Патријарх прећутао катастрофалан положај ћирилице у Србији
У Удружењу за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ из 2001. (а верујемо и у свим другим удружењима за одбрану српског писма) изненађени смо прилично што наш данашњи Патријарх (за видну разлику од претходна два наша Патријарха) није у својој Беседи на Вуковом сабору (17. септембра 2023) није ни једну једину реч посветио данашњем (није довољна једна реч) катастрофалном (противуставном) положају Српске Свете Ћирилице. А ако се томе не посвети ни једна једина реч ни на Вуковом сабору који се традиционално организује у славу последњег реформатора важеће српске ћирилице (оцењене и од наших и од страних стручњака као најсавршенијег писма на свету) – на ком то другом месту постоји боља прилика за то? Поготово када о српском језику и писму говори Патријарх Српске православне цркве, чији су службеници постајали свети људи, од којих су неки – као, на пример, Свети Петар (Зимоњић) Митрополит Дабробосански је преживео Први светски рат помажући окупираном Српству (СрБстсву) да у што већем броју преживи и дочека ослобођење, али је у Другом светском рату био ухапшен од усташа и одведен с основном оптужбом да није хтео пристати да Српска православна црква у Босни службено замени своје Свето ћириличко писмо хрватским латиничким писмом и да преда своје црквене ћириличке печате да би добио латиничке.
Овај Свети православни човек није дао ћирилицу и ћириличке печате, па је одведен у полицију из које се никада није вратио и још није откривено место где је и како убијен због чувања Светог српског писма.
Није било боље прилике…
Свакако да није било боље прилике да Српски Патријарх у својој Беседи овога пута посвети коју реч дуга овом свом Светом саборцу за своје ћириличко писмо и своју Свету чисту православну веру. Нажалост није било ниједне дужне речи похвале ни захвалности ни Светој ћирилици ни Светом Митрополиту који је свој живот дао за ћирилицу које данас у Србији нема више од десетак процената у јавнсоти. Сигурно, због тога, није нимало лако да то из Божје Вечности гледа вечно живи Свети Митрополит Дабробосански Петар (Зимоњић).
Није било боље прилике ни да наш (срећом, живи с нама) Патријарх спомене да се народна јасно експлицитно изречена већинска воља с референдума за важећи Устав у ставу првом, кључном за српски језик и писмо (“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”, дакле једно писмо, без деобе и српског народа по писму, као што је то у пракси свих престижних других језика и народа у свету) – не сме порицати, јер је, кажу, реч народа замена за реч Бога, кад и он заћути од нашег греха према свом језику и, поготово,писму.
Могао је наш Патријарх споменути и то да је и лингвистика (правописом у двоаазбучју) и држава (преко својих посланика у Скупштини Србије 15. септембра 2021. гласала против свог народа и његове изричите и јасне одредбе у цитираном ставу овде малопре, изгласавши Закон о употреби српског језика и ћирилице који није, како је то у напредном свету нормално, усклађен с Уставом, него му је надређен и чак у том закону (чији је и стварни назив дат такав да га нормалан човек не може запамтити) нема ни онога што данас постоји у сваком нормалном закону: иста права и обавезе за све грађане у држави. У Србији, по овом апсурдном закону: једни грађани морају да српски језик пишу српским писмом, други грађани не морају, а трећи грађани су посебно и нарочито привилеговани на тај начин што – ако својевољно изаберу ћирилицу, они ће бити новчано награђени мањим порезом.
Пошто је наша Света Православна црква читала Закон о родној равноправности и оштро му, с правом, замерила и из мањих разлога, очекивали смо да ће Патријарх прочитати и овај Закон о употреби српског језика и ћирилице од 15. септембра 2021. године и, кроз ову Беседу, објективно — у служби народу и његовој вери – помоћи властима да схвати да се не сме усвајати закон који је и директно експлицитно неуставан и, уз то, не садржи ни минимум демократичности правн(ичк)ог постулата да не могу било у чему, па ни у вези с језиком и писмом, грађани бити међусобно неравноправни једни с другима у различитим и правима и обавезама. Наша Црква је с правом критиковала лош Закон о родној равноправности, а овај закон о ћирилици, који је кудикамо гори, није ни споменула, као што ни Патријарх није споменуо ни једном једином речју данашњи катастрофалан положај српске Свете азбуке у Србији (да и не говоримо о буквалном чекићању ћирилице недавно у Вуковару и другде изван Србије и кога то може да чуди ако га не чуди чињеница да је ћирилица буквално ишчекићана (замењена већ 90 одсто и у Србији, под српском влашћу!).
Имамо од кога да учимо
Наш живи Светац Митрополит Дабробосански Петар (Зимоњић) све је рекао 1941. године Србима својим храбрим а страшним чином, али ми смо на њега, изгледа, заборавили у вези с ћирилицом и у лингвистици, и у држави, па и у овој Беседи нашег поштованог Патриајрха.
Имамо ли времена да чекамо да нешто у вези са својим Светим ћириличким писмом научимо пре него што у Србији напустимо и ових преосталих десетак процената ћирилице, што не дочека никакав (о)бол ни у овој чеканој Беседи нашег Патријарха на овом Вуковом сабору.
У “Ћирилици” се бојимо да не наставимо и даље да не учимо од најбољих, најпаметнијих и најхрабријих својих предака и да и даље не бринемо ни о најважнијим вредностима, од којих су реч (“Најпре беше реч”) и, свакако, уз реч и за реч – писмо најважнији. Ако смо на свом језику и писму неми за његове невоље – нећемо моћи да (п)останемо слични својим најбољим прецима. Волимо побожно и непријатеље и учимо од њих, али најпре и највише учимо од најбољих међу нама самима у свему, па првенствено и у језику и писму!
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац с објављених 17 књига о српском језику и ћирилици и оснивач првог Удружења за одбрану српске ћирилице (2001)
