Отворено писмо влади Р. Српске: Ослободите нам нашу ћирилицу!
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ
Поштовани, ослободите нам нашу ћирилицу!
Повод овом писању је чињеница да кад се путује од Бијељине тек се у Дервенти може видети први ћирилички натпис, и то “Каменорезачка радња СЛАВИША ТОВАК“. Тако Дервента изгледа мало боље него него у комунизму и 1992. кад ју је окупирала хрватска војска, јер тада није било ниједног ћириличког натписа.
А смисао овог писања је да се Влада Републике Српске подстакне на размишљање да ли је и она крива за овакво стање, и да ли треба чинити нешто , или треба и даље држати главу у песку.
Тамо нико не примећује да је нестала ћирилица, јер у народу влада уверење да је „наша и латиница“, „па ће нам остати она ако пропадне ћирилица“. У селу Календеровци Горњи те општине нема ни једног Хрвата и Бошњака, али на таблицама поштанских бројева кућа име села је исписанио ћирилицом, а испод тога и латиницом. То је набављано код државне поште, а неки национално свесни домаћини набавили су табле на којима је само ћирилица.
Већ поодавно је уочљив тренд са обе стране Дрине да родољубива интелектзуална елита више не сматра ћирилицу као србски национални симбол. Најбољи доказ тога је чињеница да је у Републици Српској донесен закон о језику и писму по коме тамо више нико није обавезан да србски језик пише ћирилицом, а томе се није супротставио нико други осим удружења у Србији ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРБСКА АЗБУКА Београд.
Пре три године председник Матице српске проф. др Драган Станић избројао је у улици Новог Сада укупно 1,5% ћириличких натписа Али непријатељима свега србског није био довољан само такав страшан пораз ћирилице, тј. Срба, него су и отворено ликовали. Као на пример онај професор на Филозофском факултету у Новом Саду Динко Грухоњић, чувен и по томе што се јавно поноси тиме што има исто име као и последњи командант логора у Јасеновцу Динко Шакић, који каже:
„А шта нам говори мањак ћириличких табли ( у Н.Саду)? Прва је да се Нови Сад глобализовао, да више није она стара „Српска Атина“, у којој се мислило и на ћирилици писало. Друга је отмено присуство латинице.“
Кад су студенти захтевали да Динко буде удаљен са Филозофског факултета отишао је тамо амерички амбасадор и слегла се прашина.
Међу Србљем је омиљен београдски професор др Милош Ковић, али кад се обраћао студентима Факултета политичких наука у Бањој Луци није поменуо три
стуба србског идентитета: православну веру, србски језик и ћирилицу, него само првих двоје. Био је то први случај јавог одрицања од ћирилице као србског националног симбола.
Занимљив је и случај председника Републике Српске Милорада Додика. Пре коју годину јавно је рекао да он није никакав Босанац, него је Србин из Републике Српске који пише ћирилицу. То је било охрабрујуће, али у супротности са ставом председника Србије „да је наша и латиница“, па је добио пацку и морао је да утихне. Међутим, Сарајево води судски поступак против њега, па је затражио да му суд све доставља на србском језику и ћирилици. Тако он данас, а скоро ће три деценије откад чак и Врховни суд Републике Српске доноси латиничке пресуде на србском језику. Може и на ћирилици ако се то унапред затражи. А зашто није на ћирилици, с тим да може и на латиници ако се унапред затражи? И то сведочи да се србска држава одрекла од ћирилице. Да није тако не би ни био донесен постојећи срамотан закон о језику и писму.
Било је најављено да ће идентични закони о језику и писму бити донети истог дана и у Србији и у Српској. Нешто се каснило са законом у Српској због страха да га у задњи час не оспоре Бошњаци и Хрвати, па се дошло до генијалног решења – усвојити закон по коме нико није обавезан да србски језик пише ћирилицом, па кад ње нема сигурно неће имати шта да приговарају Бошњаци и Хрвати.
Према постојећем стању ствари може се закључити да Срби више не доживљавају ћирилицу као своју националну вредност, као свој препознатљиви
симбол у минулих хиљаду година, потребан као хлеб и ваздух како би се њихова млада држава учврстила изнутра, и показала непријатељима да они имају своје национално достојанство, и да су способни да културом бране свој индивидуалитет и сувереност. Огромна је заслуга „друга“ Тита што су Срби расрбљени преласком са своје ћирилице на хрватску латиницу, али им је непријатељ био дао прилику да се тргну и освесте, и то овако.
На једном скупу одржаном на Филолошком факултету у Београду поводом оснивања огранка удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад, и то заслугом дипл.инж. Владимира Лепојевића а не лингвиста, академик Матија Бећковић је пренео сведочење владике Јефрема како га је важан човек из колонијалне управе у БиХ уверавао да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације, јер имају свој кинески зид – ћ и р и л и ц у.
И ето колика је памет србских политичара кад су на речима сви редом против сарајевске унитаризације, а на делу су своју националну ћирилицу заменили унитарном хрватско-југословенском латиницом.
Али још гора несрећа од недораслих политичара је србска интелигенција, која је својим чињењем и ћутањем срушила до темеља србски ћирилички идентитетски зид. Наравно, у томе су најопаснији србски лингвисти. Добар пример и доказ за то је проф. др Душко Певуља, који је својевремено као доцент на Филолошком факултету у Бањој Луци рекао на ТВ да је председник удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад Драгољуб Збиљић агент ЦИЕ, јер се залаже за ћирилицу као једино србско национално писмо. И још је додао да је он за латиницу ако не могу опстати два писма у србском језику, како то тврде они из ЋИРИЛИЦЕ.и СРБСКЕ АЗБУКЕ.
Додуше, ни та удружења нису потпуно у праву, јер смо видели да у Новом Саду ипак има читавих 1,5%, ћириличких натписа. А видели смо и у Дервенти ћириличку фирму која прави ћириличке споменике за србска гробља. Србска је испред Србије јер има закон који никога не обавезује да србски језикм пише ћирилицом, али ипак касни за њоме у својој модернизацији латиничењем, јер још није саградила музеј за ћирилицу. Он је у Србији подалеко од Београда – у брдовитој околини Бајине Баште, а и Србска је богата брдима па ће ћирилица имати где да у миру почива.
У том закону Српске нико није јавно видео пропаст ћирилице, па ни проф. др Милош Ковачевић као лингвистички барјактар у борби за ћирилицу у двојству са Титовом хрватском латиницом. И да ствар буде још жалоснија, он и остали лингвистички прваци тумаче да бољи третман ћирилице у Републици Српској не дозвољавају странци. То је велика неистина и подвала србском народу, што је лако видљиво из оваквог уставног прописа о језику и писму, којег је наметнуо страни управник над БиХ:
„Службени језици Републике Српске су: језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“
Ако има србске памети то треба тумачити овако: ћирилица уз србски језик, а латиница уз друга два језика. Не постоји друго рационално тумачење, јер је незамисливо да се може наметати ћирилица уз бошњачки и хрватски језик. По истој логици не може се наметати ни хрватска латиница уз србски језик, осим ако то сами Срби себи не чине. А високошколовани Срби управо то чине своме народу. И још лажно оптужују странце да су нас натерали.да се расрбљујемо латиничењем.
Пошто се студиозно бавимо проблемом писма у Срба, и то већ три деценије, слободни смо да укажемо на основну чињеницу по питању ћирилице у србској просвети – ни у Србији ни у Српској не учи се које је србско писмо. Само у Српској постоји универзитетски уџбеник који о томе нешто каже, и то наопако: Др Љубомир И. Милутиновић и мр Желимир Ж. Драгић: „Настава граматике и правописа.“ Један од рецензената је проф. др Радмило Маројевић, који је написао књигу о руском језику на хрватској латиници. На страни 83. уџбеника пише:“Оба писма су равноправна.“ Тако нешто никад није писало од постанка Српске ни у уставу ни у закону. Била је само Титова лажна равноправност писама, и то у србскохрватском језику, од Новосадског књижевног договора па до распада Југосалвије, фаталне по Србе. Кад је Србија поново постала држава, и кад је створена нова србска држава Република Српска, Титов договор“ из Новог Сада је остао на снази – два србска писма. Само, по тумачењу времешних Титових лингвиста, та два писма нису више равноправна, него је ћирилици дата примарност. А да је то било мудро, довољно и плодоносно сведочи оних 1,5% ћириличких натписа у Новом Саду, као и она каменорезачка радња у Дервенти.
Уверили смо се да директори школа у Српској сматрају да је све на свом месту по питању писма. Добили су допис из Министарства просвете да у комуникацији са њиме морају користити ћирилицу. Они то и чине, а пошто Министарство не тражи ништа друго преко тога сматрају да су учинили довољно за ћирилицу. А није важно то што ће србска младост завршавати школу без знања које је србско писмо.
ПРЕДЛОГ МИНИСТАРСТВУ ПРОСВЕТЕ
Обавестити све школе да се у њиховој делатности мора користити искључиво ћирилица.
План и програм уредити тако да ученици науче да је једино српско писмо ћирилица.
Обавезати и наставнике других предмета, а не само србског језика, да на табли морају србски језик писати само ћирилицом.
Уџбеници морају бити само на ћирилици.
Што се тиче евентуалних приговора Бошњака и Хрвата, Срби се требају држати принципа реципроцитета – колико ћирилице у Федерацијои БиХ, толико латинице у Републици Српској. Ако не негујемо своју националну културу, онда немамо потребан капацитет ни да опстанемо као народ, а камоли да имамо своју државу.
Можда је ово писање непотребно прешироко за људе у министарству просвете, али ми се плашимо да у њему нема довољно србског духа и љубави за србско. Наиме, остало нам је у сећању да је већ давно министар просвете био универзитетски професор Сузић, који је свој уџбеник написао хрватском латиницом.
Верујемо да би на људе из министарства просвете могле подстицајно утицати следеће мисли.
Академик Радомир Лукић,, професор права и социологије, чијом искључивом заслугом је ћирилица први пут у историји заштићена Уставом из 1990: *
„Први је задатак ћирилица, то најсавршеније писмо на свету, ваљда једино у чему су Срби најсавременији на свету. Ми смо се ње у ствари одрекли. Равноправност ћирилице и латинице ( једино што смо запамтили, изгледа, од Новосадског договора ) схватили смо као предност ћирилице у Срба, одн. У Србији. *
„И у оно срећно време кад је у Србији, као и у свакој нормалној држави, владало њено национално писмо – ћирилица…“ *
„Из наведених разлога треба свесрдно подржати овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“
Неименовани медицински техничар у пензији године 2001:
„ Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смели бомбардовати“
Академикј Милорад Екмечић:
„У Синоду СПЦ, у академији наука, у свим установама и свим слојевима друштва Америка има некога на кога би се могла ослонити ако би хтјела да сруши и ову Србију. Тешко нама ако то заборавимо“.
Како сте могли приметити, академик Лукић говори о ћирилици како показатељу србске националне самосвести. Управо је то оно што нас подстиче да је приказујемо у народу као србску националну светињу.
У време „друга“ Тита Србима је подметнута хрватска латиница управо зато да би ћирилица престала бити србска светиња, и да би била замењена хрватским писмом.
СРБСКО НАЦИОНАЛНО УДРУЖЕЊЕ
СРБСКА АЗБУКА
Председник удружења:
Немања Видић, дипл.инж. маш.
