Патријарх Варнава и загрљај црне интернационале
Ако би на неком од многобројних претраживача на интернету укуцали „Догодило са на данашњи дан 19. јула“ међу многобројним догађајима записано је и следеће:
1937 – У Београду је дошло до сукоба полиције и демонстраната („крвава литија“) који су протестовали због подношења скупштини на ратификацију конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Конкордат је потписан у јулу 1935, али због отпора јавног мњења није ступио на снагу.
Верујем да већина Ваших читалаца (за друге баш не гарантујем) зна шта се догодило тог дана, али морам што краће (а то баш није лако) да дам своје виђење тог догађаја.
Ватикан и Хрвати су одавно зацртали план за решавање „српског питања“ јасно саздан у једно реченици: Трећину убити, трећину покрстити и трећину раселити. Да би ову трећину покрстили, односно да би то покрштавање наставили и убрзали у Краљевини Југославији смисли ли су да са регентом Александром Карађорђевићем направе уговор, односно латински „Конкордат“, а којим би католичким бискупима и фратрима било уз подршку државе омогучено покрштавање Срба. Они су то умиљато назвали „несметано мисионарење католичке цркве“, значи да је Краљевина Србија сматрана као неко афричко острво на којем треба домороце покрстити. Мотив покојног Александра је био његово болесно полтронство према Хрватима, нажалост доказано много пута.
Против „Конкордата“ устаје СПЦ на челу са патријархом Варнавом који неоубичајено оштро и бескомпромисно у честитци за Српску нову годину 1937. између осталог пише:
„… Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење… Свим силама наши властодршци гоне једну а грле другу интернационалу, гоне црвену, а грле црну… Сада је дошао атак и на последњи бедем српски, на Свету српску цркву … Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске … Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала“.
У Риму Конкордат свечано у име Краљевине Југославије подписује министар правде др Људевит Аугер (рекао бих по имену да је негде од Мионице). Потписивање је нажалост учињено и у скупштини Краљевине Југославије али му је претходима „крвава литија“ пред коју се патријарх изненадно разболео, а ускоро и умро у „неразјашњеним околностима“, лично чврсто верујем у приче да је отрован стакленим прахом. Најкраће, како су прошле демонстрације званични извештај упућен краљевској администрацији:
„“Настала је општа туча, летеле су камилавке, цепане одежде, чак је исцепана и изгажена светосавска застава. Да би се бранили од кундачења и батинања, свештеници су употребили рипиде и почели њима ударати по жандармима…“
Под притиском јавности „Конкордат“ иако подписан никада није заживео. Бесни папа Пије IX (заљубљеник у вођу Трећег рајха) изјављује:
„Доћи ће дан, а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен, доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле тако велико добро као што је оно које је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи, и то не само ради црквеног и верског мира нације, но и ради њеног социјалног и политичког мира“.
Да преведемо са папског на српски: „Осветићемо се крваво зато што сте одбили Конкордат“, а ова претња се нажалост и остварила у годинама које су дошле, од геноцида у Другом рату до распада Југославије. Ово је тако лепо и интелектуално објаснио професор Екмеџић:
„Католичка црква у раздобљу од 1918. до 1992. била везана за једну од две светске велике силе које су тежиле доминацији на глобусу. Од 1922. за њу је карактеристичан ‘филофашизам’, после 1945. полако га замењује ‘филоамериканизам’. У оба случаја Католичка црква је у друштвима која су била противна овим светским силама вршила функцију унутрашњег рушитеља стабилности и државне структуре.“
Чак ако би сасвим хладне главе и без икаквих осећања неки историчар (и да није Србин) оцењивао значај „крваве литије“ свакако да би закључио да је то велики догађај, посебно по својим поседицама, и за СПЦ, али свакако и за српски народ у целини.
Овај догађај као и ранијих година уопште није обележен у СПЦ, ни поменом ни бар неким текстом на званичним интерент презентацијапа Српске патријаршије или било које од многобројних епархија. Зашто? Зато што нам је врх цркве окупиран следбеницима „Свејереси екуманизма“ ( израз Светог Аве Јустина). Екуменисти, а којима нажалост припада и актуелни патријарх никако не желе да не дај Боже повреде свог светог оца из Рима, већ кад год имају прилику иду му у загрљај и целивају руку. То што се свесно у заборав ставља блаженопочивши патријарх Варнава није грешка него грех који вапије на небеса!
Само да подсетим да је отровани мученик Варнава са српском војском прешао Албанију и стигао до Крфа. Садашњем врху СПЦ се свакако замерио зато што је завршио Духовну академију у Петрограду и од ректора академије, епископа Сергија, примио је монашки чин, а за време турске управе у Старој Србији је стекао нарочитих заслуга на буђењу и јачању српске националне свести у борби с бугарском и грчком пропагандом. (није никако био у складу са давањем аутокефалности северним македонцима).
Што би наш народ рекао „Да се ја питам“ патријарха мученика Варнаву би црква прво требала да прогласи за свеца, а да 19. јула (по новом календару) буде црвено слово: Крвава литија, Свети мученик патријарх српски Варнава. На тај дан би после литургија у свим храмовима СПЦ свештеници (или владике) беседили о „Крвавој лирији“ и патријарху који је против зла црне интернационале храбро устао и дао живот свој, да се то никада у српском народу не заборави.
Нек Бог да патријарху српскоме Варнави рајско насеље и вечити помен и памћење у српскоме народу, а онима који љубе руку папе и који свесно раде да се дело и лик патријархов заборави нек Бог да оно што заслужују, Амин.
Аутор: Предраг Вучинић
