Pavić: Nije tačno da EU nema alternativu, samo dekolonizacija nema alternativu!
„Mi ovde vodimo antikolonijalnu borbu. Ja sam vođa antikolonijalne pobune. Bosnu niko ne može da izgradi i popravi. Ovo je na štetu svih. Zar Bošnjacima ne bi bilo bolje da se usmere na ono čime mogu da upravljaju, jer Banjalukom sigurno ne mogu, niti će moći. Pozivam i njih da budu deo pokreta antikolonijalne borbe, dekolonizacije, u tom slučaju sam spreman da s njima razgovaram i budem deo dogovora.”
Ono što Dodik govori u kontekstu BiH može se komotno proširiti na ceo srpski prostor. Neophodna nam je beskompromisna antikolonijalna borba, neophodna nam je dekolonizacija.
Najviše je ta dekolonizacija potrebna narodu a najmanje takozvanoj, odnosno samozvanoj eliti. Onoj ”eliti” kojoj je najvažnije mišljenje čak i najbeznačajnijeg stranca, preciznije – zapadnjaka, jer niko drugi u svetu osim zapadnjaka nije opsednut nametanjem svojih ”vrednosti”, stavova i recepata drugima.
Onoj ”eliti” koja se poistovećuje sa zapadnim kolonizatorima kako bi sa što veće visine prividne društvene moći i materijalnog bogatstva mogla da gleda na ”običan” narod. Onoj ”eliti” koju je sramota što pripada narodu koji se bar nekim delom još uvek nije pretvorio u ”civilizovanu” bezličnu potrošačku masu.
Da bi se postigla dekolonizacija prostora, potrebna je dekolonizacija svesti i uma. To je sa kolonizovanom ”elitom” nemoguće. Ta elita samo predstavlja poslednji talas ”turčenja” na ovim prostorima, odnosno poistovećivanja i saživljavanja sa trenutnim okupatorom ili hegemonom zarad privilegija i penjanja na društvenoj lestvici.
”Poturči se plaho i lakomo,” kako reče besmrtni vladika Rade.
I to ”plaho i lakomo” se onda pretvori u goreg kolonizatora od samog kolonizatora. Oholo sa domaćom ”rajom”, a ponizno prema pravom gospodaru. To je ta ”elita” koja je, kako podseća Siniša Ljepojević, bila spremna da satima čeka u redu na vrelom julskom suncu u Užičkoj ulici samo da bi zaslužila ”čast” da stisne ruku svom ”božanstvu”, svom ”velikom belom ocu” – američkom ambasadoru – na dan američke nezavisnosti.
Normalnom ”običnom” čoveku je to teško da poravna u sopstvenoj glavi – samoponižavanje radi čestitanja tuđoj slobodi! Čestitka za šta? Uspeh u poduhvatu za koji sami nemaju hrabrost? Ili ipak samo obično ljubljenje ruke gazdi…
U svakom slučaju, sve to je najmanje veze imalo i ima sa nezavisnošću ili slobodom.
Srbi nikad nisu bili kolonizatori. Moderni Zapad je kolonizatorska civilizacija, i oni drugačije očigledno ne umeju i neće. Pomalo je zato tragikomično slušati domaće ”zapadnjake” kako se upinju da se, u ime nekakve ”demokratije”, integrišu u kolonizatorski Zapad. Oni zapravo žele da se uključe u podelu mrvica od kolonijalnog plena, od kojeg današnji Zapad dan-danas živi, pa da onda umiruju svoju savest pričicama o ljudskim pravima.
Žele da budu makar i korov u Boreljovoj ”bašti”, da i oni (sa)učestvuju u novom lovu na domoroce i divlje zverinje u ”džungli” izvan SAD i EU. Uključujući i u sopstvenoj zemlji.
Naravno, Dodik je na prvom mestu mislio na BiH, koja je prvorazredni primer kolonijalnog projekta, sve sa stranim ”visokim predstavnikom” koji (misli da) može da nameće zakone, smenjuje demokratski izabrane političare, da se dere na lokalnu boraniju koja je svoj kolonizovani status prigrlila i ne želi po bilo koju cenu da ga se odrekne, jer je bez toga ništa.
Ali tu su i strani, odnosno zapadni ambasadori koji se i dalje ponašaju kao kolonijalni namesnici – dok su im usta puna EU integracija – zbog čega je Republika Srpska napravila konkretne korake ka dekolonizaciji i prekinula kontakte sa američkim i britanskim diplomatama. No, čak i pre toga, Dodik nije propuštao priliku da javno negoduje na svaki pokušaj zapadnih ambasadora da se mešaju u unutrašnje stvari Srpske, odnosno komentarišu stvari koje ne treba da ih se tiču.
Znači, čak i pre formalne dekolonizatorske odluke, ponašanje vlasti Republike Srpske je već bilo antikolonijalno.
Današnja borba za dekolonizaciju srpskog prostora predstavlja nešto više od borbe za slobodu. To je praktično i borba za opstanak.
Govoreći u svom intervjuu o Amerikancima, Dodik je istakao:
„Oni gube svet i bore se za zone uticaja. Na nas su stavili šapu i rekli da smo njihova zona uticaja. Ne želimo da budemo njihova zona uticaja, jer to znači da će Britanija i Nemačka ovde sprovoditi antisrpske politike.”
Na prvom mestu se mora konstatovati ogromna razlika između ovakvog pristupa i onog koji se najčešće može čuti iz Beograda, u stilu – ”Rusija je daleko”, ”mi smo deo Evrope i od toga ne možemo da pobegnemo”, itd.
Ako Republika Srpska ima snagu, a najpre volju da se odupre pogubnom usisavanju u novu antisrpsku sferu uticaja, onda i Srbija (a konačno i Crna Gora) mora da je nađe.
Na reči Kristofera Hila da nam je ”put na Istok zatvoren na duže vreme”, srpski dekolonizatorski odgovor, uz demarš za mešanje u naše unutrašnje stvari, treba da bude – a ko si ti da nam držiš predavanje o tome na koji put treba da zaboravimo?
Drugo, i možda još važnije je da se, zarad srpskog opstanka i budućnosti, po svaku cenu potrudimo da ne ”budemo njihova zona uticaja”. Jer, u toj antisrpskoj zoni uticaja, mi ne bismo imali čemu da se nadamo. U toj zoni uticaja, dok ne dođe do nekog opšteg prevrata, glavnu reč vodiće oni koji bi da nam trajno otmu Kosovo i Metohiju, ukinu Republiku Srpsku, trajno rasrbe Crnu Goru i unište Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Mi bismo kao narod u toj njihovoj zoni uticaja bili osuđeni na tiho umiranje i nestanak.
Treće, kroz borbu za dekolonizaciju našeg prostora mi se priključujemo globalnoj borbi za ravnopravniji, multipolarni svet u kojem naši nacionalni interesi jedino mogu da se ne samo odbrane već i da se dodatno promovišu i unaprede.
Četvrto, multipolarni svet predstavlja trenutno najsolidnije uporište za borbu protiv agresivnog širenja najgorih aspekata zapadne dekadencije – promovisanja homosekusalizma, terora političke korektnosti i samocenzure, transdženderizma i transhumanizma, ekološkog fundamentalizma u čije ime se upravo uništavaju temelji zapadnih privreda i društava, fanatičnog sekularizma i sve otvorenijeg bogoborstva, odnosno satanizma.
Zbog svega toga, nije više EU ta koja ”nema alternativu”, već je to upravo dekolonizacija, koja je zapravo samo najnoviji izraz neugasive srpske težnje i borbe za slobodu i nezavisnost, utemeljene u istinskim duhovnim i ljudskim vrednostima.
Autor: Aleksandar Pavić
Izvor: Fakti
