Пандемија с обе стране Солунског фронта
Ваљево – Србију су 1918. ослобађали оболели војници, а дочекивало оболело становништво. Ова тврдња произилази из најновијих истраживања историчара др Владимира Кривошејева, саветника у Народном музеју у Ваљеву и члана Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, који је проучавао пандемију шпанске грознице 1918. и 1919. године. Сматра се да је од пандемије шпанске грознице или шпанског грипа која је 1918–1919. захватила планету оболело око 500, а умрло 50 милиона људи или три одсто светске популације, односно пет пута више него што је страдало у Првом светском рату.
– Пандемија у Србији ескалирала је непосредно по пробоју Солунског фронта, а врхунац достигла у тренуцима еуфорије због ослобађања – каже за „Политику” др Владимир Кривошејев.
Према његовим речима, најприхватљивија хипотеза је да се шпански грип први пут појавио у Канзасу (САД) у руралној области Хаскел, где је на фармама дошло до мутације птичјег вируса који се пренео на људе. Војници из те области одлазили су на обуку у војни камп Фустон-Форт Рајли, одакле су кретали на европска ратишта у Првом светском рату. Највише њих се искрцао у француској луци Брест, где се болест појавила вероватно у априлу 1918. и онда почела брзо да се шири…
– Из Француске, бродови су стално стизали у грчке луке, пре свих Крф и Солун. Већ у априлу забележено је масовно оболевање српских војника на Крфу. До јула епидемија се појавила и међу војницима на Солунском фронту и у његовом залеђу – наводи Кривошејев. Тада, додаје, није било тежих последица, мада је било и смртних случајева услед компликација на плућима.
У окупираној Србији, први случајеви болести забележени су током јуна и јула. Други, погубни талас пандемије стигао је на Солунски фронт у најгорем тренутку. Почео је крајем августа 1918, када расте број оболелих. Забележено је да су читаве чете 122. дивизије француских трупа дошле на Солунски фронт са грипом.
– И тако, 15. септембра, када је почео пробој фронта, ка Србији крећу заражени војници. Пољска болница Тимочке дивизије морала је да остане у Велесу због тога што је била пуна оболелих војника. Слично је забележено и у Штипу, потом у Приштини, Митровици, Лесковцу, Врању… Дуж целе линије продора формиране су привремене војне болнице у којима су задржавани оболели – прича Кривошејев.
Наш саговорник наводи да је у телеграму упућеном из Крагујевца Врховној команди у октобру 1918. војвода Бојовић написао да карантин не би имао сврху „јер је реч о болести од које ионако болује цела армија и становништво”.
И док се пошаст ширила дуж линија продора на Солунском фронту, у матицу, окупирану Србију, у њене северне, још неослобођене делове, она је стигла са територије Аустроугарске. Кривошејев преноси сећање Ваљевке Перке Спасенић: „Пре него што су наши требало да дођу завладала је шпанска грозница, у толикој мери да је по троје, четворо у кући умирало од ње, па и цела породица. Лека нема.” Грозно је време настало. Треба се склонити и не излазити, већ само када се мора.”
Тако је било од краја августа до децембра 1918, да би у првим месецима 1919. пандемија почела да јењава. У Србији, наводи Кривошејев, због огромног броја оболелих претпоставља се да је створен данас већ добро познати колективни имунитет.
Аутор: Слободан Ћирић
Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/461043/Pandemija-s-obe-strane-Solunskog-fronta
