Патриотизам и ћирилица
(НЕ)ПАТРИОТИЗАМ ПРЕМА СРПСКОМ ПИСМУ ЈЕ У СРПСКОМ ЛИНГВИСТИЧКОМ И ЗАКОНСКОМ – ТРАГИЧНОМ (НЕ)ЗНАЊУ
(Поводом текста “ПАТРИОТИЗАМ СЕ НЕ ИСКАЗУЈЕ РЕЧИМА ВЕЋ ДЕЛОМ: Политичко сазревање најзнаменитијег географа и етнолога”, СКЦ “Ћирилица”, 6. септембра 2023)
У наведеном тексту цитира се Јован Цвијић на овај начин: „нисмо осећали да патриотизам треба исказивати речима, већ спремношћу и исказивањем на делу”.
Од нашег генија Јована Цвијића мислим, ипак, у нијанси друкчије, тј. с малом допуном. Свакако је да патриотизам (можда је боље рећи родољубље) показује своју корист на делу, али постоји и припрема за родољубно дело. Или овако: постоји теоријски и практични патриотизам. Без теоријског нема ни практичног.
Патриотизам, дакле, најпре полази од речи (учења и осећања), а онда се то претвара у дело. Не може се ни без теоријског патриотизма (развијања љубави према свом роду и држави развијањем осећања љубави према свом народу и држави преко родољубивих песама, прича, предавања и на друге начине).
РОДОЉУБЉЕ ЈЕ У ЗНАЊУ, ОСЕЋАЊУ И ХРАБРОСТИ
Родољубље, осим знања и осећања, подразумева и храброст, а то није особина свих људи, него само оних – пробраних.
Има, свакако, и лажних родољуба (из нижих, личних интереса). Нема корисног у пракси родољубља без знања, храбрости, високог морала и поштене намере.
На пример, српско (ћириличко) писмо и његов садашњи трагичан статус (и) у Србији увелико је последица трагичног непостојања чистог родољубља због незнања и у лингвистици и у власти. У лингвистици је и данас велико незнање у томе што лингвисти мисле (на примеру правописа) да Срби могу сачувати своје најсавршеније на свету писмо тако што ће азбука у језику Срба бити алтернативна, несуверена – противно уставној обавези и општој пракси решења питања писма (једноазбучје) у другим језицима, дакле – као што је то било у Југославији и у српскохрватском језику. Очигледно, српски лингвисти не знају довољно једну од универзалних поука: из језика, брже или спорије, нестаје све што је неважно и нефункционално у језику. Два писма за један народ у његовом језику су потпуно нефункционална и неодржива пракса.
ЈЕДНОМ ЈЕЗИКУ ЈЕ ПОТРЕБНО И ДОВОЉНО САМО ЈЕДНО ПИСМО
Одрживо је у функцији само једно писмо у једном језику. Код нас се општа нефункционалност два алтернативна писма морала исказати у нестајању ћириличког писма, јер је латиничко (у хрватском саставу) писмо најпре наметано Србима и њиховом језику у окупацијама, а онда у Југославији (у којој су Срби били, практично, у полуокупацији) хрватско писмо је у пракси политички и насилно плански протежирано, наравно, на штету српске ћирилице.
Српски лингвисти се, нажалост, и данас према ћирилици понашају као да о томе свему не знају – ништа. Зато имамо једва десетак процената преостале ћирилице у јавности данас у Србији, а по Уставу би је у српском језику морало бити сто посто, колико има сваког матичног писма у сваком другом матичном (националном) језику. Неки појединци опонирају томе тиме што су „позитивци“ па тврде да ћирилице ипак има за у Србији проценат-два више. Не схватају да је мањак ћирилице и када би је било у језику Срба и 99 одсто. Они не схватају зашто је у свим другим језицима матичног писма, увек и само, сто посто. Код нас се још само међу Србима шири циљна смишљена обмана – да су два алтернативна писма у српском језику – богатство. Они не знају зашто је и како код свих других народа то тако, а зашто је само код нас – овако с нашим писмом наопако.
КАКО СЕ НАШИ ЛИНГВИСТИ И СВЕ ВЛАСТИ “ПАТРИОТСКИ” ОДНОСЕ ПРЕМА ЋИРИЛИЦИ?
Колико практично о српском писму и његовом нестајању и разлозима његовог нестајања практично, на делу, знају српски лингвисти, таман толико знају, у складу с лингвистима, и представници српске власти који су 2021. донели нови закон о српском језику и ћирилици у коме се нигде не спомиње обавеза да закон о томе мора бити сто посто усклађен с уставном обавезом из става првог Члана 10. у коме су српски језик и ћирилица нераздвојни. И то је експлицитно изречено у ставу првом: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” Никакво и ничије друго писмо се не спомиње у вези са српским језиком. Тако предвиђају и сви други устави у вези с њиховим матичним језиком и писмом. Не спомиње се у Уставу, али се у пракси користи туђе писмо у језику Срба у Србији просечно у 90 одсто случајева. Такав пример замене свога писма у свом језику туђим писмом нигде изван Србије не постоји. Нигде и никада.
Али у пракси једино код нас (у Србији) није тако. Туђе (хрватско) писмо код Срба је, споменусмо, у огромној предности: 90 одсто! Што нема никакве везе са српским Уставом. Скупштина је (чак на иницијативу председника Вучића) усвојила 15. септембра 2021. срамотни и видно противуставни и апсурдни закон у коме су грађани међусобно неравноправни и у правима и у обавезама у вези са српским писмом. У њему писмо зависи чак и од тога у каквом је власништву нека фирма, асоцијација и сл. Као да постоје два устава у Србији у вези с писмом, па су једна права и обавезе предвиђене за приватне фирме, радње и сл. а друга права и обавезе за оне фирме и сл. које су у државном, тзв. јавном и другом власништву. Нигде на свету нема примера изван Србије да, на пример, само тзв. јавни РТС мора да користи ћирилицу, а све друге приватне телевизије (рецимо ПИНК, ИНФОРМЕР, ХЕПИ и све друге личне телевизије могу српски језик да исписују и нуде писани српски језик само хрватским писмом. Тога нема таквог „права“ ни у Хрватској, ни у било којој другој, свеједно — независној или зависној држави, осим у „независној Србији“. Тиме су српски законодавци и посланици у Скупштини 2021. године показали чак да не знају (или неће да знају) ни толико да Устав одлучује о писму, а не закон. Закон мора да буде у складу с Уставом, а никако изнад Устава. Српски законодавци су, очигледно, у споменутом закону подредили и, практично, поништили уставну обавезу из Члана 10. (наравно, Уставни суд о томе – ћути, по обичају.) А председник Србије је такав, неуставан и апсурдан, закон својим потписом упутио у употребу. И, већ је била оцена у Вечерњим новостима, али и у другим средствима обавештавања да нико за две године није ни чуо ни видео да неко поступа по том закону. Не може ни да поступа јер је закон буквално непримењив. На многе примедбе у вези с тим нико се из власти за последње две године није освртао. Са српском ћирилицом све иде по старом: комунистичком, југословенском и антрићириличком/антисрпском ћефу. По таквом закону у Србији, и нигде изван ње, само приватни власници фирми, на пример, могу да зараде преко смањења пореза ако се, ипак, одлуче да српски језик пишу српским писмом. Они који нису приватници то право на попуст у порезу немају. Тако су грађани само у Србији у томе разједначени у праву и обавезама, што може да се једино схвати као озакоњена неравноправност грађана. То је српски нови оригинални прилог у области права и закона.
И – где је ту патриотизам на делу (у односу према свом писму)?
Ту је (не)патриотизам према српској ћирилици у лингвистичком и законском трагичном – (не)знању и у свету изван Србије – невиђеној апсурдности.
Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац и оснивач Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001)
