Ово се у школама не учи
Срби и Руси
Ваистину смо ми Срби са многим народима повезани и у многе смо се историје и судбине упетљали. Мало је места у Европи где нисмо дали свој допринос и где својим начинима нисмо осолили атмосферу и унели мрву своје душе. Понајвше у великој Русији.
Но о томе се не учи у школама. Не учи се плански и намерно. Ни тамо, а поготово не овамо код нас. Не учи се, јер нас је покрила тама левичарског интеранациома, која је владала и овде и тамо. Зато ретко ко зна да је један Србин из Призрена заправо поставио на ноге нови руски стил писања. Звао се Пахомије Логотет. Живео је у Новогороду у 15том веку и за близу 50 година свог живота, написао једну праву библиотеку. Више него сви савременици у Русији заједно.
Можда неко и зна да је Први Руски Цар, Иван Силни ( Грозни), који је од Русије направио заиста светску силу (и у физичком, а не само у духовном смислу), једва преживео сталне покушаје Бољара да га као дечака убију, а да га је спасавала његова бака, Ана Глинска Јакшић, Српкиња, која га је и подигла и васпитала. Зато је први Руски Цар, Иван Грозни ( чији надимак ми овде тако погрешно и злонамерно тумачимо), за своје идоле имао Светог Саву, Стефана Немању и Лазара Хребељановића. Иван Грозни је с једне стране потомак лозе Рјуриковича и византијске лозе Палеолога, и неколико српских деспотских породица, Дејановића, Немањића и Јакшића.
Колико људи заиста зна да је Црноморску Руску флоту основао Србин Марк Војиновић. Готово нико ван струке није чуо да је један Србин креирао руски школски систем и написао први закон о школству у Русији. Звао се теодор Јанковић Миријевски. Да је у Бородинској битци учествовало најмање 14 Руских Генерала, који су Срби. Да је један од њих, Ђорђе Арсенијевић Емануел, 1814 године увео Руску војску у Париз, заједно са Руским Царем Александром. Две године раније, Французи су из спаљене Москве изнели двеста воловских кола натоварених златом. За узврат, Руски Цар Александар, забранио је да се Паризу и један камен подигне са места, и наредио да се ни један Француз ни на који начин не сме понизити и увредити, па је направио и данас најлепши мост на Сени, који се зове Александров мост. Оставили су Руси и оно чувено Бистро, које се тамо у Паризу одомаћило као име за мале кафетерије. Бољшевици су Ђорђа Арсенијевића са још неким руским генералима, 104 године касније извадили из гроба и његове кости стрељали. Нек се зна да Руси и совјети нису исто.
Да ли ико данас зна да је после Николе Тесле, највећи српски проналазач Огњеслав Косотовић, изумео летећи брод, и назвао га Руски Дирижабл. Двадесет година касније, онај шваба је дошао у посед његових скрипти и изумео Цепелин. Колико нас зна да је Кремаљски јавни сат дакле први јавни сат на свету, двеста година старији од првог јавног швајцарског сата конструисао Србин који се звао Лазар Србин Хиландарац и да су Кремљ градили и Срби.
Вероватно већ по неко и зна да је Србин, Гроф Сава Владисавић био специјални повереник Цара Петра Великог и да је основао руску тајну службу. Он је на једном путовању откупио етиопског дечака Ибрахима Соломона из робља, који је постао паж на двору. А тај етиопски дечак, заправо је Пушкинов директни предак. Исти тај Гроф Сава, касније за време Катарине велике, успоставио је границу између Кине и Русије, основао један град на граници, а у Кини подигао прву Прву Православну Цркву.
Мало људи зна да је лавовски ратник, лепотан и заводник, Србин и Руски генерал, Симеон Зорић изазвао чак и Потемкина на двобој, што је Потемкин мудро одбио, а Царица Катарина тихо заташкала. Зорић је био инспирација за један лик у Пиковој дами. А у Русији се школовао читав низ српских интелектуалаца, припадника српске, и уједно праве природне светске елите.
Непознато је већини да је српски Гроф Милорадовић подигао Србе, незадовољан третманом у Аустрији, и отишао са великим бројем Срба у Русију, где су Срби добили државу и дали јој име Новосрбија или Славјаносербија, те да су тамо са локалним живљем основали град Славјанск. А шта су тек они нама дали, може књига да се направи. И још једна би могла да се направи о ономе што су нам нудили, а ми нисмо хтели, или смели да узмемо.
Аутор: Ненад Јанићијевић
