Патријарх Павле: Срби на Косову делују разбијено, живе у неизвесности и безнађу

Фото: Profimedia

Својим доласком на Косово, за епископа Рашко-Призренског (1957), видео сам и другу страну искушења српског народа. Пошто је од Старе Србије начињена аутономна област Косова и Метохије, Срби су одједном у својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима, указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари. За време Другог светског рата њихов народ, највећим делом, дочекује талијанску окупацију као своје ослобођење, јер се по први пут Шиптари из Албаније уједињују са онима на Косову, у Метохији, Западној Македонији. Створена је Велика Шипнија, али без обзира што је она трајала колико и окупација, као талијански протекторат, она је масама, опчињеним од њихових вођа, остала као једном већ задобијени национални циљ, који треба сачувати. Уверавани да ће се привремено измењене прилике променити, они су само чекали, а умногоме и дочекали, да се изгубљено врати. Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали насиља и лакомости да се дође до комшијске куће или земље. Међу тим светом било је људи који су знали за своје српско порекло и осећали да се спрема нешто што добру не води.

Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Шиптара, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор, када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: „Шта ти овде тражиш од нашег свеца?“ – „Ја нисам дошао ни вашем ни нашем свецу“ – одговори Шиптар – „већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, али ни ти.“ Црногорац ућута, а Шиптар ми приђе да тражи благослов за дете.

На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе. Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитаван да живи племенским начином живота, у послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је упућиван да му непријатељи буду сви они који говоре, верују и живе другачије. Као да је утицајнија на њихово великошиптарско самоуверење била идеологија, блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест, ма колико се њихови верски вођи приклањали захтеву за Косово-републику. Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981. изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су је добили, иако је Велика Шипнија изгубила рат. Њима је наруку ишла политика федеративне Југославије и тога су били свесни они који су припремали немире и незадовољства косовско-метохијских Шиптара. Она из 1981. била је, колико знам, прва побуна до које је дошло зато што се преко хлеба аутономије тражила погача републике за себе.

По себи се разуме да за такво стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република бивше заједничке државе, Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа.

***

Не знам како се понашала нова власт кад је угушивана балистичка побуна на Косову, која је, при самом крају рата, уз помоћ Немаца, хтела да одржи Велику Шипнију. Судећи по томе како је домаћа власт поступала у ширим деловима Србије према својим противницима, није могло бити добро. Више пута сам наилазио на податак да је, само по ослобођењу Београда, октобра 1944, више хиљада људи побијено, а да нису ни суђени. Ништа боље није било ни по појединим окрузима Шумадије или западне Србије, да би се она очистила од наводних издајника, разне врсте. Да не говорим и о насиљима под којима се вршио злогласни откуп жита и стоке од сељака, а људи терани на присилан рад. Кад је тако било у оној Србији, у којој сам живео десетак првих, послератних година, може се замислити како је прошао шиптарски народ после масовне побуне „балиста“, и како је она угушена. Познат је и отпор насилном мобилисању Шиптара и слању на Сремски фронт, али је познато да су за Сремски фронт мобилисани бивали и непунолетни српски младићи, без једног јединог дана војне обуке. Често су из школских клупа слати на фронт. Верујем да је суровости и безакоња било и у тако много спомињаној* акцији одузимања оружја шиптарском становништву на Косову. Свака власт је бездушна кад спроводи такве мере јер страдавају и многи невини. При томе су страдавали и Срби, јер се „по кључу“ радило, да би се задовољила „објективност“, па се оружје купило и од њих, иако га они, под Шипнијом, нису ни могли имати. За једног свештеника у Призрену, ухапшеног после 1945, на неколико куцаних страница написана је била оптужница против њега и његовог рада. Када му је била прочитана, он је само зачуђено одговорио да у време недела, која му се стављају на терет, уопште није био у Призрену, него интерниран у Албанију. Пуштен је, али одмах ухватише другог свештеника да би му, на основу од речи до речи исте оптужнице, судили и наравно осудили га. Таквих поступака, руку на срце, морало је бити и према Шиптарима. Не могу да оправдавам било чије насиље, поготову што га је вршила власт, војна или полицијска, која никако није била само српска, али су се казнене мере приписивале само Србима. Уместо на отпор и одбојност према окрутној власти, Шиптари Косова и Метохије подстрекивани су на мржњу према Србима.

Стално је истицано братство и јединство а у пракси је изазивано подозрење међу народима који живе у заједничкој држави. Као тамошњег епископа мене је стално бринуо допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији. Подсетио бих, на пример, да спомен-храм у Ђаковици (1950) нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима. Грачаница није дирана за време италијанске окупације, али је тај манастир, једна од највећих светиња не само Косова, једно време био и истражни затвор нове власти после Другог светског рата. Хапшенике су држали чак и у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника. Идеологија која је владала земљама Источне Европе, па и нашом, била је идеологија мржње, између осталог. Говорило се: кад није успела да подстицањем класне мржње изазове светску револуцију, прибегла је изазивању међунационалних мржњи, и одиста је у томе највише успела на овим нашим просторима. Вековном наслеђу сукоба и насиља на Косову и Метохији идеологија федеративне Југославије додала је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа.

Морамо истинама погледати право у очи. Шиптарске вође искористиле су прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према Србима огласе као угроженост од њих, а припреме за свршени чин отцепљења да представе као нужност насилне заштите од „насиља“. То је за мене једно од суштинских питања Косова.

***

На сва хапшења, нарочито младог света после демонстрација 1981, и касније, гледао сам као на разлог више да се зло увећа. У затворима су лежали заведени људи, а политичари или професори, који су их подјаривали да траже Косово-републику, поштеђивани су. Оштре, одока изрицане пресуде деловале су разорно, и никаквог смиривања нису донеле, сем што су бунтови и борбе за националне циљеве Шиптара прелазили у тајна завереничка окупљања.

Људска права најтеже су била кршена у време шиптарске владавине Косовом. Лична карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер), издата ми је 1979, у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на српском. Тако у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци о епископу једне од најстаријих српских епархија, издати су најпре на туђем језику. Ето малог примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин.

Косово је данас постало међународно питање због, како се стално потеже, „кршења људских права над Шиптарима на Косову“, а није успело да се постави, тада, ни као међујугословенско, када су страдавали Срби на Косову за читаво време моје дугогодишње владичанске службе онде. Црква је против непоштовања људских права свуда у свету, а поготову код нас, али ваљало би се запитати и о кршењу људских дужности. Једно је отпор према власти која људска права закида и самим Србима у Србији – од дечије заштите, здравственог осигурања, пензија, старања о голом животу беспризорних и беспомоћних, до личне безбедности, запошљавања, организованих постављања на одговорне дужности идеолошки погодних, а не стручно способних и морално угледних људи. Друго је, међутим, кад Србију не као режим, већ као државу, такву каква нам је данас, не признаје велика већина Шиптара, иако су они још увек држављани те постојеће земље. Властима је, међутим, дужност да им буде тешко на послу који обављају и да на изазове грађанског бојкота поступају крајње обазриво. Већа је штета и најмања бруталност од уздржавања у примени силе. Македонски Шиптари су у истом положају, можда и у већој демографској предности, у односу на целину тамошње републике, али они Македонију признају за своју државу. Исто то чине и Мађари у северној Бачкој, али су једино Шиптари Косова и Метохије узели право да буду изузетак, да своје захтеве поставе као међународно питање и да у све већој мери растроје Србију.

***

Преостали Срби на Косову делују разбијено, живе у неизвесности и безнађу. Тешко им је да разумеју своје стање, као да живе у туђој земљи. Подиже се нова црква у Приштини, на пример, иако се само неколико километара од града налази величанствена Грачаница, углавном празна, сем о празницима. Превиђа се, при том, да је тако рећи преко пута манастира, у истоименом српском селу Грачаници, једна кућа продата и постала шиптарска. Разумем побуде да се поново подигну Свети Арханђели на рушевинама задужбине цара Душана, али се питам каква би то била обнова без истог камена и мермера, од којих је царски манастир грађен. Обновити га у правом смислу значило би разрушити Синан-пашину џамију у Призрену, а то сами призренски Срби, староседеоци, нису дозволили 1912. године, када је српска војска ослободила Призрен од петовековног турског ропства. Све ово говорим зато што сматрам потребним да се свестрано сагледа стање на Косову. Праведно решење за оба народа који живе на њему мора се тражити стрпљиво, без уцена и претњи било које стране, али и без краткорочних нагодби. Косовско питање је у тој мери судбинско да не може бити само политичко. Сви одговорни за Косово и Метохију морају бити питани, а не пред свршен чин доведени. Српска Црква, близу осамсто година историјски и људски одговорнија за Стару Србију од садашње државе, најмање се пита за ту постојбину светиња које су нам заветоване.

***

Рекао бих нешто и о проблему који се најчешће потеже, под видом људских права. Велики је грех спречавати зачеће и извршити чедоморство, о томе упозорава људе не само наша хришћанска Црква. Али није много мањи грех служити се расплођавањем као средством одређене идеологије, да би се популацијом вршила освајања или присвајања одређених географских и историјских простора. Вештачко подстицање наталитета губи сваки смисао човечног одржавања људске врсте. Колико деце у свету умире од глади, голотиње, или без крова над главом, зато што се онима који их рађају не пружају најнеопходнији услови за новорођенчад, тако да деца постају живи костури од малих ногу. Има разних врста насиља. Програмирано размножавање све више постаје ново средство таквог насиља. Кад шиптарски вођи, у последње време, све чешће понављају „чије овце, његова и планина“, они само показују да је номадски пут мајоризације на Косову једина основа њихових разлога и права на другу албанску државу у нашем суседству.

На другој страни проблема Косова стоје наше светиње. Њих не узима у обзир ни садашња државна власт у Србији, заокупљена уставним положајем републике, административним, привредним и другим питањима у којима друга страна има не само предност већине становништва, већ и водећу улогу у привреди читаве покрајине. Кад су 1913. велике силе вршиле разграничења између тадашњих краљевина Србије и Црне Горе, с једне стране, и управо успостављене државе Албаније, уз све притиске аустро-угарске стране да и Дечани буду у саставу Албаније, Јован Цвијић, наш главни експерт на конференцији у Лондону, показао је преговарачима снимке царске лавре, са читавом научном документацијом тада чувеног француског византолога Габријела Мијеа, и Високи Дечани остали су Србији, односно Црној Гори. Иако, у свему, иначе, антисрпска, и Аустро-Угарска је прихватила да Дечани имају предност над демографијом.

Садашња власт у Србији очито не зна за тај врло важан међународни пример. А како би и знала када ни на Видовдан 1989. председник Србије није само неколико километара пошао од Газиместана да види Грачаницу, „најлепши пример црквене архитектуре у Европи XIV века“, како је написао и други светски византолог, Енглез Стив Рансиман. А у Грачаници су се тада налазиле и мошти Св. Кнеза Лазара, који није био само црквени светитељ већ и владар, врховни командант читаве српске војске коју је повео да би зауставио османлијску најезду, и који је у борби погинуо. Таквом Кнезу припадале су и највише државне почасти, али председник Србије, како је слетео, да би само одржао свој говор „у срцу Србије“, одмах се, истим хеликоптером, удаљио од ње, као и од милиона окупљених људи. Питам се: како ће о судбини Косова преговарати и пресуђивати људи који не знају шта заправо српски народ има на Косову, и да ли им је најпреча обавеза сачувати управо оно до чега им није много стало, на сву нашу несрећу.

***

Тзв. „интернационализовање Косова“ постаје не само српско, шиптарско или балканско питање, већ и знатно шире; оно отвара многе друге и дубље проблеме од геополитичких. Верујем да је те околности морала узети у обзир и чувена међународна издавачка кућа „Јака Бук“, са седиштем у Милану, која је у неким својим издањима, о нашој земљи, споменицима Косова и Метохије давала веома истакнуто место. Читав један број свог часописа, важног за откривање појединих светских култура, милански издавач је посветио Србији, а на више страних језика објавио и значајно дело Симе Ћирковића Срби у Средњем веку. Ових дана, директор куће, г. Санте Бањоли, са зналачким осећањем за праву тему, у право време, заједно са својим сарадником, г. Александром Стефановићем, обавестио ме је о својој одлуци да објави посебну књигу о црквеним споменицима на Косову. Било би то репрезентативно уметничко издање, на четири страна језика. Таквом књигом о Косову кућа „Јака Бук“ учиниће више него ико други за право разумевање питања које задире и у основе европске цивилизације, као и самог Косова које је вековни део њене уметничке и духовне целине.

Књига о Косову, на главним светским језицима, морала је увелико до сада бити објављена већ и из државних разлога, о државном трошку. Монографија Задужбине Косова, штампана још пре десетак година, обавила је главни посао и само га је сажето требало прилагодити за инострано издање. Средстава за то, међутим, није било, као што их нема ни сада, али ће Црква настојати да, са своје стране, ипак нешто допринесе што скоријем објављивању миланског издања. Оно захтева знатна материјална улагања, а Црква би могла учествовати у разним пословима око нових снимања споменика, прикупљања и превода текстова, као и у многим другим техничким услугама. Али, Црква се неће држави Србији обраћати ни за какву помоћ, нити примати прилоге од моћних банака које су умножиле своја пословања са страним земљама, и стекле непојамна богатства у земљи највеће беде српског народа, посебно овог избегличког, још увек незбринутог. А великих богатстава, поготову нагло стечених, ваља се чувати. Тако смо морали одбити и понуду пребогатих добротвора да они сами, о свом трошку, заврше читав Светосавски храм. Тај храм је почео да се гради, па нека се и заврши, када дођу боља времена, свенародним прилозима.

***

Српски народ на Косову има знатно веће, скупље благо од сваке имовине по планинама и равницама. Само иза проклетија незнања шта благо наших светиња значи, налазе се кључи за разумна решења море која трује оба народа, а прети и свима суседима. Јер, Косово није земља само преосталих Срба на њему, нити је само Србија, али Косово данас није и само српско! Погледати таквој истини у очи није лако као што ништа лакше није имати храбрости и да свесно жртвујемо све, сем онога без чега не можемо и не смемо, да бисмо опстали као хришћански народ. Ако се обе стране поштено суоче и почну говорити као људи, добра воља неће бити схваћена као слабост, већ као једини прави пут да се изађе из пакла за недужни народ, и њихов и наш. У сваком случају, боље би нас разумео свет који нам још увек окреће леђа, свакако и нашом кривицом, али и њиховим незнањем, кобним за политику свемоћи.

Са своје стране, будимо оно што у својој основи и јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, „јетрвице адамског колена“ – народ севапа, правичности, истинољубља, а не народ ината, љутих кавгаџија и хајдучија. Борбен, али никад ратоборан, да брани своје а не да осваја и освете чини. Мало који народ у свом језику има реч задужбина, која значи и рад, живот, заветовање, а не само прилог за душу. Светиње су наше светлост у којој видимо Васкрслог Спаситеља свог, али и Син Божји гледа нас. Многи данас хоће да буду Европа и добро је што то хоће. Као светосавски народ ми смо у Европи већ вековима, и то у оној узвишене духовности која је од Истока ишла ка Западу. Ми смо у њој не само са сазвежђима својих светиња, већ и са једним од првих европских законика, Душановим, као и са читавим нашим умотвором, од најстаријих до најновијих времена. У њему је и законик народне мудрости, језика, свег нашег историјског и духовног постојања. Држало нас је то кроз дуговековно живљење на својим земљама и својим огњиштима, данас разореним управо онде где је било највише људске снаге и честитости.

Патријарх Павле, БЕЗ ОСУДА, ОТВОРЕНО, ОЧИНСКИ
СЕЋАЊА И РАЗМИШЉАЊА (одломак) Сербиа и коментари (1993/1995), Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1996.

Извор: Сродтсво по избору

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!