Patrijarh Varnava i zagrljaj crne internacionale
Ako bi na nekom od mnogobrojnih pretraživača na internetu ukucali „Dogodilo sa na današnji dan 19. jula“ među mnogobrojnim događajima zapisano je i sledeće:
1937 – U Beogradu je došlo do sukoba policije i demonstranata („krvava litija“) koji su protestovali zbog podnošenja skupštini na ratifikaciju konkordata između Vatikana i Kraljevine Jugoslavije. Konkordat je potpisan u julu 1935, ali zbog otpora javnog mnjenja nije stupio na snagu.
Verujem da većina Vaših čitalaca (za druge baš ne garantujem) zna šta se dogodilo tog dana, ali moram što kraće (a to baš nije lako) da dam svoje viđenje tog događaja.
Vatikan i Hrvati su odavno zacrtali plan za rešavanje „srpskog pitanja“ jasno sazdan u jedno rečenici: Trećinu ubiti, trećinu pokrstiti i trećinu raseliti. Da bi ovu trećinu pokrstili, odnosno da bi to pokrštavanje nastavili i ubrzali u Kraljevini Jugoslaviji smisli li su da sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem naprave ugovor, odnosno latinski „Konkordat“, a kojim bi katoličkim biskupima i fratrima bilo uz podršku države omogučeno pokrštavanje Srba. Oni su to umiljato nazvali „nesmetano misionarenje katoličke crkve“, znači da je Kraljevina Srbija smatrana kao neko afričko ostrvo na kojem treba domoroce pokrstiti. Motiv pokojnog Aleksandra je bio njegovo bolesno poltronstvo prema Hrvatima, nažalost dokazano mnogo puta.
Protiv „Konkordata“ ustaje SPC na čelu sa patrijarhom Varnavom koji neoubičajeno oštro i beskompromisno u čestitci za Srpsku novu godinu 1937. između ostalog piše:
„… Bolje ćete me razumeti kad vam kažem: naši vlastodršci izgubili su i pamet i poštenje… Svim silama naši vlastodršci gone jednu a grle drugu internacionalu, gone crvenu, a grle crnu… Sada je došao atak i na poslednji bedem srpski, na Svetu srpsku crkvu … Zato vas pozivam, braćo i sestre, da se prenemo, da ustanemo i zbijemo se u redove, kao vojska Božija protiv vojske satanske … Ili ćemo biti Srbi, svesni svoje prošlosti i amaneta naših otaca i pradedova, ili – otpadnici nacije, internacionaliste, tj. pripadnici nekakve magle, građani belosvetski, rušioci života i svega, bez nacionalnog ponosa, bez vere, bez morala“.
U Rimu Konkordat svečano u ime Kraljevine Jugoslavije podpisuje ministar pravde dr Ljudevit Auger (rekao bih po imenu da je negde od Mionice). Potpisivanje je nažalost učinjeno i u skupštini Kraljevine Jugoslavije ali mu je prethodima „krvava litija“ pred koju se patrijarh iznenadno razboleo, a uskoro i umro u „nerazjašnjenim okolnostima“, lično čvrsto verujem u priče da je otrovan staklenim prahom. Najkraće, kako su prošle demonstracije zvanični izveštaj upućen kraljevskoj administraciji:
„“Nastala je opšta tuča, letele su kamilavke, cepane odežde, čak je iscepana i izgažena svetosavska zastava. Da bi se branili od kundačenja i batinanja, sveštenici su upotrebili ripide i počeli njima udarati po žandarmima…“
Pod pritiskom javnosti „Konkordat“ iako podpisan nikada nije zaživeo. Besni papa Pije IX (zaljubljenik u vođu Trećeg rajha) izjavljuje:
„Doći će dan, a voleo bih da to ne moram kazati, ali sam duboko uveren, doći će dan kada neće biti malen broj duša koje će zažaliti što nisu širokogrudo, velikodušno i aktivno primile tako veliko dobro kao što je ono koje je zastupnik Isusa Hrista nudio njihovoj zemlji, i to ne samo radi crkvenog i verskog mira nacije, no i radi njenog socijalnog i političkog mira“.
Da prevedemo sa papskog na srpski: „Osvetićemo se krvavo zato što ste odbili Konkordat“, a ova pretnja se nažalost i ostvarila u godinama koje su došle, od genocida u Drugom ratu do raspada Jugoslavije. Ovo je tako lepo i intelektualno objasnio profesor Ekmedžić:
„Katolička crkva u razdoblju od 1918. do 1992. bila vezana za jednu od dve svetske velike sile koje su težile dominaciji na globusu. Od 1922. za nju je karakterističan ‘filofašizam’, posle 1945. polako ga zamenjuje ‘filoamerikanizam’. U oba slučaja Katolička crkva je u društvima koja su bila protivna ovim svetskim silama vršila funkciju unutrašnjeg rušitelja stabilnosti i državne strukture.“
Čak ako bi sasvim hladne glave i bez ikakvih osećanja neki istoričar (i da nije Srbin) ocenjivao značaj „krvave litije“ svakako da bi zaključio da je to veliki događaj, posebno po svojim posedicama, i za SPC, ali svakako i za srpski narod u celini.
Ovaj događaj kao i ranijih godina uopšte nije obeležen u SPC, ni pomenom ni bar nekim tekstom na zvaničnim interent prezentacijapa Srpske patrijaršije ili bilo koje od mnogobrojnih eparhija. Zašto? Zato što nam je vrh crkve okupiran sledbenicima „Svejeresi ekumanizma“ ( izraz Svetog Ave Justina). Ekumenisti, a kojima nažalost pripada i aktuelni patrijarh nikako ne žele da ne daj Bože povrede svog svetog oca iz Rima, već kad god imaju priliku idu mu u zagrljaj i celivaju ruku. To što se svesno u zaborav stavlja blaženopočivši patrijarh Varnava nije greška nego greh koji vapije na nebesa!
Samo da podsetim da je otrovani mučenik Varnava sa srpskom vojskom prešao Albaniju i stigao do Krfa. Sadašnjem vrhu SPC se svakako zamerio zato što je završio Duhovnu akademiju u Petrogradu i od rektora akademije, episkopa Sergija, primio je monaški čin, a za vreme turske uprave u Staroj Srbiji je stekao naročitih zasluga na buđenju i jačanju srpske nacionalne svesti u borbi s bugarskom i grčkom propagandom. (nije nikako bio u skladu sa davanjem autokefalnosti severnim makedoncima).
Što bi naš narod rekao „Da se ja pitam“ patrijarha mučenika Varnavu bi crkva prvo trebala da proglasi za sveca, a da 19. jula (po novom kalendaru) bude crveno slovo: Krvava litija, Sveti mučenik patrijarh srpski Varnava. Na taj dan bi posle liturgija u svim hramovima SPC sveštenici (ili vladike) besedili o „Krvavoj liriji“ i patrijarhu koji je protiv zla crne internacionale hrabro ustao i dao život svoj, da se to nikada u srpskom narodu ne zaboravi.
Nek Bog da patrijarhu srpskome Varnavi rajsko naselje i večiti pomen i pamćenje u srpskome narodu, a onima koji ljube ruku pape i koji svesno rade da se delo i lik patrijarhov zaboravi nek Bog da ono što zaslužuju, Amin.
Autor: Predrag Vučinić
