?

Мито је био најкорисније оруђе у рукама не само Римљана који су се тако и Исуса дочепали за шаку шекела. НАТО је на карту Јуде одиграо безброј пута, добро знајући да већину оних у средини може присилити, подмитити или купити не би ли му помогли да се реши оних који пружају отпор Империји.

НАТО, авај, наставља да се бори с онима који споро уче, који руководе местима попут Ирана, Сирије и Русије, који неће да своју душу продају за ситниш, или за каиш „длакаве сланине“ (streaks of hairy bacon – сиротињска храна у некадашњој Ирској – прим.прев). И мада се прибојава да би такви могли распламсати побуну и отпор, ако им икако може ускратити кисеоник, НАТО ће свој посао ипак наставити. И док год становништво одржава у животу с мало хлеба и виртуелних игара, НАТО може мирно наставити са џепарењем.

А то је место на којем се у игру уводе масовна пропаганда, добротворне организације, НВО и људи са Д списка (D-listers), попут Грете Тунберг и Зеленског – јер, док је становништво јалово, улењено и равнодушно, све је у реду. У том смислу важно је рећи да нема веће заблуде него претпоставити да би све кренуло на боље само кад би обични Американци сазнали шта њихова војска ради дечацима и девојчицама у Ираку и Авганистану. Чињеница је да јавно мњење не само да није брига, већ га никад није ни било брига. Филмови попут Америчког снајперисте, Пада црног јастреба или Рамба врхунац су њиховог поимања. Више је Парижана изашло на улице да прослави титулу светског првака у фудбалу него што је 1944. поздравило Де Гола и ослободиоце.

Кад је полно амбивалентни Родерик О’Горман (Roderik O’Gorman) постао Министар за децу у актуелној влади Ирске, сместа је најавио да ће његов први приоритет бити да убрза процедуру око операције промене пола на енглеској сада већ потпуно дискредитованој и осрамоћеној Клиници Тависток (Tavistock Clinic) за ирску децу за коју сам тврди да су рођена с погрешним полом. О’Гормана никад неће стићи казна за кастрирање стотина ирске деце јер ће се америчке фармацеутске компаније, које представљају саму срж ирске привреде, већ постарати да он све преживи, не само да би и даље ружио политичку сцену, него и да у годинама пред нама настави да упропашћава на хиљаде осетљивих ирских малишана – од тог зависи њихов профит. Сваком Ирцу који хтедне да се супротстави овако злонамерном намеснику, као и сваком Британцу који би покушао да се супротстави Тони Блеру, постаће јасно да иза њих стоје читаве мреже лажних НВО и добротворних организација на платном списку НАТО, што најчешће буде довољно да их сачувају.

Па чак и ако до тога ипак дође, НАТО увек има некога попут Смедлија Батлера (Smedley Butler), борбеног Квекера, који је објаснио да је рат у ствари најобичнији рекет (War is a Racket, његов је антиратни памфлет који је објавио на крају каријере разочаран профитерством, пропагандом и неправдом војно-индустријског и обавештајно-спољнополитичког естаблишмента, па се њиме успротивио учешћу Америке у иностраним ратовима смишљеним зато да од њих корист имају једино финансијски и индустријски кругови. – прим.прев) у којем се уобичајено прибегава бруталној сили да они који је примењују, попут самог Бaтлера, униште сваког ко би се и само усудио да им се супротстави. Кад само погледамо отпор у Азербејџану, Нигерији, Сајгону, Сантјагу де Чиле, Варшави или Белфасту, увек ћемо морати да узмемо у обзир и песму The Cry of the Morning, (чије речи на енглеском можете погледати овде, прим. прев). Тако су се посредничке НАТО снаге дочепале Асанжа, Лумумбе, Мартина Лутера Кинга (који је протестовао против Кока Коле на сам дан кад су га смакли), Кена Саро-Вива (Saro-Wiwa), брутално убијеног нигеријског активисте, Дарје Дугине, малтешке новинарке Дафне Галиције (Daphne Caruana Galizia), и још многих стотина и хиљада других, јер списку жртава НАТО нема краја.

Краја нема ни дијагнозама. Или је боље рећи прогнозама, где се у најгрубљим цртама види шта је нужно чинити и шта све ваља исправити за ослобађање из самртног НАТО „загрљаја“. И колико год да је мач са две оштрице у виду иностране помоћи потребан, мезимци НАТО-вог Светског економског форума настављају да ужурбано исушују мочвару под својом зеленом заставом, подижући свој једнодимензионални Јерусалим, док им се „Вечни Рим“ распада пред очима. А то се лако да разумети и из фашистичког сламања протеста слободарских канадских камионџија, а потом и холандских, немачких и италијанских земљорадника, на крају и из познатог труизма Оливера Голдсмита, ирског песника из 18. века (Oliver Goldsmith, The Deserted Village), да „кад срушите поноситог сељака, он се никад поново неће усправити“ (a bold peasantry, their country’s pride, when once destroyed, can never be supplied”), поготово уколико остваре дистопијски Врли нови свет Клауса Шваба.

Све ово не значи да треба да „оставимо сваку наду“, него да увидимо реалност и окружење. НАТО лидери и они који им служе нису ништа другачији од „краљица глади“ (тако је краљицу Викторију током „Велике глади“ назвао ирски револуционар Мод Гоне, премда је забележено да је од своје владе она ипак тражила да се изгладнелом становништву помогне – прим. прев.), цезара и разних олигарха из давнашњих векова, који су енглеску децу терали да се ради чишћења провлаче кроз димњаке и раде у рудницима угља. Њихово је уверење да сви ми остали постојимо само зато што су нам они то невољно допустили – и колико и сами у ту њихову ујдурму поверујемо, они толико и јесу у праву.

Но, дијалектичка расправа о томе шта јесте исправно, а шта није никад неће бити окончана. Добре душе попут Џулијана Асанжа настављају да се боре за правду и у најгорим могућим условима, а у овим данима русофобије засноване на незнању и дезинформисању, и нама би вредело да се осврнемо на Толстојев Рат и мир, на Аустерлиц, Наполеонов највећи тријумф, када је маршал Кутузов увидео како се ратна срећа часком окрене као новчић, на акције усамљених појединаца, као када Принц Андреј гледа у лице Наполеона, па размишља о томе колико је величина испразна.

И тако ћемо ми кротки заиста наследити земљу тек када нас се довољно подметне под точак историје који ће НАТО збацити са његовог пиједестала, зато што се ова битка ни не може другачије завршити него рушењем грабљиваца и омогућавањем њиховим жртвама да, речима Мартина Лутера Кинга узетим из старе црначке духовне песме, узвикну „коначно слободан, коначно слободан, хвала свевишњем Богу, коначно сам слободан“, слободан као Џулијан Асанж који, премда окован у једном од најгорих НАТО казамата, у срцу и савести остаје слободан.

Аутор: Деклан Хејс (Declan Hayes) је ирски римокатолик, новинар и писац, до скора нарочито
ангажован око Сирије и Јапана.

Извор: Стање ствари

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!